Velike fabrike lako se pamte. Iza njih ostaju hale, dimnjaci, vagoni sirovine i proizvodi koje čovek može da vidi sa druge strane ulice. „Teleoptik“ je pripadao drugačijoj industriji. Njegovi proizvodi često su stajali sakriveni iza komandne table, unutar kućišta, pred okom pilota ili u mehanizmu koji je morao da reaguje tačno onda kada čovek to od njega zatraži. Kazaljka brzinomera, manometar, optički instrument, železnički signal, avionski pokazivač ili žiroskop nisu bili veliki predmeti. Ali od njihove tačnosti zavisili su veliki sistemi.
Upravo zato je istorija „Teleoptika“ posebna u industrijskoj istoriji Zemuna. „Ikarus“ je pravio avion, „Zmaj“ čitavu letelicu, a kasnije kombajn. „Teleoptik“ je proizvodio ono bez čega moderna mašina ne može pouzdano da zna koliko brzo ide, pod kojim je pritiskom, gde se nalazi i u kom je položaju. Fabrika je gotovo čitav vek pratila tehnološki razvoj zemlje: počela je telefonijom i železničkom signalizacijom, prešla na optiku i avionske instrumente, zatim na žiroskopske i vojne sisteme, da bi jedan njen razvojni pravac stigao do savremene optoelektronike, avionike i senzorske tehnike.
A kada je 1939. stigla u Zemun, u Cara Dušana, nije donela samo novu proizvodnju. Donela je industriju u kojoj se stoti deo milimetra više nije mogao smatrati sitnicom.
Pre Teleoptika postojala je radionica u Francuskoj ulici
Početak priče nije u Zemunu. Posle Prvog svetskog rata nova Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nasledila je železničku mrežu različitih sistema, teško oštećenu ratom, koju je trebalo popravljati, povezivati i proširivati. Za železnicu nisu bili potrebni samo pragovi, šine i lokomotive. Bila je potrebna telefonija, signalizacija, blok-uređaji, skretničke brave i čitav niz preciznih mehanizama koji su omogućavali da se vozovi uopšte bezbedno kreću.
Među stranim firmama uključenim u taj posao pojavile su se mađarske kompanije „SIS“ i Telefonfabrik. Još od 1920. gotovi delovi dopremani iz Mađarske sklapani su u mehaničarskoj radionici u Francuskoj ulici 61 u Beogradu. Iz tog pogona 22. aprila 1922. godine nastala je „Prva jugoslovenska fabrika za telefoniju, optiku i preciznu mehaniku“. Bio je to početak industrijske grane koja na domaćem tržištu praktično nije imala prethodnika.
Kapital fabrike u početku nije bio isključivo domaći. Većinski paket pripadao je Telefonfabriku iz Budimpešte, dok su među domaćim akcionarima bili poznati industrijalci i trgovci poput Milana Vape, Manojla Klidisa, Svetozara Vlajkovića, Milana Ječmenice i Vlajka Gođevca. Prva redovna skupština akcionara održana je 11. maja 1922. godine. To je važan detalj jer „Teleoptik“ nije nastao kao državna fabrika, već kao akcionarsko preduzeće u kojem su se ukrstili strani kapital, domaći privrednici i potreba nove države da smanji zavisnost od uvozne tehnike.
Fabrika koja je morala da napravi sopstvene majstore
Osnivački akt fabrike govori mnogo više o njenim ambicijama nego sam naziv. Predviđena je proizvodnja i opravka telefonskih uređaja, različitih signalnih sistema, optičkih i precizno-mehaničkih instrumenata, naročito za železničke, poštanske i vojne potrebe, kao i geodetskih, fizičkih i hemijskih instrumenata.
Ali u pravilima je bilo zapisano još nešto neobično važno: fabrika je imala zadatak da obrazuje omladinu za nove stručne poslove i da omogući stručnjacima da u njenim radionicama razvijaju pronalaske.
To nije bila ukrasna formulacija.
Preciznog mehaničara tada nije bilo moguće jednostavno pronaći na tržištu rada u potrebnom broju. Industrija je bila nova, školski sistem nije proizvodio dovoljno ljudi sa tim znanjem, pa je „Teleoptik“ morao da školuje sopstvene kadrove. Upravo iz te fabrike kasnije su izlazili tehničari, inženjeri i majstori koji su učestvovali u osnivanju drugih preduzeća precizne mehanike, među njima „Mikrona“ i „Nestora“. Stručna literatura zbog toga period od 1922. do 1932. vidi kao vreme u kojem su položeni temelji domaće industrije precizne mehanike.
Kod „Teleoptika“ zato nije dovoljno nabrojati šta je pravio.
Treba razumeti šta je morao da stvori da bi to mogao da pravi.
Od železničke skretnice do pilotske table
Proizvodni program brzo se širio. Godine 1926. počela je proizvodnja akumulatora i drugih proizvoda, a fabrika je trgovala i radio-aparatima. Bronza, mesingane cevi, opruge, ventili, kazaljke, libele, objektivi i drugi specijalni materijali i delovi velikim delom su stizali iz Nemačke, Mađarske i Švajcarske.
Pravi tehnološki proboj, međutim, doneo je razvoj domaćeg vazduhoplovstva. Od 1927. godine fabrika počinje da izrađuje instrumente i uređaje za avijaciju. Poslovi Ministarstva vazduhoplovstva, saradnja sa fabrikama „Rogožarski“ i zemunskim „Zmajem“, kao i licencni aranžmani sa stranim proizvođačima otvorili su novo tržište. Iz pogona su izlazili obrtomeri, manometri, brzinomeri i drugi uređaji koje pilot nije mogao da zameni pogledom kroz prozor.
U tome se „Teleoptik“ savršeno uklopio u industrijski Zemun koji će nastati nekoliko godina kasnije. Grad je već imao aerodrom, „Ikarus“, „Zmaj“, a u njegovoj neposrednoj okolini razvijala se čitava mreža proizvođača vezanih za avijaciju. Avion više nije bio samo motor i konstrukcija. Morao je imati instrumente, optiku, električne uređaje i sistem koji će pilotu pretvoriti nevidljive fizičke veličine u jasnu informaciju.
„Teleoptik“ je upravo tu pronašao svoje mesto.
Kako je nastalo ime koje je nadživelo prvobitnu fabriku
Dugačak naziv „Prva jugoslovenska fabrika za telefoniju, optiku i preciznu mehaniku“ bio je precizan, ali nije bio naročito praktičan.
Naziv „Teleoptik“ nije nastao 1931, kako se često prepisuje. Arhivska dokumentacija pokazuje da je na vanrednom zboru akcionara 20. marta 1933. godine odlučeno da se postojećem nazivu doda oznaka „Teleoptik“, koja je prethodno korišćena kao telegrafska skraćenica. Četiri godine kasnije, na skupštini održanoj 18. aprila 1937., firma dobija jednostavan naziv „Teleoptik“ a. d.
Ime je bilo izuzetno dobro pogođeno. U nekoliko slogova spajalo je dve osnovne oblasti fabrike — telekomunikacije i optiku — i bilo dovoljno kratko da postane marka.
Od tada više nije označavalo samo preduzeće.
Njegovi radnici postali su teleoptikovci.
Zemun postaje nova adresa preciznosti
Sredinom tridesetih stara fabrika u Francuskoj ulici postala je premala. Posao se širio, broj proizvoda rastao, a precizno-mehanička proizvodnja tražila je kvalitetniji i bolje organizovan prostor.
Za novu fabriku kupljeno je 29. septembra 1938. godine zemljište u zemunskoj Gornjoj varoši, u bloku omeđenom današnjim ulicama Cara Dušana, Laze Jovanovića Porcija i Alaskom. Projektovanje je povereno arhitekti Josifu Najmanu, jednom od značajnijih autora domaće međuratne moderne, koji je već imao ozbiljno iskustvo sa industrijskim i tehnički zahtevnim objektima.
Nova fabrika građena je tokom 1938. i 1939., a do kraja jula 1939. preduzeće je potpuno preseljeno iz Beograda u Zemun. Upotrebna dozvola sačuvana u građevinskoj arhivi datirana je 12. oktobra iste godine.
Izbor Zemuna nije bio slučajan. Grad je 1934. administrativno povezan sa Beogradom, otvoren je Most kralja Aleksandra, a sledeće godine preko mosta je uveden tramvaj. Istovremeno je završen važan drumski pravac prema Staroj Pazovi. Zemun je imao prostor, sve jači industrijski karakter i neposrednu vezu sa vazduhoplovnom proizvodnjom kojoj je „Teleoptik“ već godinama isporučivao instrumente.
Fabrika koja nije izgledala kao obična fabrika
Najman nije projektovao samo omotač za mašine. Nova fabrika bila je pažljivo organizovana prema proizvodnom procesu.
Glavna zgrada dobila je karakterističnu zakrivljenu liniju koja prati ulicu. U prizemlju je bila velika proizvodna sala za optičke instrumente i preciznu mehaniku, organizovana kao otvoren prostor bez suvišnih pregradnih zidova. Tu su bile predviđene i radionice, magacini i pomoćni sadržaji. Sprat je pripadao upravi, inženjerima, crtačima i stručno-tehničkom osoblju.
U arhitektonskom smislu fabrika pripada najvrednijim primerima domaće međuratne industrijske moderne. Njena racionalnost, čiste fasade, veliki otvori, funkcionalna organizacija i specifična zakrivljena forma približavaju je internacionalnom stilu, ali bez gubitka individualnog Najmanovog rukopisa. Zavod za zaštitu spomenika zato je ne ocenjuje samo kao staru fabriku već kao važno delo moderne industrijske arhitekture.
To je bitna razlika u odnosu na mnoge zemunske industrijske komplekse koji su vremenom potpuno nestali.
Kod „Teleoptika“ još postoji zgrada koja može da ispriča deo priče čak i kada u njoj više nema iste proizvodnje.
Pred rat: optika, radio, automobili, železnica i avioni pod jednim krovom
Na novoj adresi proizvodni program je bio izuzetno širok: optički i geodetski instrumenti, avionski uređaji, telefonska i telegrafska oprema, železnički blok-signalni sistemi, hladnjaci za avione i automobile, akumulatori i druga precizna oprema.
Tokom 1940. vlasnička struktura ulazi u sistem velikog međunarodnog koncerna International Standard Electric Corporation iz Njujorka, čija su preduzeća delovala u telekomunikacijama, optici i preciznoj mehanici širom Evrope i Amerike. Sredinom iste godine u Zemunu počinje i montaža radio-aparata od delova koji su stizali iz budimpeštanskog pogona koncerna.
U samo osamnaest godina, preduzeće koje je počelo kao radionica za telefonske i železničke uređaje stiglo je do proizvodnje u kojoj su se susretali železnica, automobilizam, vazduhoplovstvo, optika, radio i telekomunikacije.
Takva širina programa objašnjava zašto je ratnom privrednom sistemu fabrika bila toliko važna.
Rat pod nemačkom upravom
Tokom Drugog svetskog rata „Teleoptik“ nije prekinuo proizvodnju. Fabrika je bila pod nemačkom upravom i radila je za potrebe nemačke avijacije i mornarice. Arhivska dokumentacija beleži proizvodnju sastavnih delova za avionske instrumente koji su isporučivani firmama Askania Werke u Berlinu i bečkom Goerzu. Tokom 1943. nemački koncern C. Lorenz kupio je veliki paket akcija, pa je većinski deo kapitala bio pod stranom kontrolom.
U posleratnoj literaturi i lokalnim hronikama postoje brojni navodi o sabotažama zaposlenih, kvarenju instrumenata i organizovanom otporu u fabrici. Takve aktivnosti jesu deo istorije zemunskih radnika pod okupacijom, ali veoma precizne tvrdnje — naročito one koje sabotaže direktno povezuju sa obaranjem ili padom određenog broja nemačkih aviona — ne treba predstavljati kao dokazanu činjenicu bez neposredne arhivske potvrde. Zato ih u ovom tekstu ne pretvaramo u senzacionalističku epizodu.
Pouzdano se može reći da rat fabriku nije fizički uništio u meri u kojoj su stradali pojedini drugi zemunski industrijski pogoni. To će joj omogućiti da proizvodnju obnovi vrlo brzo posle oslobođenja.
1946: promena vlasništva, ali ne i zanata
Po završetku rata „Teleoptik“ je stavljen pod vojnu kontrolu, a 1946. nacionalizovan. Promenio se politički i vlasnički sistem, ali osnovna oblast rada nije nestala. Fabrika je i dalje ostala jedan od vodećih domaćih centara precizne mehanike.
U prvim posleratnim godinama posebno je radila za Komandu Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, „Ikarus“ i „Utvu“, dok se od pedesetih širi saradnja sa automobilskom i motornom industrijom. Kompleks je već 1947. morao biti proširen: dograđivane su mašinska i bravarska radionica, farbara i kancelarijski prostori, čime je površina glavnog proizvodnog objekta gotovo udvostručena. beogradskonasledje.rs
Planeri su tada čak razmatrali da fabrika u narednih deset do petnaest godina bude iseljena iz tog dela Zemuna jer je okolina bila predviđena prvenstveno za stanovanje. Plan se nikada nije ostvario.
Umesto da ode iz Gornje varoši, „Teleoptik“ se tamo još više ukorenio.
Škola pored fabrike: kadar kao deo proizvodnje
Posleratni „Teleoptik“ nastavio je ono što je pisalo još u pravilima akcionarskog društva iz 1922: morao je da obrazuje ljude za tehnologiju koju je koristio.
Od 1948. do 1951. u fabrici je radio specijalizovani radnički tehnikum za obrazovanje tehničara vazduhoplovne industrije. Kasnije je priključen radničkom tehnikumu „Ikarusa“. U neposrednoj blizini fabrike između 1949. i 1952. podignuta je i škola sa internatom.
Taj podatak možda najbolje objašnjava šta je značila industrijalizacija Zemuna. Fabrika nije samo preuzimala gotove radnike iz grada. Ona je menjala obrazovnu strukturu samog grada: uz njene hale nastajali su tehničari, precizni mehaničari, crtači, optičari i inženjeri čija zanimanja pre nekoliko decenija praktično nisu postojala u lokalnoj privredi.
„Teleoptik“ je zato proizvodio dve stvari.
Instrument.
I čoveka koji zna da ga napravi.
Od avionske kazaljke do žiroskopa
U drugoj polovini XX veka proizvodni kompleks neprekidno se širio prema Filipa Višnjića i drugim okolnim ulicama. Posebno važan postao je namenski program iz kojeg će nastati „Teleoptik-Žiroskopi“.
Ovde istorijski izvori nisu potpuno usaglašeni. Zvanična prezentacija „Teleoptik-Žiroskopa“ navodi da posebna celina postoji od 1973., Ministarstvo odbrane vezuje izdvajanje namenskog dela za 1975., dok stručna studija Zavoda za zaštitu spomenika beleži da je posebna fabrika „Teleoptik žiroskopi“ izdvojena kao zasebno preduzeće 1985. godine. Najverovatnije je reč o različitim etapama organizacionog osamostaljivanja — od OOUR-a i posebne proizvodne celine do samostalnog preduzeća — pa nijednu od tih godina ne treba bez objašnjenja proglasiti jedinom tačnom.
Suština je jasnija od administrativne hronologije: tokom sedamdesetih i osamdesetih namenski deo „Teleoptika“ postao je veoma važan deo jugoslovenske vazduhoplovne i vojne industrije.
Galeb, Orao, Gazela i M-84 – kada Teleoptik postaje deo složenih sistema
Kompanijska i vojna dokumentacija navode da su „Teleoptikovi“ instrumenti i uređaji korišćeni u domaćim vazduhoplovnim projektima kao što su Galeb G-2, Jastreb, G-4 Super Galeb, Orao J-22 i Utva 75, kao i na helikopteru Gazela. Program je obuhvatao avionske i helikopterske instrumente, uređaje za regulaciju pritiska i klimatizaciju pilotske kabine, elemente gorivnih sistema, žiroskope i drugu preciznu opremu.
Istovremeno se radilo na komponentama za protivoklopne i protivvazduhoplovne raketne sisteme, sistemima vođenja i upravljanja i opremi za oklopna vozila, uključujući programe povezane sa tenkom M-84. Ministarstvo odbrane upravo taj period opisuje kao jedan od poslovnih i tehnoloških vrhunaca preduzeća.
To je ogroman tehnološki luk za fabriku čiji su prvi proizvodi nastali uz železničke telefone i signalne uređaje.
Osnovni princip, međutim, nije se promenio.
I 1922. i šest decenija kasnije „Teleoptik“ je živeo od istog zahteva: da mali mehanizam ili instrument izmeri nešto precizno i da toj informaciji može da se veruje.
Devedesete: velika industrija bez sistema koji ju je stvorio
Raspad Jugoslavije pogodio je „Teleoptik“ na isti način na koji je pogodio veliki deo zemunske industrije, ali sa dodatnim problemom: njegove proizvodne veze bile su duboko ugrađene u zajedničku vazduhoplovnu i namensku industriju.
Ratovi, sankcije, gubitak tržišta, prekid kooperantskih veza i dugotrajna ekonomska kriza ostavili su ozbiljne posledice. Zvanični istorijat današnjeg „Teleoptik-Žiroskopa“ upravo devedesete opisuje kao period teškog pada iz kojeg se kompanija tokom dvehiljaditih oporavljala samo postepeno.
Za stari „Teleoptik“ u Cara Dušana proces je bio još teži. Inicijativa za stečaj datira još iz 1998, odluka o bankrotstvu donesena je 18. septembra 2006, a naredne godine došlo je do prodaje.
2007: kraj stare fabrike, ali ne i imena Teleoptik
Dana 23. aprila 2007. godine nekadašnji „Teleoptik“ DD, proizvođač preciznih instrumenata, opreme i automatskih uređaja iz Cara Dušana 139–141, prodat je kao pravno lice kompaniji Fenderview Limited iz Nikozije. Procenjena vrednost bila je nešto više od milijardu dinara, a prodajna cena 502,25 miliona dinara.
Stručna studija Zavoda zbog toga 2007. navodi kao godinu u kojoj je stara fabrika završila proizvodni život. To, međutim, ne znači da je sva industrijska tradicija „Teleoptika“ nestala.
Ime je nastavilo da postoji kroz nekoliko različitih poslovnih linija koje ne treba mešati.
„Teleoptik-Žiroskopi“ nastavio je namensku i precizno-mehaničku tradiciju na drugom delu nekadašnjeg kompleksa. Proizvodnja opreme za gasno zavarivanje i rezanje takođe je nastavila da koristi ime „Teleoptik“ kroz zasebno preduzeće. Stari „Teleoptik“ DD, namenski „Žiroskopi“ i današnja gasna oprema zato nisu jedna ista pravna priča, iako svi polažu pravo na različite delove iste industrijske tradicije.
Teleoptik-Žiroskopi danas: od klasične optike ka optoelektronici
Najživlji neposredni nastavak istorijske tehnološke linije predstavlja „Teleoptik-Žiroskopi“.
Prelomni trenutak savremenog razvoja nastupio je 2017. godine, kada je Republika Srbija preko Ministarstva odbrane obezbedila 6,8 miliona evra za modernizaciju proizvodnih pogona i laboratorija. Prema zvaničnim podacima kompanije i Ministarstva, investicija je omogućila prelazak sa tradicionalne optike i klasičnih proizvodnih procesa ka optoelektronici, savremenoj senzorici, računarskim sistemima, avionici i sopstvenim istraživačko-razvojnim kapacitetima.
Prema podacima kompanije dostupnim 2026, pogon u Zemunu raspolaže sa oko 14.000 kvadratnih metara prostora i više od 200 zaposlenih. Sedište je u Filipa Višnjića 31, neposredno u prostoru u kojem je nekada rastao veliki „Teleoptikov“ kompleks.
Tako jedna industrijska linija započeta 1922. nije završila u muzeju.
Promenila je instrument.
Zgrada u Cara Dušana – poslednji veliki svedok starog Teleoptika
Kod „Ikarusa“ je velik deo fizičkog industrijskog nasleđa nestao. Kod „Teleoptika“ situacija je drugačija.
Najmanova fabrika u Cara Dušana i danas predstavlja jedan od najvažnijih sačuvanih primera moderne industrijske arhitekture Zemuna. Njena vrednost nije samo u starosti. U njoj su sačuvani prostorna logika precizne proizvodnje, karakteristična zakrivljena forma i arhitektonska ideja po kojoj fabrički objekat nije morao da bude bezlična kutija.
Važno je, međutim, precizno govoriti o njenoj zaštiti. Ne treba je bez provere nazivati već proglašenim spomenikom kulture. Dokumentacija Zavoda i noviji planski materijali vode kompleks kao dobro pod prethodnom zaštitom, odnosno objekat u postupku utvrđivanja za kulturno dobro.
To je više od pravne nijanse. Na prostoru na kojem je veliki deo industrijskog Zemuna već promenio namenu, status stare „Teleoptikove“ fabrike određuje da li će grad sačuvati autentičan fizički dokaz da se upravo tu razvijala domaća precizna industrija.
Fabrika koja je pravila ono što se gotovo ne vidi
„Teleoptik“ nikada nije imao proizvod koji je u kolektivnom sećanju postao toliko veliki simbol kao „Zmajev“ kombajn ili „Ikarusov“ avion.
U tome je i razlog zbog kojeg je njegova istorija manje poznata.
Njegov najvažniji proizvod često nije bio mašina koju čovek vidi, već instrument unutar druge mašine.
Železničar je gledao signal.
Pilot kazaljku.
Geometar optički instrument.
Posada borbenog vozila nišan.
Inženjer žiroskop.
Svaki od tih predmeta pripadao je drugoj industriji, ali je iza njih stajao isti zanat: pretvaranje vrlo male fizičke promene u pouzdanu informaciju.
Od radionice u Francuskoj ulici 61 do fabrike u Cara Dušana, od telefonskih aparata i železničkih blokova do avionskih instrumenata, žiroskopa i optoelektronike prošlo je više od jednog veka. Države su se promenile nekoliko puta. Menjali su se vlasnici, tržišta, politički sistemi, vojske i tehnologije. Stari „Teleoptik“ završio je svoj proizvodni život, a pojedini njegovi delovi nastavili su da postoje u novim pravnim i organizacionim oblicima.
Jedna stvar se ipak ponavlja od 1922.
Potreba da nešto bude tačno.
Zato mesto „Teleoptika“ u istoriji Zemuna nije određeno veličinom proizvoda koji je izlazio iz njegove fabrike.
Upravo suprotno.
Njegova važnost bila je u tome što je Zemun naučio da i najmanji mehanizam može imati ogromnu odgovornost.