Kada je 1804. godine preko Save počeo Prvi srpski ustanak, Zemun se našao u neobičnom položaju. Bio je austrijski grad, dok je samo nekoliko kilometara dalje trajala borba protiv Osmanskog carstva.
Austrijska vlast pokušavala je da kontroliše granicu.
Ali ljudi su je prelazili.
Među njima je bio i jedan zemunski kovač.
Jovan Petrović Kovač popravljao je ustanicima oružje, okivao njihove prve drvene topove i učestvovao u stvaranju artiljerije vojske koja je tek nastajala.
Od frajkora do zemunske kovačnice
Jovan Petrović rođen je oko 1772. godine u Svojnovu kod Paraćina. Kao vrlo mlad priključio se austrijskim dobrovoljačkim jedinicama tokom poslednjih velikih austro-turskih ratova krajem 18. veka. Upravo tada počeo je da uči kovački zanat.
Posle rata život ga je doveo u Zemun.
U Gornjoj varoši otvorio je radionicu, a 1804. godine zabeležen je kao kovačko-potkivački majstor. Bio je toliko vešt da je mogao da radi mnogo više od potkivanja konja i popravljanja kola.
A upravo te godine sa druge strane Save počeo je ustanak.
Petrović je prelazio u Srbiju i pomagao ustanicima. Popravljao je oružje, pravio lafete i okivao čuvene trešnjeve topove – prve improvizovane topove napravljene od izdubljenih stabala trešnje i ojačane metalnim obručima.
Takvo oružje bilo je primitivno i opasno, ali ustanicima je na početku borbe značilo mnogo.
Kasnije je Petrović učestvovao i u izradi pravih metalnih topova.
Majstor između Zemuna i Srbije
Pomaganje ustanicima nije bilo bez rizika.
Jovan Petrović bio je stanovnik Habzburške monarhije, koja je pažljivo pratila šta njeni podanici rade preko granice. Da je njegov rad za ustanike ocenjen kao ozbiljno kršenje austrijskih propisa, mogao je da izgubi radionicu, imovinu i slobodu.
Ipak, nije prestao.
Njegovu pomoć cenio je i sam Karađorđe.
Posle propasti Prvog srpskog ustanka Petrović je ostao u Zemunu, ali njegove veze sa Srbijom nisu prekinute. Kada je vlast preuzeo knez Miloš Obrenović, zemunski majstor ponovo je često pozivan preko Save.
Izrađivao je metalne predmete, popravljao opremu, pravio crkvene krstove i radio na zvonima.
Godine 1830, kada je Srbija hatišerifom dobila široku unutrašnju autonomiju, Jovan Petrović izradio je gvozdeni srpski grb koji je postavljen na konak kneza Miloša.
Knez mu je nudio kuću u Beogradu
Miloš Obrenović toliko je cenio njegov rad da mu je ponudio da pređe u Srbiju i izabere kuću u Beogradu.
Petrović je ipak ostao Zemunac.
Kada je knez želeo da ga nagradi za jedan od poslova, majstor je odgovorio da mu je najveća nagrada to što je doživeo da svojim radom doprinese zemlji kojoj je želeo da pomogne.
Ali Jovan Kovač nije bio samo čovek čekića i nakovnja.
Posedovao je kućnu biblioteku, kupovao srpske knjige i pomagao tek osnovanu Slavenoserbsku biblioteku zemunsku. Sarađivao je i sa Dimitrijem Davidovićem, još jednim znamenitim Zemuncem iz naše priče.
Tako se oko njegove radionice spajaju dve slike Zemuna početkom 19. veka – grad zanatlija i trgovaca, ali istovremeno i grad iz kojeg su preko Save prelazile knjige, novac, ideje, oružje i ljudi.
Otac zemunskog slikara
Ovde se njegova priča povezuje sa čovekom kojeg smo već upoznali.
Jovanov sin bio je Živko Petrović, kasnije akademski slikar školovan u Beču, čija dela i danas postoje u zemunskim crkvama.
Otac je radio sa gvožđem.
Sin sa bojama.
Jedan je popravljao puške i pravio topove, drugi slikao ikonostase i portrete.
Obojica su najveći deo života vezala za isti grad.
Jovan Petrović Kovač umro je 1837. godine u Zemunu.
Kovač preko granice
Danas je teško zamisliti koliko je Sava tada predstavljala ozbiljnu granicu.
Na jednoj obali nalazila se velika Habzburška monarhija.
Na drugoj Osmansko carstvo i pobunjena Srbija.
A između njih ljudi poput Jovana Petrovića.
Nije bio vojvoda. Nije komandovao ustaničkom vojskom i nije donosio velike političke odluke.
Bio je zanatlija iz Zemuna koji je znao da od komada gvožđa napravi ono što je u određenom trenutku bilo potrebno.
Ponekad potkovicu.
Ponekad crkveno zvono.
A kada je istorija to zahtevala – i top.