Istorija Fudbalskog kluba Zemun nastajala je kroz promene imena, spajanja klubova, velike pobede i godine borbe za opstanak. U njenim temeljima nalaze se posleratni Sremac i Sparta, zatim Jedinstvo, dok je pod imenom Galenika zemunski fudbal doživeo neke od svojih najzapaženijih uspeha.
Kada je klub krajem 1984. godine poneo ime Zemun, veza između ekipe i grada dobila je još neposredniji izraz. Nekoliko godina kasnije, plavo-zelena kombinacija postala je prepoznatljivo obeležje kluba i njegovih navijača.
Ova priča prati razvoj najboljeg zemunskog fudbalskog kluba od završetka Drugog svetskog rata do 2000. godine.
Posleratni počeci i nastanak Jedinstva
Prve prijateljske fudbalske utakmice u Zemunu odigrane su već krajem 1944. godine. Početkom naredne godine, u sali bioskopa „Central“, održana je osnivačka skupština novog kluba.
Posle rasprave o imenu, klub je nazvan „Maksim Divnić“, po predratnom zemunskom fudbaleru poginulom u partizanima. Već tokom iste godine promenio je naziv u „Sremac“.
Krajem 1945. bivši članovi predratne „Sparte“ osnovali su klub istog imena. Želja da Zemun dobije jedan snažniji fudbalski kolektiv dovela je do spajanja „Sremca“ i „Sparte“ 20. oktobra 1946. godine. Tako je nastalo „Jedinstvo“, u sastavu istoimenog sportskog društva.
U prvim posleratnim ekipama igrali su i predratni fudbaleri, uz mlađe igrače koji su stasavali tokom rata i neposredno po njegovom završetku. Klub je u početku uglavnom okupljao Zemунce, a utakmice su postale važno mesto okupljanja ljubitelja fudbala u gradu.
Jedinstvo i borba za viši rang
„Jedinstvo“ se brzo svrstalo među kvalitetnije beogradske ekipe, ali je put do saveznog takmičenja bio težak. Klub je najčešće igrao u trećem rangu, uz više pokušaja da izbori napredovanje.
Sredinom pedesetih dospeo je do zonskog takmičenja koje je tada predstavljalo drugi rang jugoslovenskog fudbala, ali se u njemu nije dugo zadržao. Novi uspeh ostvaren je 1962. godine, kada je ekipa pod vođstvom Negoslava Selje Radovanovića izborila plasman u Drugu saveznu ligu.
Među igračima koji su obeležili raniji period bili su Franc Lulika Borovic, Đura Pešić, Momčilo Dimitrijević, Slobodan Bata Marković, Dragomir Kepa Radosavljević, Aleksandar Saša Zarić, Eugen Gašparović i Ljubiša Arsenović.
U „Jedinstvu“ je prve fudbalske korake napravio i Vladimir Popović, koji je još kao junior prešao u „Crvenu zvezdu“, gde je kasnije postao dugogodišnji prvotimac, kapiten i reprezentativac. Iz zemunskog kluba potekli su i igrači poput golmana Marjana Jantoljaka i Maneta Bajića, koji su se afirmisali u drugim sredinama.
Sa mladim fudbalerima radio je, između ostalih, Ignjat Giga Petrović, prvi učitelj mnogih kasnije poznatih igrača.
Posle dve sezone u Drugoj saveznoj ligi usledili su ispadanje, osipanje ekipe i sve teži finansijski problemi. Do kraja šezdesetih „Jedinstvo“ se našlo pred ozbiljnom krizom.
Kako je nastala Galenika
Drugi tok ove istorije vodio je preko klubova „Dijamant“ i „Sparta“, koji su se 1961. godine spojili u Omladinski fudbalski klub „Zemun“.
Taj klub je krajem 1967. prihvatio pokroviteljstvo zemunske farmaceutske industrije i promenio ime u „Galenika“. Dve godine kasnije, 23. februara 1969, usledilo je spajanje „Galenike“ i „Jedinstva“.
Novi kolektiv zadržao je ime „Galenika“. Podrška fabrike omogućila je stabilnije finansiranje, jačanje ekipe i postavljanje većih sportskih ciljeva.
Među važnim igračima tog perioda bili su Miroslav Veličković Ribika, Stevan Kovačević Moljac i Siniša Gajin. Ekipu su činili i Đorđe Veličković, Dragan Jojić, Dragan Sredojević, kao i fudbaleri koji su nastavili da igraju iz prethodnog sastava „Jedinstva“.
Pod vođstvom trenera Miloša Grujića izboren je povratak u Drugu saveznu ligu. Na Gradski stadion vraćala se i publika, koja je u novoj ekipi prepoznala nastavak svojih fudbalskih očekivanja.
Bobek, Valok i Čabrinovićeve generacije
Tokom sezone 1970/71. stručni rad preuzeli su Stjepan Bobek i Marko Valok. Njihov dolazak privukao je pažnju javnosti, a Valok je bio neposrednije angažovan u svakodnevnom radu sa ekipom.
Ipak, ni veća očekivanja nisu uklonila sportske teškoće. „Galenika“ je 1974. ispala iz Druge lige i naredne četiri sezone provela u srpskoligaškom takmičenju.
U leto 1974. za trenera je angažovan Ivan Čabrinović, koji je ekipu vodio narednih devet godina. Njegov rad obeležio je period povratka među drugoligaše i kasnijeg uspona do najvišeg ranga.
Okosnicu tima činili su, između ostalih, Miroslav Veličković, Siniša Gajin, Dušan Čelar, Slobodan Pejović, Goran Kalušević, Miodrag Pregelj i Dragan Lacmanović.
Istovremeno se radilo sa mlađim selekcijama. Među njihovim trenerima isticao se Nedeljko Kostić, a iz klupske škole pristizali su novi prvotimci. Publika je i tokom srpskoligaških godina ostajala uz klub, pa su utakmice „Galenike“ privlačile veliki broj gledalaca.
Amaterski prvak Jugoslavije
Sezona 1977/78. donela je povratak u Drugu saveznu ligu, ali i jedan od najznačajnijih trofeja u dotadašnjoj istoriji kluba.
Kao republički prvak, „Galenika“ je učestvovala u borbi za titulu amaterskog prvaka Jugoslavije. Posle uspeha u polufinalnoj grupi, u Zemunu je 13. avgusta 1978. odigrano finale protiv „Segeste“ iz Siska.
Domaći tim pobedio je sa 6:2 i osvojio titulu.
U tom sastavu nastupili su Stevan Mićić, Vančo Nikolovski, Milan Savić, Goran Kalušević, Milivoje Živković, Zoran Babović, Gezim Ljalja, Miroslav Veličković, Sima Nikolić, Mladen Bilibajkić i Milija Brkić, uz Dragana Lacmanovića i Sinišu Gajina koji su ulazili u igru.
Taj uspeh najavio je period u kojem će „Galenika“ ponovo postati ozbiljan kandidat za najviši rang.
Velike utakmice i prvoligaški izazov
Početkom osamdesetih zemunski klub privlačio je pažnju i rezultatima u Kupu Maršala Tita. U sezoni 1980/81. eliminisao je „Partizan“, „Maribor“ i splitski „Hajduk“, pre nego što je u polufinalu izgubio od „Crvene zvezde“.
Posebno se pamtila pobeda nad „Hajdukom“ u Zemunu, pred izuzetno brojnom publikom.
U tom periodu za „Galeniku“ su igrali i iskusni fudbaleri poput golmana Ratomira Dujkovića, Vlade Pejovića i Slobodana Santrača. Santračev dolazak bio je naročito zapažen. U okviru tog prelaska, mladi Dragan Mance otišao je u „Partizan“, gde je ubrzo stekao veliku popularnost.
„Galenika“ je u sezoni 1982/83. nastupala u Prvoj saveznoj ligi. Borba sa najboljim jugoslovenskim ekipama pokazala se veoma zahtevnom i klub je prvenstvo završio na poslednjem mestu. Među svetlim trenucima ostala je pobeda nad „Crvenom zvezdom“ u Beogradu rezultatom 2:1.
Iste sezone zemunski tim učestvovao je i u Srednjeevropskom kupu. U tom takmičenju pažnju su privukli Miloš Bursać i Vlada Bulatović.
Posle ispadanja otišli su brojni igrači, a klub se rastao i sa Ivanom Čabrinovićem. Usledilo je novo sastavljanje ekipe u sve težim finansijskim okolnostima.
Povratak imena Zemun
Na skupštini održanoj 20. decembra 1984. godine klub je promenio ime u „Zemun“. Saradnja sa dotadašnjim pokroviteljem bila je prekinuta, a klub je morao da pronađe nove izvore prihoda.
Navijači su dobro prihvatili novo ime, ali ono samo po sebi nije donelo sportski oporavak. U sezoni 1985/86. „Zemun“ je ispao i iz Druge lige.
Preokret je počeo kada je trener Mile Tomić podmladio ekipu i pružio priliku igračima iz klupske škole. Uz iskusne Zlatka Kežmana i Branka Nikolića, značajnu ulogu dobili su mladi fudbaleri, među njima Dejan Čurović i Duško Ljubičić.
Novu upravu činili su, između ostalih, Radoš Dakić, Dušan Ostojić, Dragoljub Miša Milošević i Dušan Čelar. U radu kluba važna mesta zauzimali su i Slobodan Pejović i Vlada Pejović.
Prihodi od klupske tombole i marketinga doprineli su stabilizaciji. Od 1987. do 1990. renoviran je i dograđivan Gradski stadion, čiji je dugogodišnji direktor bio Stevan Mirković.
Uspon krajem osamdesetih
Podmlađeni „Zemun“ osvojio je prvo mesto u Srpskoj ligi u sezoni 1987/88, ali nije uspeo da kroz kvalifikacije odmah izbori drugoligaški status.
Napredovanje je nastavljeno naredne sezone, kada je ekipa, predvođena Vladom Pejovićem, osvojila svoju grupu Međurepubličke lige i plasirala se u jedinstvenu Drugu saveznu ligu.
Već u sezoni 1989/90. „Zemun“ je osvojio prvo mesto i obezbedio povratak među prvoligaše.
Uz Zlatka Kežmana i Dragana Lacmanovića, veliki doprinos dao je Miloš Šestić, koji je u klub stigao u leto 1989. Među igračima te generacije bili su Predrag Jokanović, Dejan Čurović, Duško Ljubičić, Stevan Vorkapić, Branislav Mirilović i Jovica Spasić.
Dobre igre vratile su publiku na stadion. U prvoligaškoj sezoni 1990/91. „Zemun“ je zauzeo 13. mesto među 19 ekipa i sačuvao mesto u najvišem rangu.
Plavo-zelene boje i navijači
Grupa mlađih navijača osnovala je 1987. godine „Taurunum boys“, koji su postali prepoznatljiv deo atmosfere na zemunskom stadionu.
Još jedna promena ostavila je trajan trag. Na predlog navijača Zorana Milinkovića, Zemunca koji je živeo u Bergamu, klub je prihvatio plavo-zelene boje.
Nova kombinacija predstavljena je na prvenstvenoj utakmici protiv „Crvene zvezde“ 4. maja 1991. godine.
Plavo-zelene boje ubrzo su postale snažan izraz pripadnosti klubu i gradu. Uz ime Zemun, stadion i navijačke pesme, oblikovale su identitet po kojem se klub prepoznaje.
Prvoligaške godine do kraja veka
Tokom devedesetih „Zemun“ je ostao u najvišem rangu takmičenja, u znatno promenjenim okolnostima posle raspada Jugoslavije.
Jedan od najboljih prvenstvenih plasmana ostvario je u sezoni 1992/93, kada je zauzeo četvrto mesto. U kupu je stigao do polufinala u sezonama 1992/93. i 1999/2000.
U leto 1996. klub je učestvovao u Intertoto kupu i završio takmičenje na drugom mestu u svojoj grupi, sa tri pobede i jednim porazom.
Kroz ekipu su tokom tog perioda prolazili brojni igrači. Među njima su bili Goran Milošević, Predrag Stanković, Goran Kovačević, Vladimir Šubert, Dragan Isailović, Vladimir Martinović i Igor Bogdanović. Iz mlađih selekcija pristizali su Nenad Džodić, Ilija Stolica, Predrag Ristović, Goran Grkinić i drugi fudbaleri.
Klub je nastavio da bude sredina u kojoj su mladi igrači dobijali priliku da se afirmišu. Njihove kasnije karijere vodile su ih u veće domaće klubove i inostranstvo.
Pola veka kluba
Pedesetogodišnjica kluba obeležena je svečanostima krajem 1995. i početkom 1996. godine.
Na akademiji u zemunskom pozorištu, održanoj 14. decembra 1995, Siniša Gajin proglašen je za najboljeg fudbalera kluba u prvih pola veka njegovog postojanja. Dva dana kasnije, u hotelu „Jugoslavija“, uručena su priznanja zaslužnim igračima, trenerima i funkcionerima.
Proslava je zaokružena promocijom monografije Branka Najholda „Pola veka fudbalskog kluba Zemun“, održanom 22. februara 1996. u „Staroj kapetaniji“.
Od posleratnog „Jedinstva“, preko „Galenike“, do plavo-zelenog „Zemuna“, menjali su se igrači, uprave i rangovi takmičenja. Vezu sa gradom održavale su generacije ljudi koje su dolazile na stadion, pratile rezultate i u klubu prepoznavale deo sopstvenog života.
Izvor: tekst Branka Najholda