Zemun, decembar 1874. godine.
U štampariji se završava novi broj novina. Slova su ručno složena, presa radi, hartija izlazi još sveža od boje. Negde preko Save čekaju čitaoci u Kneževini Srbiji.
Ali možda neće dobiti ništa.
Sa jedne strane granice vlasti Austro-Ugarske zaplenjuju pojedine brojeve. Sa druge strane srpska vlada zabranjuje da list pređe Savu.
Uredniku Jovanu Pavloviću u jednom trenutku ostaje da svojim čitaocima saopšti gotovo neverovatnu rečenicu:
„Poslednje brojeve čitalo je samo državno odvetništvo!“
Novine su se zvale „Graničar“.
I teško da su mogle dobiti prikladnije ime.
Novinar koji je pobegao sa novinama u Zemun
Jovan Pavlović rođen je 1843. u Sremskim Karlovcima, školovao se i u Minhenu, a kao mlad profesor i publicista ušao je u svet novinarstva. U Pančevu je 1869. pokrenuo „Pančevac“, list namenjen širokom krugu čitalaca – trgovcima, zanatlijama, zemljoradnicima i građanstvu.
Pavlović nije dugo ostao samo na lokalnim vestima. Pisao je o politici, pravima građana, položaju Srba u monarhiji, odnosima među narodima i prilikama u Kneževini Srbiji. Bio je liberal i protivnik političkog centralizma, ali njegove kritike nisu bile usmerene samo prema jednoj vlasti. „Pančevcu“ je zbog takvog pisanja još ranije bio zabranjen ulazak u Srbiju, a i sam Pavlović je zbog svojih tekstova više puta bio osuđivan i zatvaran. Tokom 1872. proveo je više meseci u zatvoru, u vreme kada su se pod snažnim pritiskom vlasti nalazili i drugi predstavnici srpskog liberalnog pokreta, među njima i Laza Kostić.
Kada je dalji rad „Pančevca“ postao praktično nemoguć, Pavlović je 1874. prešao u Zemun.
Nije slučajno izabrao baš ovaj grad.
Zemun je imao razvijenu štamparsku tradiciju, obrazovanu publiku i ono što je za političke novine bilo možda najvažnije – nalazio se neposredno uz Srbiju, ali van njene vlasti.
Pavlović je te godine preuzeo poznatu Sopronovu štampariju u Bežanijskoj ulici i pokrenuo novi list.
Prvi broj „Graničara“ nosio je datum 1. decembar 1874, odnosno 13. decembar po gregorijanskom kalendaru.
Nova redakcija nalazila se na idealnom mestu za novine koje su nameravale da govore preko granice.
List između dve cenzure
„Graničar“ je nosio podnaslov „list za politiku, prosvetu i privredu“.
Pavlović je u prvom broju vrlo jasno objasnio kakve novine želi. Zalagao se za slobodu, prosvećivanje, prava naroda i saradnju među ljudima različitih vera i jezika. Savremeni istoričari štampe njegove listove svrstavaju među najborbenija liberalna glasila na srpskom jeziku u tadašnjoj Austro-Ugarskoj.
Ali položaj „Graničara“ bio je neobičan.
List je izlazio u Austro-Ugarskoj, pisao o Srbiji, čitali su ga Srbi sa obe strane granice, a kritikovao je i politiku vlasti u monarhiji i postupke vlade u Beogradu.
Rezultat je bio gotovo apsurdan.
Političkom listu bilo je zabranjivano da donosi političke vesti.
Redakcija je u jednom trenutku čitaocima morala da objavi da se privremeno povlači sa politike na prosvetu i privredu. Pojedini brojevi bili su zaplenjeni pre nego što su stigli do publike, a kada bi uspeli da izađu iz zemunske štamparije, čekala ih je druga prepreka – granica.
Srpska vlada je februara 1875. zabranila unošenje „Graničara“ u Kneževinu Srbiju.
Tako se dogodilo nešto što odlično opisuje položaj Zemuna 19. veka: novine štampane nekoliko stotina metara od Beograda nisu smele legalno da stignu do beogradskih čitalaca.
Kada je „Graničar“ počeo da smeta svima
Pavlović nije ublažio ton.
Naprotiv.
Kada je 1875. izbio ustanak u Bosni i Hercegovini, interesovanje javnosti naglo je poraslo. „Graničar“, koji je do tada izlazio dva puta nedeljno, od septembra do novembra počeo je da izlazi tri puta nedeljno.
Urednik je otvoreno polemisao sa srpskom vladom, austrougarskom politikom i drugim novinama. Pisao je o Istočnom pitanju, Bosni i Hercegovini, nacionalnim pravima, političkim slobodama, obrazovanju i društvenim problemima.
Nije štedeo ni crkvenu hijerarhiju, zbog čega je otvarao još jedan front protiv sebe.
Pritisak na list zato je postajao sve veći.
„Graničar“ je zabranjivan, menjao ime u „Novi Graničar“, a zatim se ponovo vraćao starom nazivu. Zemunski pregledi istorije štampe beleže da se početkom 1876. protiv Pavlovića zbog štamparskih prestupa vodilo čak 18 sudskih postupaka.
U jednom trenutku stanje je postalo toliko apsurdno da je Pavlović napisao da poslednje brojeve njegovog lista čita samo državno odvetništvo.
Drugim rečima, štamparija je radila.
Novine su postojale.
Samo čitaoci nisu smeli da ih čitaju.
Zašto je baš Zemun mogao da ima ovakve novine
Priča o „Graničaru“ nije samo priča o jednom tvrdoglavom uredniku.
To je priča o Zemunu.
Grad je vekovima živeo od svoje granice. Njome su prolazili roba, ljudi, knjige i informacije. Beograd se nalazio toliko blizu da su se njegove kuće videle sa zemunske obale, ali je politički pripadao drugom svetu.
Upravo zbog toga Zemun je tokom 19. veka postao utočište za političke emigrante iz Srbije, mesto štampanja zabranjenih knjiga i novina i grad iz kojeg su ideje prelazile Savu mnogo lakše nego ljudi.
Ovde su radile štamparije Ignjata Karla Soprona, Jovana Pavlovića i drugih izdavača. Iz njih nisu izlazili samo lokalni oglasi i kalendari, već knjige i novine koje su čitane mnogo dalje od Zemuna.
Čak je i istorija samog grada dobrim delom sačuvana zahvaljujući „Graničaru“. Ugledni zemunski lekar Miloš Radojčić upravo je u „Graničaru“ i „Novom Graničaru“ tokom 1874. i 1875. objavljivao svoje „Crtice iz povesnice Srema s obzirom povesnice varoši Zemuna“, među prvim ozbiljnim pokušajima da se sistematski piše o prošlosti grada.
Tako su novine koje su vlasti pokušavale da utišaju istovremeno sačuvale deo istorije Zemuna.
Broj koji nije stigao do čitaoca
„Graničar“ nije dugo trajao. Politički pritisci, sudski postupci i neprekidni sukobi sa vlastima učinili su svoje. Pavlović će nastaviti novinarski život u Beogradu, Novom Sadu i na Cetinju, gde je kasnije postao važna ličnost kulturnog i prosvetnog života Crne Gore.
Ali nekoliko godina njegovog rada u Zemunu ostavilo je neobičan trag.
Danas novine stižu do hiljada ljudi nekoliko sekundi nakon objavljivanja.
Teško je zato zamisliti vreme kada je između novinara i čitaoca mogla da stoji državna granica, tužilac, policija i zaplena čitavog tiraža.
A upravo se to dešavalo u Zemunu.
U jednoj štampariji u Bežanijskoj ulici štampane su novine koje su pokušavale da pređu samo nekoliko stotina metara široku Savu.
Ponekad nisu uspevale.
Ponekad bi ih pročitali samo ljudi čiji je posao bio da odluče da ih niko drugi ne pročita.
I možda nijedna rečenica ne opisuje tu epohu bolje od one koju je Pavlović ostavio svojim čitaocima:
„Poslednje brojeve čitalo je samo državno odvetništvo!“