Postoje ljudi koji svom gradu ostave zgradu, ulicu ili spomenik. Branko Najhold ostavio je Zemunu nešto možda još dragocenije – njegovo pamćenje.
Decenijama je prikupljao dokumente, stare fotografije, razglednice, novinske tekstove, podatke i priče. Zanimao ga je rimski Taurunum, ali i kafana koje više nema. Veliki istorijski događaji, ali i poreklo naziva jedne ulice. Poznate ličnosti, ali i obični Zemunci čija imena verovatno nikada ne bi završila u velikim istorijskim knjigama.
Na kraju je iza njega ostao opus bez kojeg bi danas bilo mnogo teže ispričati priču o Zemunu.
Zemunac čiji su koreni bili duboko vezani za grad
Branko Najhold rođen je u Zemunu 28. februara 1947. godine, u porodici koja je generacijama bila vezana za ovaj grad. Pohađao je Osnovnu školu „Svetozar Miletić“ i Zemunsku gimnaziju, a potom diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
Po obrazovanju je bio ekonomista.
Ali ono po čemu će ga Zemun zapamtiti nije imalo mnogo veze sa ekonomijom.
Njegova prava tema postao je grad.
Ne samo Zemun kakav je mogao da vidi svakoga dana, već svi Zemuni koji su postojali pre njega: antički Taurunum, srednjovekovno naselje, pogranična varoš Habzburške monarhije, trgovački grad na Dunavu, Zemun između dva svetska rata i grad koji se tokom druge polovine 20. veka ubrzano menjao.
Najhold je pokušavao da sve te slojeve poveže u jednu dugu priču.
Čovek koji je pokušao da zapiše čitav grad
Rezultat njegovog rada bile su desetine knjiga posvećenih Zemunu, veliki broj tekstova, kataloga, izložbi i istraživanja.
Njegovo kapitalno delo bila je monumentalna „Hronika Zemuna od praistorije do 2000. godine“, koja je narasla na više hiljada stranica.
Već sama veličina tog dela govori koliko je njegov poduhvat bio neobičan.
Ali još je važnije ono što je Najhold smatrao istorijom.
Za njega istorija grada nije bila samo niz ratova, careva, promena granica i političkih događaja. Zanimali su ga i ljudi koji su otvarali radnje, držali kafane, išli u školu, igrali fudbal, pecali na Dunavu, menjali nazive ulica i slali razglednice rođacima.
Jer grad nisu samo njegovi najvažniji datumi.
Grad su i ljudi koji su u njemu živeli.
Kada oni nestanu, njihove priče vrlo brzo počinju da nestaju zajedno sa njima.
Najhold ih je zapisivao.
Od zemunskih kafana do rimskog Taurunuma
Dovoljno je pogledati teme o kojima je pisao da bi se razumelo koliko je široko posmatrao istoriju Zemuna.
Bavio se zemunskim kafanama, ulicama, starim razglednicama, crkvama, sportom, umetnošću, Milenijumskom kulom, ali i mnogo starijim slojevima prošlosti ovog prostora – rimskim Taurunumom i praistorijom.
Među njegovim delima nalaze se knjige posvećene zemunskim kafanama, zemunskim ulicama, razglednicama, crkvama, sportu i rimskom Taurunumu.
Zbog toga njegov rad danas ima posebnu vrednost.
Kada želimo da saznamo kako se neka zemunska ulica nekada zvala, gde se nalazila davno nestala kafana ili kako je izgledao život u određenom periodu, vrlo često trag vodi upravo ka knjigama Branka Najholda.
U vreme kada digitalni arhivi gotovo da nisu postojali, on je radio upravo ono što danas pokušavaju savremene baze podataka i istorijski portali – da na jednom mestu sačuva što više delića kolektivnog pamćenja grada.
Zemun i svet karikature
Pored istorije Zemuna, Branko Najhold imao je još jednu veliku strast – karikaturu.
Posebno se bavio tradicijom zemunskih karikaturista, a iz te priče razvio se Zemunski međunarodni salon karikature, manifestacija koja je Zemun povezala sa umetnicima iz brojnih zemalja sveta.
Najhold je bio jedan od ključnih ljudi njenog nastanka i dugogodišnjeg razvoja.
Tako je čovek koji je veliki deo života proveo gledajući u zemunsku prošlost istovremeno uspeo da Zemun poveže sa savremenom međunarodnom umetničkom scenom.
Za svoj doprinos kulturnom životu grada dobio je i značajna priznanja.
„Biti Zemunac nije stvar krštenice, nego stanje duha“
Možda ništa ne opisuje njegov odnos prema gradu bolje od rečenice koja se vezuje za njegovo ime:
„Biti Zemunac nije stvar krštenice, nego stanje duha.“
U toj jednoj rečenici nalazi se mnogo toga što je tokom života pokušavao da pokaže.
Za Najholda Zemun očigledno nije bio samo mesto rođenja.
Bio je osećaj pripadnosti gradu koji je vekovima stajao na granici država, carstava, kultura i svetova, a ipak uspevao da sačuva nešto svoje.
Možda upravo zato nije želeo samo da zabeleži šta se u Zemunu dogodilo.
Želeo je da sačuva odgovor na mnogo teže pitanje:
Kakav je Zemun bio?
Čovek je otišao, hronika je ostala
Branko Najhold preminuo je 16. decembra 2016. godine.
Nekoliko godina kasnije, na Zemunskom keju postavljena je spomen-klupa sa njegovom bronzanom figurom. Danas prolaznik može da sedne pored zemunskog hroničara i zajedno sa njim pogleda prema Dunavu.
Ali njegov pravi spomenik ipak nije ta klupa.
Nalazi se na hiljadama stranica koje je ostavio iza sebe.
Svaki put kada pokušamo da otkrijemo gde se nalazila neka stara zemunska kafana, kako se određena ulica nekada zvala, ko je živeo u pojedinom delu grada ili šta se na ovom prostoru događalo pre sto, petsto ili dve hiljade godina, ponovo ulazimo u isti posao kojem je Branko Najhold posvetio veliki deo života.
Tražimo tragove grada koji polako nestaje.
Najhold ih je tražio pre nas.
I veliki broj njih uspeo je da sačuva.