Atanasije Puljo (1878–1944) povezivao je poslove koji su se početkom XX veka često obavljali odvojeno. Bio je lekar sa stomatološkim obrazovanjem, lečio je ratne povrede vilica, pisao za stručnjake i za široko čitalaštvo, a zatim organizovao klinički rad i nastavu. Njegovo mesto u istoriji medicine počiva na tom povezivanju: između hirurga i zubnog lekara, bolničkog lečenja i protetike, pojedinačnog iskustva i obrazovanja novih stručnjaka.
Zemun mu je bio rodni grad i dugogodišnje mesto rada. U njegovoj bolnici sticao je iskustvo opšteg lekara, u sokolskom društvu učestvovao u javnom životu, a u privatnoj ordinaciji razvijao zubno-lekarsku praksu. Iz Zemuna je odlazio u ratne bolnice Srbije, dok je zemunska izdavačka knjižara 1923. objavila njegovu knjigu „Nega zuba“. Ta veza nije prestala čim je dobio službu u Beogradu.
Najpoznatiji deo njegove biografije pripada lečenju povreda lica i vilica. Ipak, ratni rad objašnjava samo deo karijere koja je obuhvatila i svakodnevno zdravlje usta, stručno udruživanje, medicinsku terminologiju i borbu da stomatologija dobije odgovarajuće mesto u univerzitetskoj nastavi.
Zemunsko poreklo i studije u Gracu
Puljo je rođen 9. januara 1878. u Zemunu, kao najstariji sin cincarske porodice. Odrastao je u gradu koji je pripadao Austro-Ugarskoj, naspram Srbije na drugoj strani državne granice. Njegov kasniji prelazak u srpsku ratnu službu zato nije bio obična promena radnog mesta unutar iste države.
Biografski izvori nisu saglasni o završetku gimnazijskog školovanja. Noviji stručni pregledi navode Zemun i 1894. godinu, dok istoričar medicine Brana Dimitrijević piše da je gimnaziju završio u Osijeku. Bez školskih evidencija te podatke nije opravdano spajati u pretpostavljenu putanju iz jedne škole u drugu.
Medicinu je završio u Gracu 1901. godine, a potom otišao u Pariz radi usavršavanja u zubnom lekarstvu. Dalje stručno obrazovanje vezuje se i za Berlin, Beč i Cirih. Godine 1904. već se navodi kao specijalista zubnog lekarstva. Njegova polazna kvalifikacija bila je diploma doktora medicine, nadograđena specijalističkim znanjem, a ne završetak zasebnog stomatološkog fakulteta kakav će kasnije nastati u Beogradu.
Lekar u zemunskoj bolnici
Pre nego što se posvetio privatnoj stomatološkoj praksi, Puljo je radio u zemunskoj bolnici. U njenoj istoriji pojavljuje se uz Milana Crlenjaka i Kornela Tauska, lekare koji su početkom XX veka učestvovali u razvoju bolničkih službi. Njegovo iskustvo nije bilo ograničeno na izdvojenu zubarsku ordinaciju: poznavao je rad ustanove koja je primala bolesnike sa različitim zdravstvenim potrebama.
Bolnica je tada proširivala prostor i opremu. Rendgenski aparat dobila je 1901, a dogradnja iz 1905. omogućila je bolje razdvajanje odeljenja. Hirurško, interno i venerično lečenje dobijali su određenije mesto u organizaciji ustanove. Za uređenje operacione sobe naročito se zalagao Tausk.
Ovi podaci određuju sredinu u kojoj je Puljo radio, ali ne pretvaraju svaku bolničku novinu u njegov lični poduhvat. Njegov kasniji rad na vilicama izrastao je iz spoja medicinskog obrazovanja, bolničkog iskustva i posebnog interesovanja za bolesti usta i zuba. U ratnim okolnostima pokazalo se koliko je takva kombinacija znanja korisna.
Sokolsko društvo i privatna praksa
Puljo je 1905. bio među osnivačima Zemunskog srpskog sokolskog društva. Brana Dimitrijević navodi ga i kao njegovog prvog načelnika. Ovaj deo biografije pripada predratnom javnom životu Zemuna, u kojem su lekari, nastavnici, trgovci i drugi građani učestvovali u radu društava izvan svojih osnovnih zanimanja.
Godine 1911. napustio je državnu službu i usmerio se prema privatnom zubnom lekarstvu. Izvori se razlikuju kada određuju sam početak njegove privatne ordinacije: pojedini ga smeštaju ranije, dok ga drugi vezuju upravo za tu godinu. Pouzdano je da je uoči Balkanskih ratova raspolagao sopstvenom praksom i opremom u Zemunu.
Za njegov naredni rad važna je bila upravo ta materijalna strana zanimanja. Znanje je mogao poneti sa sobom, ali se stomatološka pomoć nije mogla organizovati bez instrumenata, materijala i mogućnosti izrade naprava za pacijente. Kada je prešao u Beograd, deo te opreme stavio je u službu ratne bolnice.
Prelazak u Srbiju u oktobru 1912.
Po izbijanju Prvog balkanskog rata Puljo se stavio na raspolaganje srpskom Crvenom krstu. U istraživanju razvoja sanitetskih specijalnosti njegov dolazak vezuje se za 13. oktobar po julijanskom, odnosno 26. oktobar 1912. po gregorijanskom kalendaru. Razlika između kalendara važna je za čitanje tadašnjih vojnih i bolničkih datuma.
Radio je u Petoj rezervnoj bolnici, smeštenoj u školskoj zgradi u blizini beogradske Saborne crkve. Tu su pristizali i ranjenici sa prelomima vilica. Njihovo lečenje zahtevalo je znanje koje nije bilo dovoljno zastupljeno u redovnoj organizaciji vojnog saniteta.
Puljo je iz Zemuna preneo laboratorijski pribor i materijal, a u radu mu je pomagao mlađi brat Đorđe. Ovaj podatak dopunjuje sliku lekara dobrovoljca: uz njega su stajali pomoćnik i oprema bez kojih se zamisao o posebnom zbrinjavanju nije mogla sprovesti. Tokom Balkanskih ratova rukovodio je odeljenjem namenjenim povredama vilica.
Šta je povreda vilice značila za ranjenika
Za bolesnika sa teško povređenom vilicom uspeh lečenja nije se merio samo zatvaranjem rane. Od položaja koštanih delova i preostalih zuba zavisili su zagrižaj, žvakanje i mogućnost da se kasnije nadoknadi izgubljeno tkivo ili zubi. Hirurška obrada i protetsko planiranje pripadali su istom problemu, iako su ih često preuzimali različiti stručnjaci.
Puljo je ukazivao na posledice odlaganja rada na koštanim povredama do zarastanja mekih tkiva. Pogrešno postavljeni delovi vilice mogli su otežati kasnije lečenje. Zagovarao je rano usklađivanje hirurškog i zubno-lekarskog postupka, uz vraćanje delova vilice u pravilan odnos i njihovo učvršćivanje.
U tome su preostali zubi imali ulogu anatomskih orijentira. Iskustvo zubnog lekara sa odnosima vilica i izradom udlaga postajalo je deo lečenja ratne rane. To objašnjava zašto se njegov doprinos ne može svesti na pojedinačnu operaciju: menjao je način na koji se određivao zadatak čitavog tima.
Hirurg i stomatolog pred istim bolesnikom
Puljovo stanovište bilo je da hirurg i zubni lekar treba da rade uporedo. Jedan je poznavao obradu povređenih tkiva, drugi odnose zuba, zagrižaja i naprave kojima se delovi vilice mogu održavati u odgovarajućem položaju. Lekar koji je poznavao obe oblasti imao je posebnu prednost.
U istoriji maksilofacijalne hirurgije, odnosno hirurgije lica i vilica, takav pristup pripada razvoju zajedničkog specijalističkog lečenja. Njegov smisao nije u prostoj formuli da se svaki ranjenik leči istim redom, već u tome da se koštana povreda, meka tkiva i buduća funkcija ne posmatraju odvojeno.
Puljo nije započeo celokupno zubno lekarstvo u Srbiji. Vojna zubna stanica u Beogradu postojala je od 1904, pod rukovodstvom Miloša Đ. Popovića. Njegova posebna uloga bila je u zbrinjavanju složenih ratnih povreda i njihovom povezivanju sa kasnijim kliničkim i nastavnim radom. Time se razlikuje doprinos jednog pionira od nastanka čitave profesije.
Niš i postupak nazvan balkanskom metodom
U septembru 1914, za vreme kratkotrajnog ulaska srpske vojske u Zemun, Puljo je sa porodicom prešao u Srbiju. Vojni sanitet ga je uputio u Niš, gde je rukovodio odeljenjem za povrede vilica Pete rezervne bolnice. Beogradski rad iz Balkanskih ratova tako je nastavljen u novom ratnom i bolničkom okruženju.
Za njegovo ime vezuje se postupak lečenja starijih, zapuštenih preloma gornje vilice, u stručnoj istoriji poznat kao „balkanska metoda“. Postupak se zasnivao na ekstenziji, odnosno kontrolisanom izvlačenju pomerenih delova, radi popravljanja položaja gornje vilice. Naziv se odnosi na određeni problem i način njegovog rešavanja, a ne na sve Puljove operacije ili celokupno lečenje ratnih povreda.
U Nišu je radio do povlačenja srpske vojske 1915. godine. Rat je prekinuo redovan razvoj službe, ali je iskustvo iz Srbije ostalo osnova njegovih narednih stručnih saopštenja. U njima se vraćao pitanjima sa kojima se susretao pri lečenju ranjenika tokom više uzastopnih ratova.
Od bolničkog slučaja do stručnog rada
Rezultate rada Puljo je objavljivao u domaćim i stranim časopisima. U „Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo“ 1914. izašao je njegov rad o prelomima vilica u srpsko-turskom i srpsko-bugarskom ratu. Godine 1922. objavio je pregled iskustava iz ratova vođenih od 1912. do 1915.
Takvi radovi prenosili su bolničko iskustvo izvan ustanove u kojoj je nastalo. Opis problema, primenjenog postupka i ishoda omogućavao je drugim lekarima da uporede svoja zapažanja sa njegovim. Stručna vrednost više nije zavisila samo od ugleda lekara među pacijentima, već i od toga može li jasno da obrazloži šta je radio.
Povredama vilica bavio se i kasnije. Pred Drugi svetski rat ponovo je pisao o organizovanju zubno-lekarske pomoći u ratu i osnovama lečenja preloma. Ratna stomatologija za njega nije ostala zatvorena epizoda iz mladosti, već oblast kojoj se vraćao sa iskustvom kliničara i nastavnika.
Francuska i pariska bolnička iskustva
Posle povlačenja iz Srbije otišao je u Francusku. Usavršavao se u oblasti rekonstruktivnih zahvata, uključujući upotrebu sopstvenog tkiva bolesnika i koštanih transplantata. U biografskim pregledima navedeni su pariske bolnice Sen Luj i Šaptal, kao i Američka bolnica u Neiju kraj Pariza.
U Francusku nije stigao samo kao polaznik na usavršavanju. Donosio je iskustvo iz srpskih ratnih bolnica i mogao da ga predstavi lekarima koji su lečili slične povrede na drugim frontovima. Istovremeno je upoznavao drugačiju opremu, organizaciju i postupke.
Deo boravka proveo je u Nici, baveći se i privatnom praksom. Izvori nisu potpuno saglasni o godini njegovog povratka u zemlju: noviji muzejski katalog francuski period završava 1919, dok ga pojedine biografije produžavaju. Posleratni povratak jeste utvrđen, ali precizna hronologija svih njegovih tadašnjih adresa zahteva dodatnu dokumentaciju.
Pariz 1916: Puljo u zborniku kao Poulio
Puljo je učestvovao na Međusavezničkom stomatološkom kongresu održanom u Parizu od 10. do 13. novembra 1916. godine. Taj naziv i datumi nalaze se u naslovu kongresnog zbornika koji čuva medicinska biblioteka Univerziteta Paris Cité. Zbornik je objavljen 1917, pod uredništvom Žorža Vilena, u pariskoj štampariji Še.
U sadržaju je Puljovo saopštenje o lečenju preloma vilica u Srbiji navedeno pod prezimenom „Poulio“, sa početkom na strani 259. Taj oblik prezimena važan je za pronalaženje njegovih radova na francuskom jeziku. Pretraga ograničena na srpski oblik „Puljo“ može propustiti deo bibliografije.
Zbornik okuplja brojne autore koji su se bavili ratnim povredama, udlagama, srastanjem preloma i ulogom stomatologa u prvim danima lečenja. Puljov rad pripada tom međunarodnom stručnom razgovoru. Njegovo mesto među ranim istraživačima bolje određuju datirani radovi i konkretne metode nego tvrdnja da je u svemu prethodio svim drugim lekarima sveta.
Rendgenski snimak i granice jedne tvrdnje o prvenstvu
Istoričari stomatologije Pulju pripisuju prvo rendgensko snimanje zuba u Srbiji, 1912. godine. Reč je o primeni aparata u zubnom lekarstvu, a ne o prvom rendgenskom snimanju bilo kog dela tela niti o prvom takvom aparatu u svim krajevima koji danas pripadaju Srbiji.
Zemunska bolnica imala je rendgen još 1901, dok se Zemun tada nalazio u Austro-Ugarskoj. Ta dva podatka nisu protivrečna: razlikuju se namena snimanja i tadašnji državni prostor. Bez tih razlika istorija aparata lako postaje niz međusobno nesaglasnih tvrdnji o tome ko je bio prvi.
U prikazima Puljovih francuskih radova ističe se upotreba rendgenskih snimaka pri proceni stanja pre zahvata i kontroli posle njega. Snimanje je povezao sa procenom bolesti i praćenjem rezultata lečenja. Slika je trebalo da pomogne lekaru da bolje razume promene koje se ne mogu proceniti običnim pregledom.
Istraživanja izvan ratne hirurgije
Francuski radovi iz 1917. i 1919. pokazuju da Puljova stručna interesovanja nisu bila ograničena na prelomljene vilice. Pisao je i o operativnom lečenju promena oko zubnih korenova, razmatrajući postupke svojih prethodnika i iskustva iz sopstvene prakse.
Godine 1919. objavio je i rad o električnim pojavama u ustima povezanim sa različitim metalima u zubnim nadoknadama i plombama. U biografskom pregledu taj rad predstavljen je kroz dva slučaja iz njegove ordinacije. Pažnju je tako usmerio i na tegobe povezane sa materijalima koji su već bili ugrađeni u usta pacijenta.
Kasnije se uključio i u pisanje o širim zdravstvenim pitanjima. Njegov tekst o malignim tumorima u ustima objavljen je 1932. u knjizi „O raku“, koju je uredio Ksenofon Šahović. Takvi prilozi povezivali su stomatologiju sa opštom medicinom i čitalaštvom izvan uskog kruga zubnih lekara.
Poliklinika u Beogradu od 1923. godine
U novembru 1923. Puljo je postavljen za šefa Poliklinike za bolesti usta i zuba Opšte državne bolnice u Beogradu. Dobio je mogućnost da ratno i posleratno iskustvo prenese u trajnu javnu ustanovu. Razvoj stomatologije sada je zavisio i od prostora, opreme, osoblja i mesta u bolničkoj organizaciji.
Poliklinika je 1930. dobila naziv Stomatološka poliklinika. U njenom razvoju važno je bilo obezbeđivanje postelja za teže bolesnike sa povredama i oboljenjima maksilofacijalne oblasti. Time su ambulantni pregled i zahvat dopunjeni mogućnošću bolničkog zbrinjavanja.
Razlika između privatne ordinacije i ovakve službe nije bila samo u broju pacijenata. Javna ustanova mogla je istovremeno da bude mesto lečenja, stručnog osposobljavanja i prenošenja iskustva među lekarima. Puljo je u njoj postepeno stvarao uslove za posao koji jedan lekar u sopstvenoj ordinaciji nije mogao sam da obavlja.
Zemunska knjiga „Nega zuba“
Iste 1923. godine u izdanju knjižare „Dimitrije Puljo“ u Zemunu objavljena je „Nega zuba“. Knjiga je imala 160 strana, sa 32 slike, od kojih 14 u boji. Izdavač, mesto, godina i podaci o ilustracijama vide se i na reprodukovanoj naslovnoj strani.
Za razliku od radova o povredama vilica, bila je namenjena i čitaocu bez medicinskog obrazovanja. Puljo je želeo da znanje o ustima i zubima objasni razumljivo, izvan stručnog razgovora među lekarima. U 28 poglavlja obrađeni su razvoj i mlečni zubi, karijes, bolesti desni, čišćenje zuba, zubne nadoknade i nepravilan zagrižaj. Posebnu pažnju posvetio je čuvanju zuba u dečjem uzrastu.
Njena zemunska adresa važna je i za istoriju izdavaštva. Uz ordinaciju i bolničku službu, za Zemun ga je vezivao i rad sa izdavačem. Dok je u Beogradu preuzimao javnu polikliniku, jedno njegovo delo pojavilo se sa imenom zemunskog izdavača na naslovnoj strani.
Medicinski jezik razumljiv čitaocu
U „Nezi zuba“ Puljo se bavio i nazivima kojima se opisuje zdravlje usta. Prema istraživanju knjige, upotrebio je 25 srpskih stručnih izraza i povezao ih sa odgovarajućim terminima na latinskom, francuskom ili nemačkom jeziku. U izboru domaćih naziva pomagao mu je Milan Jovanović Batut.
Takav posao imao je praktičnu svrhu. Lekar je stručnu literaturu često čitao na stranom jeziku, dok je pacijentu morao da objasni problem rečima koje razume. Domaći naziv i njegov strani ekvivalent omogućavali su da se te dve potrebe povežu bez gubljenja stručnog značenja.
Puljo je učestvovao i u izdanjima „Narodnog lekara“, namenjenim zdravstvenom obaveštavanju šire javnosti. Njegov rad zato obuhvata različite vrste pisanja: izveštaj za kolege, priručnik za čitaoca i prilog zajedničkoj medicinskoj knjizi. Promena publike menjala je način izlaganja, ali je tema ostajala povezana sa njegovom svakodnevnom praksom.
Specijalistička obuka i stručno udruživanje
Od 1925. pri Poliklinici se organizovalo specijalističko osposobljavanje lekara u stomatologiji. Za razumevanje tog koraka važno je razlikovati već diplomiranog lekara koji se dalje usavršava od studenta koji tek stiče osnovno visoko obrazovanje. Puljova ustanova najpre je gradila prvi od tih puteva.
Godine 1933. osnovana je Stomatološka sekcija Srpskog lekarskog društva. Puljo je učestvovao u njenom osnivanju, a istorijski pregledi navode je kao prvu specijalističku sekciju Društva. Stomatolozi su tako dobili poseban oblik stručnog okupljanja unutar šire lekarske organizacije.
Klinička služba, obuka i udruženje rešavali su različite potrebe iste struke. Bolnica je obezbeđivala mesto za lečenje, specijalizacija prenošenje znanja, a sekcija prostor za stručnu saradnju. Njihov razvoj pokazuje kako je stomatologija dobijala ustanove i organizaciju koji su prevazilazili pojedinačni uspeh jednog lekara.
Odontostomatološka klinika i nastava 1936.
Godine 1936. osnovana je Odontostomatološka klinika Medicinskog fakulteta u Beogradu. Puljo je postao njen prvi upravnik i vanredni profesor. Predmet odontostomatologija uveden je u petu godinu studija medicine, pa je oblast dobila određeno mesto u univerzitetskom programu.
To još nije bio zaseban Stomatološki fakultet. Nastava je pripadala Medicinskom fakultetu i bila namenjena budućim lekarima, dok je specijalističko osposobljavanje imalo drugačiju ulogu. Razlikovanje tih nivoa objašnjava stvaran domet promene iz 1936, bez pripisivanja ustanovi kasnijeg oblika.
Puljo je sada istovremeno vodio kliničku službu i učestvovao u obrazovanju. Znanje koje je ranije prenosio kroz rad sa saradnicima i objavljene slučajeve dobilo je mesto u predavanjima i fakultetskoj organizaciji. Među stručnjacima obrazovanim u tom okruženju bili su ljudi koji će posle rata učestvovati u razvoju samostalnog stomatološkog fakulteta.
Dve adrese: beogradska služba i zemunska ordinacija
Prelazak na čelo beogradske poliklinike nije značio da je Puljo istog dana napustio sve poslove u Zemunu. Privatnu ordinaciju zadržao je u rodnom gradu, dok je javnu službu obavljao u Beogradu. Tek je 1932. dobio odobrenje Lekarske komore da privatnu praksu prenese u Deligradsku ulicu 10.
Za njegov profesionalni položaj sačuvan je i prijavni list za imenik Lekarske komore iz 1924. godine. Dokument je reprodukovan u naučnom radu o njegovom životu. Prijavni list dopunjuje objavljene radove podacima koje je profesija beležila o svojim članovima. Čuva trag njegovog uključivanja u posleratnu lekarsku organizaciju.
Zbog toga se njegov zemunski period ne završava jednostavnom granicom između dva poglavlja, „pre Beograda“ i „posle Beograda“. Godinama su se preplitali mesto privatne prakse, bolnički posao i izdavačke veze. Taj raspored objašnjava dugotrajnost njegovog prisustva u oba grada.
Poslednji rat i smrt 1944. godine
Drugi svetski rat prekinuo je dotadašnji univerzitetski i klinički razvoj. Puljo nije doživeo posleratno osnivanje Stomatološkog fakulteta. Poginuo je u Beogradu 1944, u saobraćajnoj nesreći sa vojnim kamionom, u šezdeset sedmoj godini života.
Brana Dimitrijević navodi da se nesreća dogodila 1. novembra 1944. i da ga je udario sovjetski vojni kamion. To preciziranje potiče iz njegovog biografskog teksta; sažetiji stručni pregledi zadržavaju godinu i način smrti. Smrt ga je zatekla nekoliko nedelja posle oslobođenja Beograda, pre obnove univerzitetskog života kojoj je ranije posvetio veliki deo rada.
Iza njega su ostali objavljeni radovi, knjige, klinika i stručnjaci sa kojima je radio. Nastavak njihovog posla pripada sledećem razdoblju, u kojem će stomatologija dobiti drugačiji oblik visokog obrazovanja.
Fakultet 1948. i biblioteka 1950.
Stomatološki fakultet u Beogradu osnovan je 1948, četiri godine posle Puljove smrti. Fakultetski istorijat navodi da je nova ustanova koristila prostor i nasleđe Odontostomatološke klinike Medicinskog fakulteta. Puljov doprinos pripada pripremi stručnih i institucionalnih uslova, a ne ličnom učešću u osnivačkoj odluci iz 1948.
Centralna biblioteka Fakulteta formirana je u maju 1950. U njen početni fond ušle su knjige nekadašnje Odontostomatološke klinike koje je ustupio Medicinski fakultet, kao i knjige profesora Pulja. Time je deo njegove stručne biblioteke dobio novu upotrebu u nastavi i radu budućih stomatologa.
Ovaj prenos povezuje privatno prikupljano znanje sa javnom ustanovom. Knjige su mogle nastaviti da služe ljudima koji njihovog ranijeg vlasnika nisu poznavali. Uz kliničku službu i obučene lekare, one predstavljaju konkretan deo njegovog nasleđa, odvojiv od naknadnih počasnih naziva.
Ime sačuvano kroz rad i sećanje
U tekstu Brane Dimitrijevića zabeleženo je da je spomen-ploča posvećena Pulju u Beogradu otkrivena 26. oktobra 2001. Datum je povezan sa godišnjicom njegovog dolaska u srpsku ratnu službu 1912, računatom po gregorijanskom kalendaru. Izabrana godišnjica povezala je spomen-obeležje sa njegovim ratnim lekarskim radom.
Zemunski deo te biografije ostaje podjednako određen: bolnički rad, sokolsko društvo, privatna ordinacija, odlazak preko granice i knjiga sa zemunskim izdavačkim imenom. Za razumevanje njegovog značaja nije potrebno pripisati mu svaki početak u stomatologiji niti ga izdvojiti iz rada prethodnika i saradnika.
Puljov rad nastavljao se od bolničke postelje do učionice i štampane stranice. Povredu vilice posmatrao je zajedno sa budućom funkcijom usta, bolnički rad sa obrazovanjem, a stručnu knjigu sa potrebama čitaoca. Iz tih veza nastalo je nasleđe zemunskog lekara koje se nastavilo u beogradskim klinikama, učionicama i biblioteci.