Tenis je u Zemunu imao poklonike još između dva svetska rata, ali je njegova posleratna obnova tekla sporo. Za razliku od pojedinih sportova koji su brzo dobili klubove i takmičarske ekipe, tenis je dugo zavisio od malog broja entuzijasta i dostupnosti terena.
Njegovu istoriju u drugoj polovini XX veka obeležili su pokušaji osnivanja klubova, škole za početnike i gubitak prostora za igru. Mladi koji su želeli ozbiljnije da treniraju često su odlazili u beogradske klubove.
Ovaj pregled prati razvoj tenisa u Zemunu od prvog posleratnog pokušaja obnove 1956. godine do kraja XX veka.
Obnova tenisa iza Doma kulture
Prvi posleratni pokušaj organizovanja tenisa usledio je 1956. godine.
Grupa ljubitelja ovog sporta uredila je teren u jednom uglu starog fiskulturnog igrališta iza Doma kulture i osnovala Zemunski tenis klub.
Klub je naredne godine pristupio sportskom društvu „Mladost“.
U početku je članstvo bilo malobrojno. Ipak, uređeni teren omogućio je da se tenis ponovo igra organizovano i da zainteresovani Zemunci dobiju mesto za trening.
Škola tenisa i prvi takmičarski nastupi
Sredinom šezdesetih godina otvorena je škola tenisa, čime se povećao broj članova.
Prema Najholdovom tekstu, obuku su bez naknade vodili treneri beogradskog „Partizana“. Njihovo angažovanje pomoglo je početnicima da upoznaju osnove igre i pripreme se za prve nastupe.
Zemunski teniseri počeli su da učestvuju na prvenstvima Beograda i Srbije, ali bez značajnijih rezultata.
Za dalji napredak bilo je potrebno sačuvati uslove za redovan rad. Upravo je pitanje terena ubrzo postalo presudno za sudbinu kluba.
Gubitak terena i gašenje kluba
Klub je ostao bez igrališta i prestao da radi.
Time je prekinut prvi trajniji posleratni pokušaj razvoja zemunskog tenisa. Bez odgovarajućeg prostora nije bilo moguće nastaviti školu, treninge i takmičarsku aktivnost u dotadašnjem obliku.
U narednom periodu tenis se u Zemunu uglavnom održavao kroz rekreativnu igru.
Vojna lica okupljala su se na terenu pored Hidro-baze na Dunavu, dok su pojedini tereni uređivani i između stambenih zgrada u različitim delovima grada. Takvi prostori omogućavali su povremenu igru, ali nisu nadoknadili nedostatak stabilnog klupskog rada.
Novi tereni u nekadašnjoj bioskopskoj bašti
Nova mogućnost pojavila se 1989. godine.
Košarkaški klub „Mladost“ dobio je prostor nekadašnje bioskopske bašte u centru Zemuna i na njemu uredio dva teniska terena.
Tenis je tako ponovo dobio mesto u središtu grada. Terene su, međutim, uglavnom koristili rekreativci, pa se takmičarski rad nije odmah razvio.
Ovaj pokušaj pokazuje i povezanost različitih sportskih klubova: prostor kojim je upravljao košarkaški kolektiv postao je osnova za novu tenisku aktivnost.
Klub Srbos NB
Na tim terenima osnovan je 1995. godine Teniski klub „Srbos NB“.
Njegovo osnivanje predstavljalo je još jedan pokušaj da se rekreativno igranje poveže sa organizovanim klupskim radom. Ipak, taj razvoj nije dugo trajao.
Kada su tereni oduzeti dotadašnjem korisniku, prestao je da radi i klub koji je bio vezan za taj prostor.
Istorija posleratnog zemunskog tenisa tako je ponovo došla do istog problema: bez sigurnog mesta za trening teško je bilo održati kontinuitet članstva i takmičenja.
Mladi teniseri u drugim klubovima
Interesovanje mladih za tenis raslo je tokom poslednje decenije XX veka.
Oni koji su želeli da se sportom bave ozbiljnije uglavnom su morali da treniraju u nekom od beogradskih klubova. Zemun je imao zainteresovanu decu i talentovane pojedince, ali nije imao dovoljno razvijenu lokalnu klupsku osnovu.
Među mladim teniserima koje Najhold izdvaja bio je Vanja Vidojković, rođen 1978. godine. Kao član „Partizana“, krajem veka pripadao je perspektivnim mladim igračima jugoslovenskog tenisa.
U pregledu se pominje i Ana Ivanović, koja je u tom periodu pravila prve teniske korake. Njena kasnija karijera izlazi iz vremenskog okvira ovog teksta.
Istorija pokušaja i prekida
Posleratni tenis u Zemunu razvijao se kroz nekoliko odvojenih pokušaja, bez dugotrajnog kontinuiteta.
Teren iza Doma kulture, škola koju su pomagali treneri „Partizana“ i kasnija igrališta u bioskopskoj bašti predstavljali su važne prilike za razvoj. Svaki gubitak prostora, međutim, vraćao je organizovani rad na početak.
Ova priča zato govori i o uslovima potrebnim da jedan sport opstane. Interesovanje igrača i zalaganje entuzijasta bili su prisutni, ali je nedostajala sigurnost da će teren i klub ostati dostupni narednoj generaciji.
Uprkos tome, tenis je zadržao svoje poklonike u Zemunu, kroz rekreativnu igru i mlade takmičare koji su sportski put nastavljali u drugim sredinama.
Izvor: tekst Branka Najholda