Zemunci su navikli da Dunav gledaju kako raste, opada, nosi granje, maglu i brodove. Ali tokom zime 1928/29. godine reka je gotovo prestala da liči na reku. Pred gradom se pružala ogromna bela površina, brodovi su ostajali uz obalu, plovidba je stala, a led je kod Zemuna dostizao debljinu od oko 60 centimetara.
Te zime led se na Dunavu kod Zemuna zadržao čak 76 dana – 56 dana bio je nepomičan, a još 20 dana u pokretu. Dostizao je debljinu od oko 60 centimetara, što zimu 1928/29. svrstava među najizuzetnije zabeležene periode zaleđivanja Dunava kod Zemuna.
Kada je reka utihnula
Januar i februar 1929. doneli su dugotrajnu hladnoću i obilne snežne padavine. Nisu bile pogođene samo reke: saobraćaj u zemunskom srezu bio je ozbiljno poremećen, pruge su zatrpavane snegom, a pojedina okolna mesta danima su ostajala gotovo odsečena.
Za Zemun je zaleđen Dunav predstavljao mnogo više od neobičnog prizora. Grad je vekovima živeo uz rečni saobraćaj. Njime su stizali roba, putnici, drvo i ugalj, na njemu su radili ribari, brodari i ljudi vezani za pristanište. Kada je reka stala, promenio se i svakodnevni ritam grada.
Debeo led stvarao je prizor koji danas gotovo ne možemo da zamislimo. U vreme velikih zaleđivanja Dunava bilo je moguće prelaziti reku pešice, a ponekad čak i kolima, ali takav prelazak nikada nije bio bez rizika. Led nije bio mirna i potpuno bezbedna površina: pucao je, pomerao se i menjao zajedno sa vodom ispod njega.
A kada bi počeo da se kreće, nastajao je još dramatičniji prizor.
Ogromne ploče sudarale su se, lomile i penjale jedna preko druge. Na pojedinim mestima stvarale su naslage koje su izgledale kao pravi mali bregovi.
Bregovi leda pred Zemunom
Upravo taj trenutak sačuvao je zemunski fotograf Nikola Rajšić. Fotografije iz zbirke za istoriju Zemuna, datirane 20. marta 1929. godine, nose naziv „Bregovi od leda na Dunavu kod Zemuna“.
Na njima se vide ogromne naslage izlomljenog leda koje su se pružale od zemunske obale prema Ratnom ostrvu. Dunav više ne izgleda kao reka, niti čak kao ravna zaleđena površina. Pred gradom stoji nepravilni pejzaž santi, pukotina i nagomilanih ledenih masa. Plovidba je u takvim uslovima bila onemogućena.
Za ljude koji su taj prizor posmatrali sa zemunske obale morao je izgledati gotovo nestvarno. Ispred kuća, kafana i pristaništa nije tekao Dunav kakav su poznavali.
Stajalo je more leda.
Kada je napokon stiglo toplije vreme, opasnost nije odmah prošla. Pokrenute ledene ploče imale su ogromnu snagu i mogle su da ugroze brodove i objekte uz obalu, dok je nagomilani led mogao da uspori tok reke.
Dunavu je bilo potrebno vreme da ponovo postane Dunav.
Zima koju su sačuvale fotografije
Danas je teško zamisliti takav prizor ispred zemunskog keja: Dunav bez slobodne vode, brodovi zarobljeni uz obalu i ledene mase koje se pružaju prema Ratnom ostrvu.
Upravo zato su Rajšićeve fotografije dragocene. One nisu samo slike neobične zime, već svedočanstvo koliko se pejzaž koji doživljavamo kao stalan može promeniti za svega nekoliko nedelja.
Dunav je vekovima određivao život Zemuna.
Ali tokom zime 1928/29. dogodilo se nešto sasvim obrnuto.
Reka koja je svakodnevno nosila brodove i ljude kroz Zemun na nekoliko nedelja gotovo je utihnula – i pretvorila se u beli, zaleđeni pejzaž kakav današnji grad više ne poznaje.