Beograd se iz Zemuna video golim okom, ali to nije značilo da je bio blizu. Između dva grada nalazila se Sava, a kroz najveći deo XVIII i XIX veka preko nje se prelazilo i iz jedne države u drugu. Nije bilo drumskog mosta. Putnika su čekali čamac, skela ili kasnije parobrod, a vreme dolaska zavisilo je od prevoza i reke. Branislav Nušić, pišući o starom Beogradu, podsećao je da je put čamcem između Beograda i Zemuna nekada trajao dva, dva i po, pa čak i tri sata. Danas za toliko vremena možemo stići u drugi deo Srbije. Nekada se toliko putovalo do grada koji se video sa obale.
Beograd preko vode
Posle Beogradskog mira 1739. godine Sava i Dunav postali su granica između Habzburške monarhije i Osmanskog carstva. Zemun se našao neposredno naspram Beograda, ali u drugoj državi. Prelazak preko Save zato nije bio samo pitanje prevoza. Postojali su granična kontrola, carinske i sanitarne procedure, a putnici i roba koji su ulazili na habzburšku teritoriju bili su deo sistema kojem je pripadao i zemunski Kontumac. Politički odnosi i državni status Srbije menjali su se tokom XIX veka, ali je Zemun sve do 1918. ostao sa druge strane državne granice. Čovek koji je išao iz Zemuna u Beograd nije odlazio samo preko reke. Odlazio je preko granice.
Pre parobroda – vesla
Najstariji svakodnevni prelazak odvijao se čamcima i skelama. Upravo iz tog vremena potiče Nušićevo sećanje na putovanje koje je moglo da potraje satima. Razlog nije bila velika udaljenost, već priroda prevoza. Čamac je zavisio od ljudske snage, toka reke, vetra, vodostaja i vremena. Ono što na karti izgleda kao nekoliko kilometara nije uvek bilo nekoliko jednostavnih kilometara putovanja. Zato su Zemun i Beograd vekovima živeli neobično blizu jedan drugom, a ipak dovoljno udaljeni da odlazak preko reke predstavlja poseban put.
1838 – na Savi se pojavljuje „Sofija“
Velika promena stigla je sa parnom mašinom. Branislav Nušić navodi da je 26. avgusta 1838. godine u Savu uplovio parobrod „Sofija“, čiji je zadatak bio da ispita mogućnosti plovidbe rekom. Tadašnje „Novine srpske“ zabeležile su pojavu prvog paroplova viđenog na Savi. „Sofija“ tada nije uspostavila vezu Zemuna i Beograda. Bila je pre svega nagoveštaj onoga što dolazi.
Tri godine kasnije dogodio se novi prizor.
Kada su Beograđani silazili da vide parobrod
Dana 12. juna 1841. uz srpsku obalu pristao je parobrod kojim je putovao grof Ištvan Sečenji, jedna od najznačajnijih ličnosti mađarskog reformskog doba i veliki zagovornik razvoja dunavskog saobraćaja. Parobrod je tada još bio dovoljno neobična pojava da je privukao veliki broj ljudi. Nušić beleži da je publici bilo dopušteno da uđe i razgleda brod.
Nama je teško da takav prizor doživimo na isti način. Parna mašina danas pripada muzeju. Tada je značila da putovanje rekom više ne mora da zavisi isključivo od jedra, vesla i ljudske snage. Za Zemun je to uskoro postalo mnogo važnije od same atrakcije. Parobrod je mogao da postane prevoz.
Krajem jula 1850. počinje nova epoha
Krajem jula 1850. Austrijsko dunavsko parobrodsko društvo uspostavilo je redovnu vezu između Zemuna, Beograda i Pančeva. U izvorima postoje razlike u navođenju tačnog početnog datuma. Nušić, oslanjajući se na tadašnju štampu, beleži da je 26. jula najavljeno uvođenje linije, da je 29. jula održana svečana vožnja sa zvanicama, a da je potom počeo redovan saobraćaj. U pančevačkoj istoriografiji pojavljuje se i drugačije datovanje početka plovidbe.
Ono što nije sporno jeste 1850. godina i uvođenje redovne parobrodske veze između tri grada. Na toj relaciji plovio je i parobrod „Neptun“. Od tada prelazak više nije zavisio samo od toga da li se može pronaći čamac ili skela. Pojavio se red vožnje. Reka je dobila raspored.
Kako je izgledao „gradski prevoz“ 1917.
Najbolji dokaz koliko je parobrod postao deo svakodnevice nije romantična fotografija stare lađe, već običan red vožnje. „Beogradske novine“ su tokom 1917. gotovo svakodnevno objavljivale polaske između Zemuna i Beograda. Raspored se menjao tokom godine, ali je u pojedinim periodima veza bila veoma česta.
U novembru 1917. iz Zemuna za Beograd polazilo se u 6.30, zatim gotovo svakog sata do 11.30, a posle podne ponovo u pravilnim razmacima sve do večeri. Brodovi iz Beograda kretali su uglavnom na pune sate. Tokom letnjih meseci bilo je još više polazaka.
To nije bio izletnički brod. Bio je svakodnevni javni prevoz.
Koliko je koštala vožnja
Sačuvan je čak i cenovnik iz marta 1917. Civilna karta prvog razreda između Zemuna i Beograda koštala je 80 filira, a drugog 60 filira. Vojna lica plaćala su polovinu cene ako kartu kupe na blagajni. Posebno se plaćao prtljag: do 25 kilograma 50 filira, a do 50 kilograma 70 filira. Postojala su pravila i za teži teret, tržišnu i trgovačku robu.
Ovi podaci menjaju sliku starog parobroda. Nisu na njemu sedeli samo gospodin sa šeširom i putnik koji posmatra obalu. Tu su bili ljudi sa torbama, paketima, prtljagom i robom. Neko je išao poslom. Neko u kupovinu. Neko je prelazio granicu. Neko nastavljao dalje.
Pristanište kao današnja autobuska stanica
Za Zemunca tog vremena odlazak prema Beogradu počinjao je silaskom prema vodi. Tamo se čekao polazak, kupovala karta i unosio prtljag. Kada bi lađa krenula, iza putnika su ostajali zemunska obala, Gardoš i tornjevi, dok se sa druge strane približavao Beograd.
Za generacije koje su tako putovale taj prizor nije bio turistički. Bio je svakodnevica. Upravo zbog toga redovi vožnje iz starih novina vrede možda više od mnogih kasnijih opisa. Oni pokazuju da prelazak reke nije bio izuzetak, već deo ritma grada.
Lađa u pola sedam. Sledeća u pola osam. Pa opet za sat vremena. I tako kroz dan.
Roba je putovala zajedno sa ljudima
Parobrodska veza nije bila važna samo putnicima. Sačuvani cenovnici izričito pominju tržišnu i trgovačku robu. To je bilo logično. Zemun je bio razvijen trgovački grad, Beograd veliko tržište, a Pančevo još jedna važna tačka u regionalnom prometu.
Reka je istovremeno bila prepreka i saobraćajnica. Delila je gradove, ali je upravo po njoj roba najlakše putovala između njih. To je jedna od najvećih protivurečnosti starog Zemuna: voda ga je od Beograda odvajala, a istovremeno ga sa njim povezivala.
1884. stiže voz, ali lađa ostaje
Godine 1884. izgrađen je železnički most preko Save i uspostavljena železnička veza Beograda sa Zemunom i srednjom Evropom. To je bio ogroman tehnološki preokret, ali nije značio kraj rečnog prevoza. Železnički most prvenstveno je služio železnici. Zemun i Beograd još nisu imali stalnu drumsku vezu preko Save, pa su parobrodi, čamci i skela nastavili da imaju svoju ulogu.
Tako su nekoliko decenija paralelno postojala dva sveta. Preko Save je prolazio voz. Ispod njega su i dalje plovili ljudi.
Zima je umela da promeni sve
Savremeni putnik uglavnom razmišlja o saobraćajnoj gužvi. Putnik na reci morao je da računa i sa samom rekom. Magla je smanjivala vidljivost. Vetar je otežavao plovidbu manjim čamcima. Visok ili nizak vodostaj mogao je da promeni uslove pristajanja, a tokom oštrih zima led je postajao ozbiljna prepreka.
Zemunci su dobro znali da Dunav i Sava nisu scenografija grada. Bili su živi deo njegovog saobraćaja. Ponekad pogodan. Ponekad nepredvidiv.
Poslednji dani zemunske skele
Krajem 1934. vekovna slika prelaska Save počela je da nestaje. „Politika“ je 14. decembra objavila fotografiju sa gotovo simboličnim naslovom – poslednji dani zemunske skele. Snimak je napravljen sa novog mosta, a u objašnjenju je navedeno da će skela raditi još samo dva dana.
Iznad starog načina prelaska već je stajao novi.
Dana 16. decembra 1934. otvoren je Most kralja Aleksandra I, prvi stalni drumski most koji je neposredno povezao Beograd sa zemunskom stranom Save. Nije nestao sav rečni saobraćaj, ali je nestala njegova dotadašnja neophodnost za svakoga ko želi kopnenim putem iz jednog grada u drugi. To je bila velika razlika.
Vekovima pogled preko reke
Postoji nešto neobično u geografiji starog Zemuna. Beograd nikada nije bio skriven iza planine niti udaljen desetinama kilometara. Bio je pred očima. Mogao se videti sa obale.
Ali videti grad i stići u njega nisu bile iste stvari.
Između su vekovima stajali voda, čamac, skela, red plovidbe, državna granica, carina i vreme. Zato je odlazak iz Zemuna u Beograd nekada imao jasnu tačku početka: obalu. Tu se putnik zaustavljao, čekao, kupovao kartu, unosio prtljag i tek onda polazio prema gradu koji je sve vreme mogao da vidi.
Danas preko Save prelazimo ne razmišljajući mnogo o njoj. Nekada se preko nje putovalo.
I možda se upravo u toj razlici najbolje vidi koliko se promenio Zemun.
Nekada Beograd nije počinjao nekoliko stanica dalje.
Počinjao je sa druge strane vode.