Ponekad je dovoljno nekoliko linija da se kaže ono za šta bi tekstu bile potrebne stranice. Dobar karikaturista preuveliča nos, promeni odnos dve figure ili nacrta jedan naizgled beznačajan detalj, a iza crteža se pojave politika, rat, ljudska sujeta, pohlepa, strah ili apsurd čitave epohe. Zemun je 1996. dobio manifestaciju posvećenu upravo takvom jeziku – Zemunski međunarodni salon karikature, koji je iz lokalne izložbe za svega nekoliko godina prerastao u smotru na koju su pristizali radovi iz desetina država.
Priča, međutim, nije počela međunarodnim konkursom. Počela je mnogo bliže – zemunskim karikaturistima.
Pre Salona postojala je „zemunska škola“
Zemun je tokom druge polovine XX veka dao neobično veliki broj značajnih karikaturista. Branko Najhold je upravo njima 1996. posvetio knjigu Zemunska škola karikature, u kojoj su predstavljeni Predrag Koraksić Koraks, Dušan Petričić, Jovan Prokopljević, Dragan Rumenčić, Nikola Rudić, Zoran Jovanović, Slobodan Milić, Slobodan Obradović, Nenad Miličević, Mladen Đurović i drugi autori povezani sa gradom.
Važan deo te priče vodio je i kroz Zemunsku gimnaziju. Vajar i karikaturista Milan Besarabić predavao je likovno u školi pedesetih godina i okupljao talentovane učenike u improvizovanom ateljeu. Koraks je kasnije upravo Besarabića navodio kao čoveka koji mu je pomogao u prvim ozbiljnim koracima u crtanju. Iz njegovog razreda izašli su i Nikola Rudić i Dragan Rumenčić, pa izraz „zemunska škola karikature“ nije bio samo zgodan naslov knjige – iza njega je postojala stvarna lokalna tradicija.
Jedna promocija i šest stotina ljudi
Najholdova knjiga prvi put je predstavljena javnosti u martu 1996, a velika promocija održana je 30. maja. Uz knjigu je otvorena izložba autora zastupljenih u njoj, nazvana „Zemunski salon karikature“. Prema katalogu kasnijeg Salona, okupilo se oko 600 ljudi, a dodeljena je i nagrada za „najzemunskiju karikaturu“, iako događaj uopšte nije bio zamišljen kao pravo takmičenje.
Takav odziv promenio je prvobitnu ideju.
Branko Najhold i njegova saradnica Julijana Živković počeli su da razvijaju međunarodnu manifestaciju. Zemunski međunarodni salon karikature formalno je osnovan 19. septembra 1996. godine. Nije nastao pod okriljem velike državne ustanove, niti iz skupog kulturnog projekta, već iz Najholdove inicijative, rada malog kruga saradnika i podrške lokalnih privrednika, galerista, prijatelja i zaljubljenika u karikaturu.
Pet godina kasnije – 55 država
Najbolji dokaz brzine kojom je Salon prerastao lokalne okvire stigao je 2000. godine. Na peti Zemunski međunarodni salon karikature, čija je tema bila „Istorija sveta od praistorije do 2000“, pristigla su 1.142 rada 505 umetnika iz 55 država.
Za manifestaciju nastalu samo četiri godine ranije to je bio ogroman rezultat. NIN je tada Salon opisao kao najveću domaću smotru karikature i svrstao ga među petnaest značajnijih svetskih manifestacija te vrste.
Prvu nagradu te godine osvojio je Darko Drljević, drugu Javor Popov iz Bugarske, a treću Ignjat Gatalo. Specijalna priznanja otišla su autorima iz Belgije, Kine i tadašnje Jugoslavije, dok je Plaketa Salona za doprinos karikaturi dodeljena Predragu Koraksiću Koraksu.
Zemun više nije organizovao samo zanimljivu lokalnu izložbu.
Crteži su stizali sa gotovo svih strana sveta.
Zašto karikatura tako lako prelazi granice
Međunarodni karakter Salona imao je jednu veliku prednost: karikaturi često nije potreban prevod. Autor iz Irana, Belgije, Kine, Poljske ili Argentine može nacrtati odnos moći, rat, korupciju, strah ili ljudsku sujetu tako da gledalac u Zemunu razume osnovnu poruku i bez teksta.
Zato su se teme menjale zajedno sa svetom. Na konkursima su se pojavljivali politika, istorija, zatvor, ekologija, sport, novac, društvene nejednakosti, ratovi, svakodnevni apsurdi i ljudske slabosti. Humor nije uvek značio da je rad vedar. Najuspešnija karikatura često prvo izmami osmeh, a onda postane neprijatna kada gledalac shvati šta je autor zapravo nacrtao.
U tome je bila snaga Salona: isti zid mogao je da spoji autore iz država koje se razlikuju po jeziku, veri, političkom sistemu i kulturnoj tradiciji, a da njihovi crteži ipak komuniciraju sa istom publikom.
Stara kapetanija – zemunska adresa svetske karikature
Galerija „Stara kapetanija“ na Keju oslobođenja postala je najprepoznatljivija adresa Salona. U prostoru stare zgrade uz Dunav izlagani su nagrađeni i odabrani radovi autora iz celog sveta, održavana otvaranja, susreti i posebni programi.
Veza Salona i Stare kapetanije bila je važna i zbog načina na koji je manifestacija nastala. Galerija nije bila samo prostor u koji se gotova izložba donosila. Ljudi povezani sa njom pomagali su Najholdu u godinama kada Salon nije imao institucionalnu strukturu kakvu imaju velike državne manifestacije.
Karikatura je tu dobila ozbiljan galerijski prostor, ali nije izgubila neposrednost.
Kada su svetski muzeji stigli u Zemun
Koliko je Salon vremenom proširio međunarodne veze posebno se videlo 2011. godine, na šesnaestom izdanju. Umesto klasičnog takmičarskog konkursa, u Staroj kapetaniji predstavljene su zbirke muzeja i institucija karikature iz Azerbejdžana, Belgije, Bugarske, Holandije, Irana, Poljske, Rumunije, Rusije i Turske, uz radove iz zemunske kolekcije.
Publika je mogla da vidi karikature iz Kuće humora i satire u Gabrovu, Evropskog centra karikature u Belgiji, muzeja i univerzitetskih zbirki iz Turske, Irana, Poljske i drugih zemalja.
To je važan trenutak u istoriji manifestacije. Salon više nije samo primao radove pojedinačnih autora. Zemun je postao mesto susreta institucija koje su se profesionalno bavile istorijom i savremenim razvojem karikature.
Iste 2011. Salon je odlukom opštine uvršten među stalne kulturne manifestacije od značaja za Zemun.
Zbirka koja je rasla zajedno sa Salonom
Svaki konkurs ostavljao je iza sebe radove, kataloge i dokumentaciju. Tako je uz manifestaciju nastala velika kolekcija.
Do 2017. kroz Salon je prošlo 6.175 autora iz više od 80 zemalja, a zbirka je brojala približno 16.500 karikatura. Procene objavljene te godine govorile su i o oko 100.000 posetilaca tokom prethodne dve decenije.
To je možda i najvažnije nasleđe čitavog projekta.
Izložba traje nekoliko nedelja.
Zbirka ostaje.
U njoj se može pratiti kako su karikaturisti širom sveta tokom dve decenije crtali iste pojave: politiku, rat, tehnologiju, novac, porodicu, nacionalizam, siromaštvo, moć i svakodnevni život.
Na taj način kolekcija Salona nije samo umetnička zbirka nego svojevrsna vizuelna hronika vremena.
Branko Najhold – čovek iza manifestacije
Teško je govoriti o Salonu bez Branka Najholda. Kao hroničar Zemuna, autor brojnih knjiga, izdavač i organizator, povezao je dve svoje velike teme – Zemun i karikaturu.
Posebnost projekta bila je upravo u tome što iza njega dugo nije stajala velika kulturna institucija. Prvih godina Salon je zavisio od Najholda, Julijane Živković, Saveta Salona, prijatelja, zemunskih privrednika, donatora i ljudi iz Stare kapetanije. Kasnije je došla snažnija podrška opštine, ali je Najhold ostao centralna figura manifestacije.
Umro je 16. decembra 2016. godine.
Dvadeset drugi Salon, otvoren u junu 2017, zato je bio posvećen njegovom radu. Izloženo je 95 prethodno nagrađenih karikatura, a poseban deo postavke podsetio je na čoveka koji je dve decenije ranije od jedne promocije knjige napravio međunarodnu kulturnu manifestaciju.
Salon posle osnivača
Najholdova smrt nije odmah označila kraj Salona. Godine 2019. u Staroj kapetaniji otvoreno je izdanje nazvano „23+1“, sa retrospektivom rumunskog karikaturiste Florijana Dorua Krihane, koji je tada osmi put predstavljen zemunskoj publici.
Gradska opština Zemun i narednih godina navodila je Međunarodni salon karikature među svojim stalnim kulturnim manifestacijama. Ipak, za period posle 2019. javno dostupna dokumentacija nije jednako potpuna kao za vreme Najholdovog vođenja, pa nije opravdano tvrditi da je svake godine održavan u istom obimu i formatu.
To je važna razlika.
Istorija Salona je izuzetna i bez ulepšavanja.
Da li je Zemun zaista bio „svetska prestonica humora“?
Ne u zvaničnom smislu. Takva titula nikada nije postojala.
Ali kao metafora nije bez osnova.
Manifestacija pokrenuta u Zemunu okupila je više od šest hiljada autora iz preko osamdeset država. Već početkom dvehiljaditih stručna i novinska javnost ubrajala ju je među značajne međunarodne smotre. U jednom trenutku svetski muzeji karikature donosili su svoje zbirke u malu galeriju na zemunskom keju.
Sve je počelo knjigom o nekoliko zemunskih crtača.
Zatim je došlo šest stotina ljudi na jednu promociju.
Pa konkurs.
Pa 55 država.
Pa više od 6.000 autora.
Pa desetine hiljada crteža i katalog koji je svake godine postajao još jedna stranica istorije Salona.
Zato najveći uspeh Branka Najholda možda nije u tome što je doveo svet u Zemun.
Već što je pokazao da kulturna manifestacija ne mora da počne velikom zgradom, velikim budžetom i velikom institucijom.
Ponekad počne jednom knjigom.
Jednom galerijom.
I idejom da nekoliko linija na papiru može da razgovara sa celim svetom.