Danas se kroz Dubrovačku ulicu može proći a da ništa ne nagovesti koliko je taj deo Zemuna nekada izgledao drugačije. Kuće, raskrsnica, stambene zgrade i nekoliko desetina metara dalje stara aškenaska sinagoga. Ali na tom mestu nekada je stajao još jedan hram — visoka, neobična građevina sa lučnim otvorima, ukrasnim tornjićima i hebrejskim natpisom na pročelju. Sefardska sinagoga Zemuna.
Podignuta u XIX veku u nekadašnjoj jevrejskoj četvrti, bila je jedan od najupečatljivijih dokaza da je Zemun vekovima bio grad različitih jezika, vera i naroda. Bombardovanje 1944. teško ju je oštetilo, ali je nije sravnilo sa zemljom. Posle rata i dalje je stajala. A onda je nestala. Godine 1947. njeni zidovi su razgrađeni, građevinski materijal odnet, a nekoliko decenija kasnije čitav prostor dobio je potpuno novi izgled. Od hrama nije ostao gotovo nikakav fizički trag — ostale su fotografije, planovi, jedna povelja, nekoliko sačuvanih kamenih ploča i priča o jednoj od najzanimljivijih izgubljenih građevina starog Zemuna.
Jevrejski Zemun i dve sinagoge
Prisustvo Jevreja u Zemunu mnogo je starije od ove zgrade. Arhivski izvori potvrđuju jevrejsko stanovništvo već tokom prve polovine XVIII veka. Aškenazi su dolazili uglavnom iz srednjoevropskih zemalja, dok su Sefardi pristizali preko Beograda, Bosne i drugih krajeva nekadašnjeg Osmanskog carstva. Živeli su u gradu koji je predstavljao granicu dva velika sveta: Zemun je bio habzburški, Beograd osmanski, a između njih reka, carina, Kontumac i državna granica. Ipak, trgovina, porodice, poslovi i svakodnevni život neprekidno su povezivali dve obale.
Tokom XVIII i XIX veka jevrejska zajednica postajala je sve organizovanija. Postojali su groblje, škola, verske ustanove i posebne sefardske i aškenaske tradicije, dok su Jevreji imali važnu ulogu u trgovini, zanatstvu i privrednom životu Zemuna. Velika promena dogodila se 1862. godine, kada su ukinuta ograničenja njihovog naseljavanja, a 1867. car Franc Jozef priznao je punu građansku ravnopravnost Jevreja u monarhiji.
U Zemunu su u XIX veku postojala dva reprezentativna jevrejska hrama. Aškenaska sinagoga podignuta je početkom šezdesetih godina XIX veka i postoji i danas u Ulici rabina Alkalaja. Sefardska zajednica dobila je svoju bogomolju nekoliko godina kasnije, na kraju današnje Dubrovačke ulice, svega nekoliko desetina metara od aškenaskog hrama. Tako su na vrlo malom prostoru starog Zemuna postojale dve sinagoge različitih jevrejskih tradicija, jedna gotovo naspram druge. Samo jedna je dočekala naše vreme.
1871. ili 1873?
U literaturi se kao godina izgradnje sefardske sinagoge najčešće navodi 1871., ali priča je složenija. Originalna povelja potvrđuje da je 23. marta 1871. godine položen kamen temeljac budućeg hrama. Događaju je pridavan veliki značaj, a među prisutnima su bili predstavnici vlasti, jevrejskih verskih zajednica i ugledni Zemunci. Veliki deo finansijske podrške došao je od bečke bankarske kuće „Mato Ruso i sinovi“, čiji je predstavnik u Zemunu bio Samuel Izrael Ruso. Planove je izradio zemunski graditelj Jozef Marks.
Međutim, sačuvana dokumentacija pokazuje da 1871. najverovatnije nije godina konačnog završetka hrama. Na ploči povezanoj sa sefardskom školom nalazi se 1873. godina, a novija istraživanja Jevrejske opštine Zemun zaključuju da je vrlo verovatno upravo tada sinagoga završena i osvećena. Zato je najpreciznije razlikovati dve godine: 1871. — kamen temeljac i početak gradnje; 1873. — najverovatniji završetak i osvećenje hrama.
Uz polaganje kamena temeljca vezana je još jedna česta zabuna. U popularnim tekstovima može se pročitati da je na svečanosti govorio čuveni zemunski rabin Jehuda ben Šlomo Haj Alkalaj, jedan od preteča političkog cionizma. Originalna dokumentacija, međutim, pokazuje da je govorio Juda Leon Alkalaj, predsednik regionalne sefardske zajednice — druga osoba. Čuveni rabin Jehuda Alkalaj tada se nalazio na putovanju u Svetoj zemlji i nije prisustvovao ceremoniji. Prema istraživanju Ženi Lebl, vratio se u Zemun upravo zbog kasnijeg osvećenja nove sinagoge.
Hram kakvog danas više nema
Sefardska sinagoga nije izgledala kao ostale zemunske crkve. Bila je jednobrodna građevina sa apsidom, oblikovana u duhu romantizma i istoricizma, sa snažnim orijentalnim elementima karakterističnim za evropsku sinagogalnu arhitekturu XIX veka. Glavno pročelje bilo je strogo simetrično, središnji deo naglašen, otvori završeni lukovima, a gornji deo fasade imao je bogat dekorativni friz. Na uglovima su se uzdizale akroterije oblikovane poput malih tornjeva, što je zgradi davalo prepoznatljivu siluetu.
Takav izgled nije bio slučajan. Evropske sinagoge XIX veka često su dobijale orijentalne ili neomavarske elemente kako bi se naglasila posebnost jevrejske tradicije i istovremeno pokazalo da je zajednica deo savremenog evropskog grada. Zato sinagoga nije bila samo mesto molitve, već i arhitektonska izjava:
Mi smo ovde.
Na fasadi se nalazio hebrejski natpis iz Knjige proroka Isaije, 56:7:
„Jer će se dom moj zvati dom molitve svim narodima.“
Za zajednicu koja je tek nekoliko godina ranije stekla punu građansku ravnopravnost, taj stih imao je posebno značenje. Nije govorio o zatvaranju prema drugima, već upravo suprotno — o domu molitve otvorenom svim narodima.
Zemun koji je nestao u ratu
Pred Drugi svetski rat jevrejska zajednica Zemuna bila je mala u odnosu na ukupno stanovništvo, ali veoma aktivna. Prema podacima za 1940. godinu u Zemunu je živelo 585 Jevreja. Imali su škole, biblioteku, hor, muzičko društvo „David“, sportske i omladinske organizacije, humanitarna udruženja i razvijen kulturni život.
A onda je u aprilu 1941. počeo njihov nestanak. Zemun je dospeo pod vlast Nezavisne Države Hrvatske. Jevrejima su oduzimana prava i imovina, bili su izlagani prinudnom radu, hapšenjima i deportacijama. Dana 27. jula 1942. godine izvršena je velika deportacija zemunskih Jevreja prema logorima Jasenovac i Stara Gradiška. Jevrejska opština Zemun navodi 575 svojih članova stradalih u Holokaustu.
Sinagoga je ostala.
Ali ljudi zbog kojih je bila podignuta gotovo su nestali.
Bombardovanje 1944. i rušenje 1947.
U savezničkom bombardovanju Beograda i Zemuna 17. aprila 1944. godine pogođen je i prostor oko sefardske sinagoge. Hram je oštećen. Dugo se kasnije ponavljala tvrdnja da je praktično uništen i da su posleratne vlasti samo uklonile ruševine, ali sačuvana dokumentacija daje drugačiju sliku.
Posleratna komisija zabeležila je da je deo krovne konstrukcije popustio, da jednog dela krova nema, da su prozori oštećeni i bez stakala, dok je fasada bila približno pet odsto oljuštena. Sinagoga jeste bila ozbiljno oštećena, ali nije bila sravnjena sa zemljom. Njeni zidovi su i dalje stajali, a njena silueta još je postojala.
Komisija Komunalnog odseka Narodnog odbora Zemuna ipak je predložila rušenje. U zapisniku je navedeno da građevinski materijal treba iskoristiti za opravku objekata Jevrejske veroispovedne opštine, dok bi ostatak pripao gradskom građevinskom preduzeću. Posebno upečatljiv ostao je stav da zgrada „nema umetničku i istorijsku vrednost“.
Rušenje je počelo 10. oktobra 1947. godine.
Posle više od sedam decenija postojanja, sefardska sinagoga nestala je iz zemunske panorame.
Cigla po cigla.
Zid po zid.
Četvrt koja je promenila lice
Tokom šezdesetih godina XX veka prostor nekadašnje jevrejske četvrti radikalno je preuređen. Na mestu stare sinagoge, škole i susednih objekata podignute su nove stambene zgrade. Promenjene su kuće, parcele i izgled ulice, pa je posle samo jedne generacije postalo teško zamisliti šta se tu nekada nalazilo.
Aškenaska sinagoga, udaljena svega nekoliko desetina metara, ostala je da stoji.
Sefardske više nije bilo.
Decenijama je prolaznik mogao da prođe pored mesta nekadašnjeg hrama a da o njemu ne sazna ništa. To se promenilo 2023. godine, kada je na mestu nekadašnje sinagoge postavljena spomen-ploča posvećena i hramu i stradalim članovima zemunske jevrejske zajednice.
Posle više od sedamdeset godina prostor je ponovo dobio svoje ime.
Ali zgrade nema.
Nema njenog pročelja.
Nema malih tornjeva.
Nema hebrejskog natpisa koji je prolaznicima govorio da će taj dom biti „dom molitve svim narodima“.
Postoje samo stare fotografije na kojima se između zemunskih kuća pojavljuje građevina koju današnji prolaznik više nema sa čim da poveže.
I upravo je u tome možda najvažnija priča ove sinagoge.
Gradovi ne nestaju samo kada im se sruše čitave četvrti. Ponekad je dovoljno ukloniti jednu zgradu, pustiti da prođe deset, dvadeset ili pedeset godina i sačekati generaciju koja više ni ne zna da je tu ikada stajala.
Zato priča o sefardskoj sinagogi nije samo priča o jednom jevrejskom hramu.
To je priča o Zemunu koji je fizički nestao, ali koji još može da se vrati kroz dokumente, fotografije i sećanje.
Na kraju Dubrovačke ulice danas više nema sinagoge.
Ali sada znamo gde je bila, kako je izgledala, ko ju je podigao i šta je pisalo iznad njenih vrata.
A ponekad je upravo to prvi korak da izgubljeni deo grada ponovo dobije svoje mesto u njegovoj istoriji.