Nije stajao na bojištu. Nije komandovao ustanicima, nije jahao uz Karađorđa i njegovo ime danas ne stoji među najpoznatijim junacima Prvog srpskog ustanka. Sedeo je na drugoj strani granice, u Zemunu, slušao glasnike, trgovce, izbeglice, sveštenike i ljude koji su prelazili Savu, proveravao ono što je mogao — i pisao. Dok su u Srbiji padale prve glave, dok se po selima tek pronosio glas da je počela buna i dok ime njenog vođe još nije bilo poznato Evropi, zemunski prota Mihailo Pejić slao je mitropolitu Stefanu Stratimiroviću izveštaje o onome što se događalo preko reke.
Danas su ta pisma istorijski izvori. Zahvaljujući njima znamo šta se u Zemunu moglo čuti gotovo istog trenutka kada se istorija stvarala u Srbiji.
Prota na granici dva sveta
Mihailo Pejić rođen je oko 1750. godine, a stručna literatura Muzeja grada Beograda vezuje njegovo poreklo za Irig. Tamo je službovao pre dolaska u Zemun, a u izvorima se pojavljuje i pod nadimkom Irižanin. Tokom kuge 1795. boravio je izvesno vreme u manastiru Hopovo, a potom je došao u Zemun, gde je postao paroh Bogorodičine crkve i zemunski protoprezviter.
To nije bila samo crkvena funkcija. Zemunski prota nalazio se u gradu koji je krajem XVIII i početkom XIX veka bio jedna od najosetljivijih tačaka habzburško-osmanske granice. Sa jedne strane bila je Habzburška monarhija, sa druge Beogradski pašaluk. Ljudi su prelazili Savu, roba je stizala u Kontumac, trgovci su donosili vesti, a svaki ozbiljniji događaj u Beogradu gotovo odmah se osećao u Zemunu.
Pejić je uz svešteničke obaveze imao značajnu ulogu i u životu zemunske srpske zajednice. Bio je povezan sa Srpskom pravoslavnom crkvenom opštinom i nadzorom nad srpskim školama. Njegovim posredovanjem kod mitropolita Stefana Stratimirovića škola u Gornjoj varoši otvorena je 1799. godine, a 1809. je zajedno sa učiteljem Arsenijem Dimovićem sastavio nastavni sistem za zemunsku trorazrednu normalnu školu. Učenici su, osim osnovnih predmeta, učili nemačko i latinično pismo, osnove nemačkog jezika, a sposobniji i osnove latinskog.
Čovek koji će ostati upamćen po vestima o ratu istovremeno se, dakle, bavio školom.
A onda je preko Save počela da stiže drugačija vrsta vesti.
Sedamdeset dve glave stigle su u Beograd
Početkom 1804. godine dahije su krenule u obračun sa srpskim knezovima, sveštenicima i drugim uglednim ljudima za koje su smatrale da mogu predvoditi pobunu. Bila je to Seča knezova.
Jedno od najranijih sačuvanih Pejićevih pisama mitropolitu Stratimiroviću nastalo je u Zemunu 3. februara 1804. godine, prema dataciji arhivskog dokumenta. Vest koju šalje jeziva je. Pejić javlja o pogibiji Hadži Ruvima i kneza Alekse Nenadovića i navodi da su u Beograd već donete 72 odsečene glave knezova, sveštenika i drugih uglednih ljudi.
Broj žrtava Seče knezova u različitim izvorima nije isti. Kasniji dokumenti navode i druge brojke, pa Pejićev podatak ne treba tumačiti kao konačan bilans. Njegova vrednost je u nečemu drugom.
To nije sećanje zapisano trideset ili pedeset godina posle događaja.
To je vest poslata dok ubijanje još traje.
Dok su glasnici prelazili granicu, dok se u Beogradu još donosilo glava i dok niko nije mogao znati da će upravo ti događaji zapaliti ustanak koji će promeniti istoriju Srbije, jedan čovek u Zemunu zapisivao je ono što je do njega stizalo.
„Neki Crni Đorđe“
Samo nekoliko nedelja kasnije u Pejićevim izveštajima pojavljuje se još jedno ime. U vesti od 22. februara 1804. godine, govoreći o početku ustanka, zemunski sveštenik pominje čoveka koji predvodi pobunjene Srbe kao „nekog Crnog Đorđa“.
Đorđe Petrović još nije bio istorijska figura kakvu danas poznajemo. Za ljude severno od Save bio je tek čovek o kojem su pristizale prve glasine. Pejićevo pismo zato pripada među veoma rane pisane tragove nadimka koji će uskoro postati mnogo poznatiji u drugom obliku:
Karađorđe.
Pejić je Stratimirovića obaveštavao i o stvaranju ustaničkih odreda, pregovorima između Srba i dahija i borbi kod Drlupe, jednom od prvih sukoba ustanka. U njegovim izveštajima istorija još nema jasan pravac. Ne zna se ko će pobediti, koliko će buna trajati niti da li će prerasti u nešto veće.
Upravo zato su ti dokumenti toliko dragoceni.
Mi danas znamo kraj priče.
Pejić ga nije znao.
Zemun kao osmatračnica prema Srbiji
Pejićev značaj ne može se razumeti bez položaja tadašnjeg Zemuna. Grad je tokom Prvog srpskog ustanka postao jedno od najvažnijih mesta preko kojih su informacije iz Beogradskog pašaluka stizale u Habzburšku monarhiju. Tu su dolazile izbeglice, trgovci i glasnici. Preko Zemuna je išla roba, a različitim legalnim i ilegalnim putevima ustanicima su stizali oružje, municija i druga pomoć.
Habzburška vlast nalazila se u nezgodnom položaju. Zvanično je morala da čuva mir sa Osmanskim carstvom. Istovremeno je srpsko stanovništvo sa njene strane granice bilo snažno povezano sa ljudima koji su se borili preko Save. Zemun je zato istovremeno bio trgovačko mesto, utočište, komunikacioni centar i obaveštajna tačka.
A Pejić je bio jedan od ljudi kroz koje su te informacije prolazile.
Njegov primalac nije bio beznačajan čovek. Stefan Stratimirović, mitropolit karlovački, bio je jedna od najuticajnijih ličnosti među pravoslavnim Srbima u Habzburškoj monarhiji. Ono što je Pejić javljao iz Zemuna nije završavalo kao lokalni trač. Informacije su ulazile u mnogo šire crkvene, političke i diplomatske krugove.
Kada su habzburškim vojnim vlastima bile potrebne što pouzdanije informacije o događajima u Srbiji, među ljudima od kojih su se takvi podaci mogli očekivati posebno su se izdvajali pravoslavni sveštenici. Pejić se nalazio upravo tamo gde je trebalo da bude da bi čuo ono što drugi nisu mogli.
Na nekoliko kilometara od Beograda.
Ali sa druge strane državne granice.
Nije samo slao vesti
Njegova prepiska pokazuje da njegova uloga nije prestajala na izveštavanju. Kada su tokom borbi za Beograd 1806. crkve u Srbiji ostajale bez stvari potrebnih za bogosluženje, beogradski mitropolit Leontije obratio se upravo Pejiću. U novembru te godine zamolio ga je da kod Stratimirovića posreduje kako bi iz Karlovaca bilo poslato sveto miro, jer je ono koje je imao u Beogradu propalo tokom ratnih događaja.
Pejić je molbu prosledio.
Taj naizgled mali događaj lepo pokazuje njegovo mesto između dva sveta. Preko njega nisu prolazile samo vojne vesti. Prolazile su molbe, crkvena prepiska, informacije i potrebe ljudi čiji je normalni život rat presekao.
Postoje i navodi da je Pejić pomagao tajni prelazak pomoći i oružja iz habzburških krajeva ustanicima. Zemunska istorijska literatura to beleži, ali tu treba biti oprezniji nego kod njegove prepiske: njegovo izveštavanje Stratimirovića dokumentovano je neposredno sačuvanim pismima, dok učešće u krijumčarenju pomoći nema jednako snažnu i neposrednu dokumentarnu potvrdu.
Zato između te dve stvari ne treba stavljati znak jednakosti.
Da je bio važan informator — znamo. Da je bio duboko uključen u veze Zemuna sa ustaničkom Srbijom — jasno je. Koliko je lično učestvovao u ilegalnom prenosu oružja — ostaje pitanje na kojem istoričar mora biti oprezniji.
Prota Pejić i Joakim Vujić
Pejićeva biografija ima i mnogo manje skladnu stranu. U Zemunu se našao u sukobu sa Joakimom Vujićem, budućim piscem i jednom od ključnih ličnosti istorije srpskog pozorišta.
Vujić je 1807. počeo da radi kao učitelj u zemunskoj Srpskoj školi. Bio je obrazovan, putovao je Evropom, poznavao jezike i donosio ideje koje nisu uvek nailazile na razumevanje konzervativnijeg dela sredine. Ubrzo dolazi u sukob i sa crkvenim vlastima, među kojima je bio i Pejić. Crkvena opština je 13. oktobra 1808. raskinula Vujićev ugovor. U Zemunu su se zatim pojavili pamfleti protiv protojereja, koji su pripisivani Vujiću, njegov stan je pretresan, a njegove nevolje sa vlastima postajale su sve ozbiljnije.
Vujić je kasnije bio zatvoren i tvrdio je da ga je upravo Pejić optužio da je neprijatelj austrijske države.
Ali ovde postoji važna granica između tvrdnje i činjenice.
Nije dokazano da je Pejić bio uzrok Vujićevog hapšenja.
Zbog toga bi bilo pogrešno prepričavati Vujićevu optužbu kao utvrđenu istorijsku činjenicu. Njihov sukob jeste stvaran. Vujićeva sumnja takođe. Ali dokaz da je Pejić izazvao njegovo zatvaranje nije pronađen.
I upravo takvi detalji čine istorijsku ličnost stvarnijom. Pejić nije bio samo mirni hroničar sa perom u ruci. Bio je autoritativan crkveni čovek svoga vremena, umešan u lokalne sporove, školstvo, administraciju i odnose sa državnom vlašću.
Njegova pisma su nadživela i njega i ustanak
Prota Mihailo Pejić nije dočekao kraj Prvog srpskog ustanka. Umro je u Zemunu 5/17. juna 1812. godine, godinu dana pre konačnog sloma ustaničke Srbije. Starija zemunska literatura beleži da je sahranjen na Gardošu.
Sačuvan je i njegov lik. Portret prote Mihaila Pejića delo je slikara Arse Teodorovića i nalazi se u zbirci Muzeja grada Beograda.
Ali najveći spomenik Pejiću nisu ni portret ni nadgrobna ploča.
To su njegova pisma.
Veći deo njegovih izveštaja završio je u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti. Zahvaljujući njima istoričari danas mogu da čitaju šta se u Zemunu znalo o događajima u Srbiji dok ti događaji još nisu imali imena koja danas učimo iz udžbenika.
Kada je javljao o odsečenim glavama, Seča knezova još nije bila poglavlje istorije.
Kada je zapisao „Crni Đorđe“, Karađorđe još nije bio vožd iz istorijskih knjiga.
Kada je pisao o odredima, pregovorima i prvim sukobima, niko nije znao da počinje proces koji će promeniti političku kartu ovog dela Balkana.
Pejić je sve to posmatrao iz Zemuna. Sa jedne obale gledao je drugu. Slušao šta donose ljudi koji prelaze reku. I zapisivao.
Zato njegova priča nije samo biografija jednog zemunskog prote.
To je priča o trenutku kada je Zemun postao prozor kroz koji se moglo gledati kako nastaje istorija Srbije.
A iza tog prozora sedeo je čovek sa perom u ruci.
Mihailo Pejić.