Požar je u starom Zemunu mogao za nekoliko sati da promeni izgled čitave ulice. Kuće od drveta i zemlje, krovovi od šindre, slame i trske, radionice, štale, ambari i magacini stajali su zbijeni jedni uz druge, a jak vetar sa Dunava pretvarao je malu vatru u opasnost za čitave gradske blokove. Zemun je tokom XVIII i XIX veka više puta goreo, a upravo su velika razaranja postepeno dovela do stvaranja organizovane protivpožarne zaštite i osnivanja Dobrovoljnog vatrogasnog društva 1870. godine. Iz građanskog udruženja sastavljenog od zanatlija, trgovaca i drugih dobrovoljaca razvila se organizacija koja će preživeti promene država, dva svetska rata, industrijalizaciju i stvaranje profesionalne vatrogasne službe. Današnje DVD „Matica“ nastavlja tradiciju dužu od jednog i po veka.
Požari koji su menjali Zemun
Velika razaranja pratila su Zemun još početkom XVIII veka. Prilikom ratnih događaja 1717. izgoreli su stara osmanska čaršija i brojni objekti. Dana 2. aprila 1788. veliki požar zahvatio je blok kuća, magacina i pomoćnih zgrada, ali je zaustavljen pre nego što je stigao do samog središta grada. Godine 1790. grom je zapalio Franjevačku crkvu i manastirske konake, a 22. avgusta 1791. novi katastrofalni požar uništio je 58 kuća između Oračke i Bežanijske ulice.
Najvažnija prekretnica dogodila se u avgustu 1867. godine. Zemun je tada pogodila velika suša, a 16. avgusta vatra je zahvatila zgradu na Magistratskom trgu. Izgorela je stara Gradska kuća i desetak okolnih kuća. Već narednog dana izbio je novi požar koji se proširio prema Gardošu i Sinđelićevoj ulici. Stradao je veliki broj objekata, kao i krov i prvobitni zvonik Nikolajevske crkve.
Posledice nisu bile samo materijalne. Požari su pokazali da grad više ne može da zavisi od improvizovanog gašenja u kojem su stanovnici sa kantama, buradima i ručnim pumpama pokušavali da zaustave vatru.
Požari menjaju i izgled grada
Obnova izgorelih delova Zemuna uticala je na urbanizam. Ulice su proširivane i uređivane kako bi se smanjila mogućnost brzog prenošenja vatre, a lako zapaljivi krovovi postepeno su zamenjivani otpornijim materijalima. U gusto naseljenom Donjem gradu ograničavana je gradnja šupa, ambara i drugih poljoprivrednih objekata koji su povećavali opasnost od požara.
Zaštita od vatre tako je postala deo planiranja grada, a ne samo reakcija kada požar već izbije.
Vatrogasni red iz 1869.
Zemunski Magistrat doneo je 1869. „Uredbu o vatrogasnom redu“, kojom su prvi put sistematično uređeni sprečavanje požara, način uzbunjivanja, organizovanje gašenja, uklanjanje posledica i obaveze stanovništva. Predviđene su i kazne za kršenje protivpožarnih propisa, dežurstva i obavezno posedovanje određene opreme.
Pri Magistratu je formirana tročlana Vatrogasna komisija koju su činili gradonačelnik, prvi pravni referent i prvi odbornik. Njena obaveza bila je da vodi brigu o sprovođenju propisa i organizaciji zaštite.
Zemun se tada još nalazio u sistemu Vojne granice, pa je osnivanje stalne dobrovoljne vatrogasne organizacije podržala i vojna uprava.
Osnivanje Dobrovoljnog vatrogasnog društva 1870.
Tokom 1870. grupa zemunskih građana pokrenula je konkretnu inicijativu za stvaranje Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Dana 16. septembra održan je inicijativni sastanak na kojem je dvadesetak građana potpisalo protokol o pristupanju budućoj organizaciji. Među njima su bili Srbi, Nemci, Hrvati, Česi i Jevreji, što pokazuje koliko je vatrogastvo od samog početka bilo zajednička gradska stvar.
Dalji organizacioni sastanci održani su tokom jeseni, a 1. novembra 1870. održana je osnivačka skupština na kojoj su usvojena pravila i izabrano rukovodstvo. Za prvog zapovednika izabran je Hajnrih Velš, blagajnik je bio Panajot Morfi, a sekretar Ferdinand Hajnrih.
Društvo je bilo jedno od najstarijih dobrovoljnih vatrogasnih društava na prostoru današnje Srbije.
Penjači, štrcari, vodonoše i čuvari
Organizacija je od početka bila precizno uređena. Članovi su se delili na penjače, štrcare, odnosno rukovaoce pumpama, vodonoše i čuvare, a Društvo je imalo i trubača koji je signalima pomagao u organizaciji intervencije.
Pored aktivnih dobrovoljaca postojali su zanatlije koje je na zahtev Društva mogla da angažuje gradska uprava i pomažući članovi koji su vatrogasce finansirali. Na prvoj skupštini njihov godišnji prilog određen je na četiri forinte, plaćene u dve rate.
Prvi ustav Društva štampan je početkom 1871. kod zemunskog štampara Ignjata Karla Soprona, na srpskom ćirilicom i na nemačkom jeziku. U vreme osnivanja nemački je još bio službeni jezik Vojne granice, pa je korišćen i u velikom delu unutrašnje vatrogasne dokumentacije.
Jevreji među osnivačima
Posebno mesto u istoriji zemunskog vatrogastva pripada članovima Jevrejske opštine. Među potpisnicima protokola iz septembra 1870. bili su Filip Hercl, Leopold Kon, Salamon Levi, Moric Majer, Samuel Kon, Asriel Haim, Salamon Nisim i graditelj Jozef Marks.
Na osnivačkoj skupštini među četrnaestoricom imenovanih penjača bila su trojica Jevreja – Salamon Levi, Jozef Marks i Filip Hercl.
Jevrejska zajednica pomagala je Društvo i finansijski. Sačuvana je zahvalnica Magistrata iz 1873. upućena predsedniku Jevrejske opštine Mojsiju Herclu za 55 forinti prikupljenih na jednoj zabavi u korist stradalih u požarima.
Ovakav sastav društva dobro odražava tadašnji Zemun: multikonfesionalan i višejezičan grad čiji su građani, bez obzira na poreklo, zajedno učestvovali u zaštiti grada.
Vatrogasci dokazuju svoju vrednost
Prve decenije rada pokazale su koliko je organizovana služba bila potrebna. Posebno je zabeležen požar od 14. septembra 1875. u Maloj Gospodskoj, današnjoj Dubrovačkoj ulici, kada je gorela kuća trgovca Jakova Levija sa skladištem perja. Zahvaljujući organizovanoj intervenciji sprečeno je širenje vatre na mnogo veći deo grada.
Društvo je u narednim godinama povećavalo broj članova, nabavljalo opremu i stvaralo rezervu. Već 1873. osnovana je vatrogasna rezerva od 40 članova.
Posle ukidanja Vojne granice i pretvaranja Zemuna u slobodni grad izvršena je reorganizacija Društva. Godine 1882. osnovane su filijale u Gornjoj varoši i Franctalu, čime je omogućena brža intervencija u udaljenijim delovima sve većeg grada.
Vatrogasci na predstavama i u bioskopima
Vatrogasci nisu čekali samo poziv na požar. Preventivno su dežurali na pozorišnim predstavama, cirkuskim gostovanjima i drugim javnim skupovima na kojima je veliki broj ljudi boravio u objektima osvetljenim svećama, petrolejskim lampama ili kasnije električnom rasvetom.
Sa pojavom prvih bioskopa početkom XX veka vatrogasna dežurstva uvedena su i na filmskim projekcijama. Filmska traka tog vremena bila je veoma zapaljiva, pa su bioskopi predstavljali novu vrstu protivpožarnog rizika. Vatrogasci su dežurali u bioskopima „Gater“, kasnijem „Jedinstvu“, kao i u „Grandu“ i „Centralu“.
Telefon povezuje vatrogasce
Godine 1898. Društvo je dobilo lokalnu telefonsku vezu koja je povezivala centralno dežurstvo sa filijalama u Gornjoj varoši i Franctalu i osmatračkom stražom na Gardošu. Već sledeće godine na liniju je priključen i stan komandanta Društva.
U vreme kada telefon još nije bio deo svakodnevnog života većine stanovnika, ova mreža bila je ozbiljan tehnološki napredak. Brža dojava značila je i veću šansu da se požar zaustavi pre nego što zahvati čitav blok.
Prvi svetski rat
Zemun se 1914. našao neposredno uz ratnu liniju. Grad su tokom borbi gađale artiljerije obe strane, ali uprkos ratnim dejstvima nisu zabeleženi požari razmera ranijih gradskih katastrofa.
Vatrogasci su mnogo više posla imali pred sam kraj rata. U noći između 2. i 3. novembra 1918, prilikom povlačenja nemačkih jedinica, zapaljeni su vojni magacini i drveni železnički most preko Save. Zemunski vatrogasci učestvovali su u gašenju i sprečavanju daljeg širenja požara.
Prvi plaćeni vatrogasci
Dobrovoljni sistem ostao je osnova zemunskog vatrogastva i posle Prvog svetskog rata, ali je postajalo jasno da sve veći grad zahteva stalno profesionalno jezgro.
Na zahtev Društva, Gradsko poglavarstvo 1921. angažovalo je četvoricu plaćenih vatrogasaca. Njihov zadatak bio je da održavaju sprave, budu stalno dostupni i omoguće da intervencija počne odmah, pre okupljanja dobrovoljaca.
Bio je to početak profesionalizacije zemunske vatrogasne službe.
Prvo motorno vozilo i nova oprema
Sredinom 1929. nabavljena je vatrogasna autocisterna „Perl“ sa pumpom proizvođača Rosenbauer iz Linca. Motorno vozilo dramatično je promenilo brzinu intervencije jer vatrogasci više nisu zavisili isključivo od konjskih zaprega i ručnog prevoza pumpi i opreme.
Tokom tridesetih nastavljen je proces modernizacije. Nabavljeni su auto-tankovi „Chevrolet“, oprema za zaštitu organa za disanje „Dräger“, kao i mehaničke lestve proizvođača „Metz“.
Posebno značajna bila je nabavka automatskih lestava „Metz“ 1939. godine. Bile su montirane na vozilo „Mercedes-Benz“, dostizale visinu od 33,6 metara i prema tadašnjim podacima predstavljale su jedne od najdužih i najsavremenijih vatrogasnih lestava na Balkanu.
Jakov Žak Čelebi
Jedan od ljudi koji su obeležili međuratnu istoriju Društva bio je Jakov Žak Čelebi. Pristupio je zemunskim vatrogascima 1924. kao sedamnaestogodišnjak i ubrzo postao jedan od najaktivnijih članova.
Bio je među inicijatorima organizovanja vatrogasnog podmlatka, a 1933. izabran je u upravu i postavljen za podzapovednika. Učestvovao je u pripremi zakonskih rešenja iz oblasti vatrogastva, unapređivanju finansiranja službe i tehničkom opremanju „Matice“.
Bio je i jedan od pokretača stručnog časopisa „Požarna odbrana“, glasila Vatrogasne župe Beograd–Zemun–Pančevo, čiji je prvi broj izašao januara 1938. Organizovao je i izložbu „Vatrogastvo u odbrani od vazdušnih napada“, koja je gostovala u više gradova Kraljevine Jugoslavije.
Vatrogasna župa i nastanak „Matice“
Između dva svetska rata u Zemunu je formirana Vatrogasna župa koja je povezivala društva Zemuna, Novog grada, Beške, Sremskih Karlovaca i Nikinaca. Posle reorganizacije vatrogasnih župa Društvo je uključeno u Vatrogasnu župu Beograd–Zemun–Pančevo, osnovanu 1933. sa sedištem u Zemunu.
Zakon o organizaciji vatrogastva iz 1933. doneo je novu reorganizaciju, a zemunsko društvo dobilo je naziv Dobrovoljno vatrogasno društvo „Matica“.
Istovremeno se dobrovoljna protivpožarna zaštita širila u zemunskoj industriji. Sopstvene vatrogasne čete dobili su „Ikarus“ i Veterinarski zavod, a kasnije će taj model prihvatiti i druga velika preduzeća.
Drugi svetski rat
Okupacija 1941–1944. donela je jedno od najtežih razdoblja u istoriji Društva. Zemun je uključen u Nezavisnu Državu Hrvatsku, a okupacione i ustaške vlasti menjale su rukovodstvo i kontrolisale rad vatrogasne službe.
Položaj vatrogasaca bio je specifičan jer su zbog prirode posla mogli da se kreću gradom i tokom policijskog časa. Prema posleratnoj dokumentaciji Društva, deo članova koristio je takav položaj za ilegalni rad i veze sa pokretom otpora, a pojedinci su napustili grad i pridružili se partizanskim jedinicama u Sremu.
U ratnim zapisima DVD „Matica“ pominje se i uloga pojedinih članova tokom sabotaža skladišta koja su koristile okupacione vlasti. Takve navode treba čitati kao deo dokumentovane istorije Društva i ratnih sećanja, uz činjenicu da za sve pojedinačne akcije nisu jednako sačuvani nezavisni izvori.
Posebno tragična bila je sudbina jevrejskih vatrogasaca Zemuna. Gotovo svi su stradali u Holokaustu. Jakov Žak Čelebi bio je jedini jevrejski član Društva iz te grupe koji je preživeo rat i posle 1945. nastavio aktivnost u vatrogastvu.
Tokom bombardovanja i završnih borbi za Zemun vatrogasci su gasili požare i pokušavali da zaštite električnu centralu, škole, fabrike i druge važne objekte. Posleratna dokumentacija beleži jedanaest članova „Matice“ stradalih tokom ratnih godina.
Obnova posle 1944.
Posle oslobođenja Zemuna vatrogasci nisu bili angažovani samo na gašenju. Učestvovali su u raščišćavanju ruševina, zaštiti industrijskih postrojenja i obnovi grada.
„Matica“ je intervenisala i na širem području Beograda i Donjeg Srema. Obnavljana su ili osnivana dobrovoljna društva u Dobanovcima, Surčinu i Batajnici, kao i industrijske vatrogasne jedinice u „Ivanu Milutinoviću“, „Zmaju“, „Milošu Mamiću“, „Ikarusu“, „Sutjesci“, Veterinarskom zavodu, „Crvenoj zvezdi“ i „Mostogradnji“.
Razvoj velike zemunske industrije stvarao je potpuno nove rizike: požari više nisu pretili samo kućama i ambarima već fabrikama sa hemikalijama, gorivima, električnim instalacijama, velikim skladištima i složenim proizvodnim procesima.
Vatrogasna škola u Zemunu
U nekadašnjoj zgradi Dobrovoljnog vatrogasnog društva Novi grad u Franctalu posle rata organizovana je Vatrogasna škola. U početku je radila u sistemu Ministarstva unutrašnjih poslova FNRJ, a 1952. preuzeo ju je Vatrogasni savez Srbije.
Prvi kurs pod njegovim okriljem održan je 15. novembra 1952. Kroz školu su tokom narednih godina prošle hiljade vatrogasaca iz Srbije, ali i Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore.
Godine 1972. program je prerastao u Centar za obuku vatrogasnih kadrova, dok je u okviru Mašinskog obrazovnog centra u Zemunu počelo redovno i vanredno školovanje kvalifikovanih vatrogasaca i vatrogasnih tehničara.
Zemun tako nije bio samo grad sa dugom vatrogasnom tradicijom već i jedno od važnih mesta obrazovanja vatrogasnog kadra u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji.
Novi vatrogasni dom
Godine 1954. završena je izgradnja novog vatrogasnog doma DVD „Matica“. Time je ostvarena dugogodišnja potreba Društva za savremenim prostorom u kojem su mogli da budu smešteni ljudstvo, vozila i oprema.
Razvojem profesionalnog jezgra i dobrovoljnih društava stvoren je sistem u kojem su profesionalni vatrogasci mogli da računaju na podršku obučenih dobrovoljaca.
Vatrogastvo ulazi u fabrike i naselja
Osnivanjem Opštinskog vatrogasnog saveza nastavljena je tradicija Vatrogasnog saveza zemunskog sreza. Dobrovoljna društva i industrijske jedinice razvijane su u velikim radnim kolektivima „Galenika“, „Zvezda“, INSA i „Grmeč“, ali i u Boljevcima, Ugrinovcima, Zemun Polju i drugim mesnim zajednicama.
Posebno uspešne bile su ekipe industrijskog dobrovoljnog društva „Galenika“, koje su osvajale visoka mesta na republičkim i saveznim takmičenjima i medalje na međunarodnim vatrogasnim nadmetanjima CTIF-a.
Godine 1970. Zemun je obeležio stogodišnjicu organizovanog dobrovoljnog vatrogastva. U gradu je tom prilikom održan i V susret „Bratstva-jedinstva“ vatrogasaca Jugoslavije.
„Matica“ danas
Dobrovoljno vatrogasno društvo „Matica“ opstalo je kroz Austro-Ugarsku, Kraljevinu SHS i Jugoslaviju, Drugi svetski rat, socijalističku Jugoslaviju i savremenu Srbiju. Više od 150 godina posle osnivanja i dalje je aktivno udruženje u Zemunu.
Današnji sistem zaštite od požara zasniva se prvenstveno na profesionalnim vatrogasno-spasilačkim jedinicama, dok dobrovoljna društva predstavljaju važnu podršku u preventivi, obuci stanovništva, radu sa mladima i, kada su osposobljena i opremljena, u intervencijama zajedno sa profesionalnim jedinicama.
Zemunsko vatrogastvo zato nije samo istorija pumpi, vozila i gašenja. Ono je deo istorije građanskog Zemuna. Društvo iz 1870. nastalo je zato što su stanovnici shvatili da od požara ne mogu da se zaštite pojedinačno. Trgovci, zanatlije, radnici i građani različitih vera i nacionalnosti udružili su se oko jednog jednostavnog cilja – da sačuvaju živote i grad.
Od ručnih pumpi i vodonoša do motornih cisterni, mehaničkih lestava, profesionalnih jedinica i školovanih vatrogasaca promenila se gotovo sva tehnologija. Ideja zbog koje je „Matica“ nastala ostala je ista.