Zdravstvena istorija Zemuna razvijala se na nekoliko mesta istovremeno: u karantinu za putnike, u bolničkim sobama verskih zajednica, u apoteci, po kućama porodilja i u kancelarijama gradske uprave. Do početka XX veka grad je dobio bolnicu sa posebnim odeljenjima, rendgenskim aparatom i uređenijom negom. Iza tog preobražaja stajali su gotovo dva veka rada lekara, hirurga, babica, apotekara, bolničkog osoblja i ljudi koji su obezbeđivali novac, hranu, vodu i ogrev.
Kontumac i Gradska bolnica nisu bili dve uzastopne faze iste ustanove. Karantin je prvenstveno štitio teritoriju od unošenja zaraze, dok su hospitali zbrinjavali bolesne, stare i siromašne. Njihove delatnosti dodirivale su se, a pojedini zdravstveni radnici obavljali su poslove na više mesta. Razlikovanje tih službi omogućava da se zemunsko zdravstvo razume i izvan istorije jedne bolničke zgrade.
Granica koja se učvrstila 1739. godine
Godina 1717. označava početak dugotrajnije habzburške vlasti nad Zemunom, ali ne i osnivanje njegove Gradske bolnice. Posle osvajanja Beograda i Požarevačkog mira 1718. i prostor preko Save nalazio se pod habzburškom upravom. Tek je Beogradskim mirom 1739. Beograd vraćen Osmanlijama, pa se između dva grada ponovo uspostavila državna granica.
Taj položaj povećao je značaj zemunskih sanitarnih službi. Putnici i roba pristizali su iz oblasti u kojima su se povremeno javljale epidemije, dok su vojska i vlasti nastojale da kontrolišu svaki prelazak. Granični promet nije mogao jednostavno da se zaustavi: od njega su živeli trgovci, prevoznici, zanatlije i veliki deo gradskog stanovništva.
Zdravstveni nadzor zato je postao sastavni deo upravljanja gradom. Trebalo je uskladiti zaštitu od zaraze sa prometom, snabdevanjem i potrebama ljudi koji su već živeli u Zemunu.
Kontumac: nadzor putnika, a ne obična bolnica
Zemunski Kontumac pripadao je sanitarnom kordonu Habzburške monarhije. U njemu su zadržavani putnici, pregledana roba i sprovođeni propisani postupci raskuživanja. U karantin su ulazili i ljudi koji nisu pokazivali znake bolesti, ali su dolazili iz područja smatranih rizičnim.
Lokalna istoriografija početak ustanove uglavnom vezuje za 1730. godinu. U delu stručne literature pojavljuje se 1754. Neslaganje nije dovoljno razjašnjeno da bi se te godine jednostavno proglasile datumima osnivanja i obnove. Pouzdano je da je sredinom XVIII veka u Zemunu delovala važna karantinska ustanova.
Trajanje izolacije zavisilo je od epidemioloških prilika i propisa, pa nije svaki putnik provodio četrdeset dana u Kontumacu. Ustanova je i 1871. zabeležena u sanitarnom sistemu. Njeno postepeno gašenje početkom sedamdesetih godina XIX veka nije značilo prestanak zdravstvenog nadzora, već napuštanje dotadašnjeg oblika granične zaštite.
Sanitarni poslovi u gradskim ulicama
Kontumacki hirurzi pomagali su i stanovnicima Zemuna. Previjali su rane, obavljali manje zahvate, nameštali povrede i pregledali umrle. U gradu su istovremeno delovali berberi i drugi praktičari čije su usluge obuhvatale vađenje zuba i postupke tadašnjeg lečenja.
Policijski propis iz 1762. pokazuje koliko su zdravstveni poslovi bili povezani sa javnim redom. Vlasti su zahtevale čišćenje kuća, dvorišta i ulica, prijavljivanje bolesti i pregled pre sahrane. Takve naredbe nastajale su prema tadašnjem razumevanju zaraze, pre razvoja savremene mikrobiologije.
Sprovođenje mera zavisilo je od svakodnevnog ponašanja stanovništva. U dokumentima iz 1771. pominju se nedozvoljeni prolazi kroz palisade na Gardošu i pretnja kaznom onima koji izbegavaju određene prelaze. Sanitarni kordon mogao je da funkcioniše samo ako se kretanje zaista nadziralo; uredba sama nije zatvarala prolaz kroz ogradu.
Franc Gsel i plaćena hirurška služba
Magistrat je 1768. počeo da uređuje stalniju hiruršku službu. Generalna komanda preporučila je vojnog felčera Franca Gsela, koji je dobio godišnju platu od 150 forinti i šest hvati ogrevnog drveta. Zauzvrat je morao besplatno da leči bolničke štićenike.
Gsel je imao i berbersku radionicu. Njegov primer pripada vremenu u kojem se hirurška praksa nije u potpunosti odvojila od zanatskog rada. Naziv „hirurg“ u takvom dokumentu ne označava nužno specijalistu sa obrazovanjem i nadležnostima kakve taj pojam ima danas.
Za gradske bolesnike bilo je važno da postoji plaćena osoba sa jasno određenom obavezom. Usluga više nije zavisila isključivo od pojedinačnog dogovora ili milostinje. Istovremeno, plata u novcu, dodatak u ogrevu i mogućnost privatnog rada pokazuju kako je grad privlačio i zadržavao zdravstvene radnike.
Prva apoteka i nabavka lekova
Prva zemunska apoteka otvorena je 1759. godine. Njeno postojanje omogućilo je organizovanije pripremanje i nabavljanje lekova, ali nije značilo da su svi stanovnici mogli podjednako da ih plate.
U kasnijoj istoriji apoteke pojavljuje se porodica Filip. Jozef Filip preuzeo je posao 1804, a bolnički računi beleže nabavku lekova uz popust od jedne trećine. Takav poslovni odnos bio je važan za ustanovu koja je stalno usklađivala troškove sa ograničenim prihodima.
Apotekar je pripadao nadziranim gradskim zanimanjima. Zdravstvena uprava pratila je njegov rad, dok su lekar, hirurg i bolnički staratelji morali da dogovaraju šta je potrebno bolesnicima i kako će nabavka biti plaćena. Istorija apoteke zato obuhvata i stručni rad i ekonomiju lečenja: lek je trebalo pripremiti, sačuvati, izdati i evidentirati kao trošak.
Terezija Štajnbah-Baranović i prve školovane babice
Zemun je 1779. dobio komunitetsku, ispitanu babicu Tereziju Štajnbah-Baranović, koja je došla iz Budima. Godišnje je primala sto forinti, uz stan i ogrev, a u zemunskoj službi provela je 36 godina.
Od 1791. pominje se i kvalifikovana pomoćnica Ana Vajs. S vremenom su se poslovi raspoređivali između Donjeg grada i Gornje varoši, a sredinom XIX veka uvedeno je posebno babičko mesto u Franctalu. Širenje službe pratilo je udaljenost gradskih delova i potrebu da pomoć bude bliža porodiljama.
Postojanje školovanih babica ipak nije značilo da su njihove usluge koristile sve porodice. Za 1827. zabeleženo je 255 rođene dece i 85 porodilja koje su zatražile kvalifikovanu pomoć. Broj dece i broj porodilja nisu iste statističke jedinice, ali podaci jasno pokazuju ograničen obuhvat stručne službe. Razlozi za izbor pomoći mogli su biti različiti; sam popis ne objašnjava pojedinačne porodične odluke.
Hospitali katoličke i pravoslavne zajednice
Rimokatolička župa organizovala je 1758. hospital u kući koju je zaveštao pivar Kristof Fihtner. Ustanova je pružala smeštaj i pomoć bolesnim, siromašnim i ljudima koji nisu mogli samostalno da privređuju. Župnik Georg Bitner učestvovao je u prikupljanju sredstava za njeno izdržavanje.
Pošto je prvobitna kuća postala nepodesna, od 1773. do 1775. građena je nova bolnica sa četiri sobe i dve kuhinje. Nalazila se pri kraju Bežanijske ulice, blizu tadašnje gradske kapije i Kontumaca.
Pravoslavni hospital dokumentovan je 1769. godine, kada se u spisima pojavljuju njegovi staratelji i izdaci za bolesnike. Taj pomen potvrđuje da je već radio, ali ne mora označavati godinu osnivanja. Ustanova je popravljena 1775. sredstvima crkvene opštine i prilozima građana. Imala je četiri sobe u blizini Nikolajevske crkve.
Ovi hospitali objedinjavali su lečenje i socijalno zbrinjavanje. Njihovi korisnici nisu bili samo ljudi kojima je bila potrebna određena medicinska intervencija, već i stanovnici bez doma, prihoda ili osobe koja bi ih negovala.
Od priloga vernika do zajedničkog bolničkog fonda
Bolnice su se izdržavale prilozima, zaveštanjima i prihodima verskih zajednica. U finansiranje se uključivala i gradska uprava. Od 1775. određeni prihodi od kazni, taksa i drugih davanja deljeni su između dve ustanove.
Ovaj sistem nije bio isto što i kasnije zdravstveno osiguranje. Novac se prikupljao iz različitih izvora, a njegova raspoloživost nije uvek pratila broj bolesnika. Upravnici su morali da plaćaju hranu, ogrev, posteljinu, popravke i sahrane, često iz iste ograničene kase.
Slavonska generalna komanda je 25. februara 1784. naložila objedinjavanje fondova i uređenje zajedničke bolnice za bolesnike različitih veroispovesti. Upravo taj datum predstavlja osnov za obeležavanje osnivanja Gradske bolnice. Ustanova je nastajala povezivanjem ranijih oblika pomoći, a ne otvaranjem potpuno nove, već opremljene medicinske kuće.
Tri datuma u dokumentu iz 1784. godine
Dokument o objedinjavanju sačuvan je u građi Zemunskog magistrata, a objavljen je i kao faksimil u istraživanjima osnivanja bolnice. U njegovom tumačenju razlikuju se datum naredbe Generalne komande, lokalna prijemna beleška i početak obračunskog razdoblja.
Naredba je od 25. februara 1784. Lokalna obrada dokumenta vezana je za 3. mart, dok se zajednički obračun odnosio na sredstva počev od 1. novembra 1783. Ta tri datuma opisuju različite administrativne radnje. Novembar 1783. zato nije alternativni datum otvaranja bolnice, niti martovski zapis poništava februarsku odluku.
Odvojeno je pitanje kada su svi bolesnici zaista smešteni u zajednički prostor. Osnivačka naredba odredila je pravac reorganizacije, ali su za preseljenje, preuređenje prostorija i raspolaganje ranijom imovinom bile potrebne naredne odluke.
Objedinjavanje koje je trajalo do 1795. godine
Finansijsko povezivanje nije odmah ukinulo rad na dve lokacije. Neravnomerno korišćenje prostora zabeleženo je 1789: u četiri sobe srpske bolnice nalazila su se dva bolesnika, a u dve sobe katoličke dvadeset jedan. Prema izveštaju, gužva je otežavala čak i lekarov pristup bolesniku radi pregleda. Naloženo je premeštanje dela bolesnika i izdvajanje zaraznih, bez vezivanja prijema isključivo za veroispovest.
Prema istraživanjima bolničke dokumentacije, fizičko objedinjavanje završeno je 1795. godine, korišćenjem nekadašnje katoličke bolnice.
Stara srpska bolnička kuća zatvorena je 1799, a prodata naredne godine. Ova hronologija razdvaja osnivanje zajedničke ustanove, preseljenje i kasnije rešavanje imovinskih pitanja.
Gradska bolnica nalazila se uz Kontumac, ali nije bila njegov nastavak. U susedstvu su postojale ustanove različite namene, pod upravama koje su morale da sarađuju. Putnik zadržan zbog sanitarnog rizika, siromašan stanovnik primljen na negu i vojnik kome je bilo potrebno lečenje nisu automatski pripadali istoj službi.
Fizikat i odgovornost gradske uprave
Fizikat je organizovan 1787. godine. Gradski fizik bio je lekar sa javnim obavezama: učestvovao je u zdravstvenom nadzoru, pratio prilike u gradu i sarađivao sa Magistratom. Među ranim nosiocima službe bio je Andreas Šref, postavljen 1788.
Odnos gradske i vojne vlasti uticao je na izbor osoblja. Posle Gselove smrti Magistrat je podržavao hirurga koji je poznavao jezik većine stanovnika. Generalna komanda ipak je imenovala Jakoba Lauhbrunera, za kojeg izvor navodi da taj jezik nije znao.
Spor pokazuje da stručna služba nije zavisila samo od diplome i plate. Za razgovor sa bolesnikom bilo je važno razumevanje njegovog jezika, dok su o postavljenju odlučivali organi koji nisu nužno davali prednost istim kriterijumima. Zdravstvena zaštita u višejezičnom gradu imala je i praktičan problem sporazumevanja.
Stara bolnica u Bežanijskoj ulici
Početkom XIX veka bolnica je i dalje radila u skromnoj prizemnoj zgradi. Veće prepravke izvedene su 1805–1806, a prostor je kasnije dograđivan. U opisu ustanove pojavljuju se dve velike bolesničke sobe sa po desetak postelja, manje prostorije za posebne potrebe, kuhinja i stan za lekara.
Stanovanje osoblja unutar kompleksa smanjivalo je prostor za bolesnike, ali je omogućavalo da zdravstveni radnik bude blizu ustanove. Dvorište je služilo različitim poslovima: tu su bili bunar, pomoćni sadržaji i mesto za otpad. Bolnička higijena zavisila je i od uređenja tog prostora.
Do 1830. bolnica je raspolagala sa 23 postelje, raspoređene u nekoliko soba za muškarce, žene i zatvorenike. To je bio mali kapacitet za grad čiji su korisnici dolazili i iz udaljenijih mesta. Prepravka postojeće kuće davala je dodatni prostor, ali nije mogla trajno da ukloni sva njena ograničenja.
Žene, porodilje i odvajanje bolesničkih soba
Godine 1811. Generalna komanda izdala je Uputstvo o upravljanju bolnicom. Ono pripada razvoju organizacije rada, a ne treba ga bez dodatnog razjašnjenja poistovećivati sa otvaranjem savremenog ginekološkog odeljenja.
Dokumentacija opisuje predloge da se za porodilje preurede postojeće prostorije, zatim kupovinu i prilagođavanje susednog prostora. Posebna ženska bolesnička soba uređena je 1829. godine. Različite potrebe još su rešavane unutar malog broja prostorija, bez kasnije razvijene podele na specijalistička odeljenja.
Uređivanje posebnog prostora za žene bilo je važno za privatnost i organizaciju nege. Ipak, većina istorije porođajne pomoći u tom razdoblju odvijala se izvan bolnice, kroz rad babica i pomoć u domaćinstvima. Bolnički plan sam ne opisuje celokupnu zaštitu porodilja u gradu.
Jedan čaršav po postelji: avgust 1807.
Mesečni izveštaj za avgust 1807. sačuvao je pojedinosti koje se retko vide u svečanim bolničkim istorijatima. Uz podatke o prijemu i otpustu, osoblje je prijavilo nedostatak posuda za vodu, umivaonika, dvanaest limenih kašika, trinaest jastuka i isto toliko čaša.
Naročito je ozbiljan bio nedostatak rublja. Svaka postelja imala je samo jedan čaršav, pa se prljav nije mogao jednostavno zameniti čistim. Magistrat je 4. septembra odobrio nabavku, ali je umesto staklenih čaša odredio keramičke kupice.
Za bolesnika je takva odluka imala neposredan značaj. Ležanje u ustanovi podrazumevalo je vodu za pranje, čistu posteljinu, posudu iz koje se pije i pribor za jelo. Napredak bolnice zato se može pratiti i kroz male nabavke, mnogo pre pojave rendgena ili velike operacione sale.
Ko je lečen u Zemunu: bolnički spisak iz 1835.
Od 1835. izveštaji sadrže podrobnije podatke o mestu rođenja i zanimanju bolesnika. U novembru te godine zabeleženo je 37 pacijenata. Među njima su bili bravari, užar, baštovan, sluge i služavke, ribar, pekari, glumac, krojač, stolar i obućar. Dvanaest osoba evidentirano je kao siromašno, bez navedenog zanimanja.
Za sedamnaest bolesnika navedena je veza sa Zemunom, dok su ostali rođeni u različitim mestima, među njima Pragu, Bratislavi, Miškolcu, Temišvaru i gradovima Srema i Slavonije. Mesto rođenja ne govori samo po sebi gde je čovek tada stalno živeo, ali pokazuje raznovrsno poreklo bolničkih korisnika.
Ovaj mesečni spisak nije popis celog zemunskog društva. U njemu preovlađuju ljudi koji su zavisili od javnog zbrinjavanja. Imućniji građani češće su pozivali lekara u kuću. Bolnica je tako povezivala zdravstvene potrebe sa nesigurnošću zaposlenja, odsustvom porodice i siromaštvom.
Troškovi hrane, ogreva i nege
Rad bolnice zahtevao je stalnu nabavku namirnica, sapuna, ulja za osvetljenje, slame za postelje i drveta za loženje. Upravnik je polagao račune za primljeni i potrošeni novac, a mesečni izveštaji pratili su kretanje bolesnika.
Hladna zima mogla je da poremeti planirane rashode. U proleće 1816. upravitelj je morao da obrazloži dodatnu kupovinu ogreva dužim trajanjem i oštrinom zime. Bolnički dan zavisio je i od cena hrane: takse su povećavane u vreme skupoće, a zatim smanjivane kada bi namirnice pojeftinile.
Uputstvo iz 1811. pokazalo se korisnim i izvan Zemuna. Komanda Petrovaradinske regimente je 1823. zatražila njegov primerak zbog uređivanja bolnice u Sremskoj Mitrovici. Zemunski Magistrat odgovorio je podacima o organizaciji, računima i stvarnim troškovima. Lokalno iskustvo prenosilo se kroz administrativnu prepisku, a ne samo kroz medicinske knjige.
Bolest, siromaštvo i granice tadašnje nege
Bolnički izveštaji koristili su nazive bolesti i simptoma koji se ne mogu uvek neposredno prevesti u savremene dijagnoze. Različite „groznice“, „vodena bolest“, slabost ili kašalj sa krvarenjem označavali su ono što je lekar mogao da uoči i opiše tadašnjim znanjem.
Posebno težak položaj imali su ljudi sa duševnim smetnjama. U dokumentu iz 1800. pominje se njihovo smeštanje u prostoriju koja je služila i za bolesne zatvorenike. Zbog uznemiravanja sa ulice hirurg je tražio da se postojeći prozor zazida, a novi otvori prema dvorištu. To nije bila psihijatrijska služba u današnjem smislu, već pokušaj da se u nepodesnoj zgradi reše različite potrebe i problemi nadzora.
Briga o bolesniku često je ostajala nerazdvojna od zbrinjavanja osobe bez sredstava. Pomoć je uključivala smeštaj i hranu, dok su terapijske mogućnosti bile ograničene.
Vakcinacija i zdravstvene prilike 1813–1831.
Gradski fizik Anton Gebhard, koji je službovao od 1802. do 1813, učestvovao je u uvođenju vakcinacije protiv velikih boginja. Zdravstvene veze nisu se zaustavljale na državnoj granici: njegov rad povezivao je Zemun i stanovništvo sa druge strane Save.
U vakcinaciji su učestvovali i hirurzi. Prokop Hrudimski dobio je 1822. pohvalu za taj rad, a priznanja je kasnije dobijao i Franc Kuri. Zaštita dece zato nije zavisila samo od jednog lekara, već od saradnje ljudi sa različitim dužnostima u gradskoj službi.
Posle njega je dugogodišnji gradski fizik bio Anton Valkoni, od 1813. do 1850. Početak njegove službe poklopio se sa dolaskom izbeglica posle sloma Prvog srpskog ustanka i pojavom dizenterije. Kuga u Beogradu 1814. povećala je opasnost za granični prostor, dok je epidemija kolere 1831. postavila nove zahteve pred gradsku službu.
Za istoriju zdravstva važno je razlikovati epidemiju u samom Zemunu od opasnosti koja mu je pretila iz okoline. Izbeglička kretanja, ograničenja prelaska i lečenje obolelih bili su povezani, ali nisu ista pojava. Sanitarne odluke donosile su se i pre nego što bi u gradu bio potvrđen slučaj bolesti.
Miloš Radojčić i Jakov Milanković
Miloš Radojčić izabran je za zemunskog fizika u martu 1850. i na toj dužnosti ostao do penzionisanja 1872. Pre dolaska u grad radio je u sanitetu tokom događaja 1848–1849. U Zemunu je lekarsku službu povezivao sa javnim radom i zdravstvenim poučavanjem, uključujući spis „Kratko poučenije o koleri“.
Nasledio ga je Jakov Milanković, koji se naročito angažovao tokom epidemije kolere 1873. godine. Ovaj podatak pokazuje da nestajanje starog sanitarnog kordona nije značilo nestanak epidemijske opasnosti. Grad je i dalje morao da organizuje pomoć i sprovodi zdravstvene mere.
Njihov rad pripada dugom razdoblju između prvih gradskih medicinskih službi i stručnog uspona bolnice krajem XIX veka. Lekari su delovali i kao gradski predstavnici i učesnici javnog života. Ipak, njihove političke i kulturne biografije ne treba izjednačiti sa konkretnim rezultatima medicinskog rada.
Vojne i zajedničke potrebe u lečenju
Pored civilne bolnice u Zemunu su postojali i drugi oblici zdravstvenog zbrinjavanja. Vojna bolnica beleži se od 1788, u vreme rata i velikog opterećenja grada. Potrebe posade i ranjenika nisu se mogle trajno rešavati samo kapacitetom namenjenim građanstvu.
U pregledima zemunske zdravstvene istorije navodi se i Jevrejska bolnica iz 1814. godine. Njeno postojanje dopunjuje sliku pomoći organizovane unutar verskih zajednica i pokazuje da objedinjavanje pravoslavne i katoličke ustanove nije obuhvatilo svaku zdravstvenu i dobrotvornu delatnost u gradu.
Granice između ustanova i kućnog lečenja bile su propusne: isti stručnjaci mogli su da rade u javnoj službi i privatnoj praksi. Međutim, različite bolnice ne treba sabirati kao da su predstavljale jedno preduzeće sa zajedničkim rukovodstvom, posteljama i budžetom.
Vojislav Subotić i promena bolničkog rada
Dolazak Vojislava Subotića 1884. označio je važnu promenu u obimu hirurškog lečenja. U skučenoj staroj bolnici prostor nekadašnje kuhinje prilagođen je operativnom radu. Subotić je u Zemunu ostao do 1889, a njegovo delovanje vezuje se za širenje operacija i povećanje ugleda ustanove.
Za bolesnike se menjalo i značenje odlaska u bolnicu. Ona je postajala mesto na kojem se može dobiti lečenje koje nije lako obaviti u porodičnoj kući. Za takav rad bili su potrebni odgovarajuća prostorija, instrumenti, pomoćnici i nega posle zahvata.
Promena nije bila delo samo jednog čoveka. Stručniji operativni rad zahtevao je pouzdano održavanje ustanove, nabavke i osoblje koje ostaje uz bolesnika kada se lekar udalji. Zbog toga se razvoj hirurgije u Zemunu prepliće sa promenom upravljanja i organizacijom sestrinske nege krajem osamdesetih godina XIX veka.
Milosrdne sestre preuzimaju službu 1887.
Gradska uprava je 2. avgusta 1887. sklopila ugovor sa sestrama milosrdnicama Svetog Vinka Paulskog. Sestre su preuzele rad 1. novembra iste godine. Taj početak treba razlikovati od otvaranja nove bolničke zgrade 1891.
Njihovi poslovi obuhvatali su negu, ishranu, rublje, čistoću i organizaciju svakodnevnog života ustanove. Grad je obezbedio sredstva za početne popravke i nabavku potrebnog nameštaja. U opštinskim izveštajima narednih godina primećena su poboljšanja u urednosti i brizi o bolesnicima.
Rad sestara bio je stalan i raspoređen kroz ceo dan. Pored lekarske intervencije, oporavak je zavisio od toga ko donosi obrok, menja posteljinu, održava prostor i prati stanje bolesnika. Uvođenje takve organizacije predstavljalo je osnovu na kojoj je mogla da počiva veća ustanova, a ne samo promenu njenog naziva ili uprave.
Nova bolnica u Vrtlarskoj 1891. godine
Gradska opština nije raspolagala dovoljnim sredstvima za novu bolnicu, pa su pregovori sa redom sestara doveli do drugačijeg finansijskog i vlasničkog rešenja. Red je preuzeo izgradnju ustanove na zemljištu nekadašnje vojne jahaonice i bašte.
Projekat je 1890. potpisao Johan Nepomuk Holc. U izvođenju su učestvovali i zemunski majstori, među njima Kosta Ljubinović i Stevan Živanović. Nova zgrada, sa pročeljem prema Vrtlarskoj i dvorišnim krilima, otvorena je i osvećena 4. oktobra 1891.
U nju je preseljena postojeća bolnička delatnost. Godina 1891. zato označava veliki građevinski i organizacioni korak, a ne prvo osnivanje bolnice u Zemunu. Stara prizemnica dobila je namenu prihvatilišta za siromašne, stare i iznemogle građane. Lečenje i trajno socijalno zbrinjavanje postupno su dobijali odvojene prostore.
Vlasništvo reda i javna obaveza prema gradu
Ugovor za novu ustanovu predviđao je da bolnica bude vlasništvo reda, ali da obavlja javnu službu. Morala je da raspolaže sa najmanje sto postelja, odgovarajućim bolesničkim prostorijama i stručnim osobljem. Predviđen je i različit smeštaj prema platežnim razredima.
Gradu su pripadale dve besplatne postelje treće klase za njegove bolesnike. To nije značilo da su samo dve osobe mogle dobiti pomoć, već da su dve postelje bile posebno ugovorena besplatna obaveza. Za ostale troškove primenjivali su se utvrđeni odnosi plaćanja između ustanove, korisnika i nadležnih organa.
Stara bolnica, namenjena uboškom domu, ostala je gradska imovina. Zaveštanja i pokloni namenjeni gradskoj bolničkoj zakladi takođe nisu jednostavno prelazili u imovinu reda. Ovakvo uređenje razlikovalo je vlasnika zgrade, pružaoca nege, gradsko finansiranje i javni nadzor — četiri uloge koje nisu bile objedinjene u jednoj upravi.
Inspekcija iz 1892: čista zgrada i nedovoljno osoblja
Otvaranje nove bolnice nije uklonilo sve teškoće. Prilikom nenajavljenog pregleda u februaru 1892. komisija je ocenila da je ustanova uredna i čista, ali je istovremeno upozorila na potrebu filtriranja dunavske vode za piće i premali broj sestara u odnosu na broj bolesnika.
Izveštaj pokazuje razliku između reprezentativne nove zgrade i svakodnevnog funkcionisanja. Veća bolnica morala je da ima dovoljno ljudi za negu i odgovarajuće uslove snabdevanja. Urednost hodnika i soba nije sama po sebi rešavala pitanje vode ili opterećenja osoblja.
Nadzor su sprovodili gradski i viši zdravstveni organi. Odbor za praćenje rada bolnice formiran je 1892, a kasnija zdravstvena tela uključivala su lekare, apotekare, veterinara i predstavnike gradske uprave. Bolnički poslovi sve više su se povezivali sa opštim zdravstvenim stanjem grada.
Pijaća voda kao bolničko pitanje
Zemunci su koristili bunare i rečnu vodu, u uslovima koji nisu svuda bili jednaki. Kontrola zaraze na granici nije mogla da zameni bezbednije svakodnevno vodosnabdevanje. Bolnica je istovremeno morala da obezbedi vodu za piće, pripremu hrane, pranje i održavanje prostorija.
Prvi arteski bunari u Zemunu vezuju se za 1892. i hotel „Grand“. U bolničkom dvorištu bunar je izbušen 1898. godine. Ta ulaganja pripadala su širem nastojanju da se poboljša kvalitet dostupne vode.
Izbušen bunar ipak nije bio isto što i razvijena gradska vodovodna mreža. Voda je mogla biti dostupnija jednoj ustanovi ili delu ulice, a da mnoga domaćinstva još koriste ranije izvore. Zdravstveno poboljšanje zavisilo je i od održavanja, načina zahvatanja i čuvanja vode, pa se istorija snabdevanja ne može završiti datumom jednog bušenja.
Infektivni paviljon, rendgen i sterilizacija
Na bolničkom zemljištu u Vrtlarskoj 1899. podignut je poseban paviljon za zarazne bolesnike. Time je izdvajanje takvih pacijenata dobilo pogodniji prostor u okviru bolničkog kompleksa. Raniji objekat za ovu namenu nalazio se na Bežanijskoj kosi, kod železničkog prokopa.
Godine 1901. nabavljen je rendgenski aparat, a bolnica je raspolagala i sterilizatorom. To su bile važne promene u dijagnostici i uslovima operativnog rada. Aparati su proširivali ono što lekari mogu da utvrde i sprovedu, ali su zahtevali obučene korisnike i održavanje.
Krajem XIX i početkom XX veka tako su se povezivali izdvajanje zaraznih bolesnika, stručnija hirurgija i tehnička oprema. Karantin na državnoj granici više nije bio glavni obrazac organizovanja zaštite. Sve veći deo posla obavljao se unutar grada, u bolnici i službama koje su pratile zdravstvene uslove stanovništva.
Dogradnja 1905. i posebna odeljenja
Potreba za većim kapacitetom dovela je 1905. do nadogradnje čeonog dela bolničke zgrade prema planovima Franje Jenča. Promena prostora praćena je preuređenjem stručnog rada: umesto dotadašnjeg opšteg odeljenja izdvojeni su hirurški, interni i venerični poslovi.
U bolnici su radili Milan Crlenjak, Kornel Tausk i Atanasije Puljo. Tausk se posebno zalagao za uređivanje operacione sobe. Razvoj odeljenja omogućavao je jasniju podelu odgovornosti, mada se veličina i organizacija tadašnjih službi ne mogu izjednačiti sa njihovim kasnijim oblicima.
U jesen 1913. red sestara kupio je susednu kuću porodice Taler. Ona je prilagođena stanovanju bolničkog lekara i duhovnika, a ne jednostavno pretvorena u novi bolesnički paviljon. Širenje kompleksa obuhvatalo je, dakle, i potrebe osoblja, bez kojih se rad ustanove nije mogao održavati.
Zdravstveni kotari i apoteke uoči rata
Početkom XX veka Zemun je bio podeljen na tri zdravstvena kotara: Donji grad, Gornju varoš i Franctal. Takav raspored trebalo je da omogući nadzor i pomoć izvan neposredne okoline bolnice.
Sava Nedeljković, kotarski fizik od 1895, postao je prvi gradski fizik 1911. Njegov rad obuhvatao je suzbijanje epidemija, pitanja zdrave vode i higijenskih stanova. Uz fizike službovali su gradski veterinar i babice. Veterinarski nadzor, uključujući poslove gradske klanice, povezivao je zdravlje stanovništva sa uslovima dopremanja i pregleda hrane.
Privatni lekari i stručnjaci za zubno lečenje dopunjavali su javnu službu. Lekovima su snabdevale tri apoteke u Donjem gradu: „Kod zlatnog orla“, „Kod Svetog Trojstva“ i „Kod Salvatora“. Predratno zdravstvo činila je mreža različitih poslova, a ne samo zbir bolničkih postelja. Dostupnost pomoći zavisila je i od mesta stanovanja, prihoda i vrste potrebnog lečenja.
Prvi svetski rat i bolnica u školi
Rat 1914. ponovo je doveo Zemun uz neposrednu liniju sukoba. Civilnim zdravstvenim potrebama pridružili su se ranjeni vojnici, pojačan vojni promet i teškoće u snabdevanju. Postojeća bolnica nije mogla da primi sve kojima je bila potrebna pomoć.
Zgrada Gradske dečačke škole pretvorena je u bolnicu mesne podružnice Crvenog krsta. U njoj su radili vojni i gradski lekari, dobrovoljne bolničarke i bolničari iz redova stanovništva, kao i vojnici. Ova namena školske zgrade trajala je do sredine 1917.
Bolnička hronika beleži teško pribavljanje hrane i drugih potrepština. U nabavci je učestvovao i duhovnik Matija Pavić. U vreme borbi pojedini stanovnici tražili su zaklon pod bolničkim krovom, pa je ustanova morala da odgovori i na potrebe koje nisu bile samo medicinske. Rat je ponovo spojio lečenje, snabdevanje i privremeno zbrinjavanje ugroženih ljudi.
Godina 1918. i nasleđeni zdravstveni sistem
Ulaskom srpske vojske u Zemun 5. novembra 1918. i nastankom nove države promenjen je politički okvir rada. Bolnica je, međutim, nastavila da deluje pod upravom sestara milosrdnica. Državna promena nije istog dana zamenila osoblje, vlasništvo i svakodnevnu organizaciju.
Predstojnica Stanislava Raspor premeštena je 18. decembra 1918. u Zagreb, posle 31 godine rada u Zemunu. Njen odlazak zatvorio je dugu ličnu etapu unutar ustanove koja je nastavljala da radi.
Do kraja habzburškog razdoblja Zemun je izgradio sistem koji je obuhvatao bolničko lečenje, gradske lekare, babičku službu, apoteke i zdravstveni nadzor. Njegov razvoj nije bio ravnomeran: novi aparati i prostor postojali su uporedo sa nedostatkom osoblja, socijalnim razlikama i komunalnim teškoćama. Bolnički računi, spiskovi pacijenata i izveštaji o radu otkrivaju taj razvoj podjednako dobro kao datumi osnivanja i dogradnje.