Zemunski buvljak u ovoj priči upoznajemo kroz prenete razgovore iz 1977. i fotografije Milana Simića povezane sa reportažom iz 1980. godine. Polovna roba, sitne kućne stvari i prodavci sa različitim životnim planovima daju mu prepoznatljiv karakter. Ovo je istorijski prikaz, a ne vodič kroz današnje radno vreme i lokaciju.
Razgovore i cene prenosi „Kaldrma“, u tekstu od 28. juna 2023., pozivajući se na reportažu iz 1977. Izvorni novinski broj i autor te reportaže nisu navedeni, pa su podaci u nastavku pripisani tom kasnijem prenosu. Fotografije iz 1980. proverljive su zasebno u Vizuelnoj arhivi Muzeja Jugoslavije.
Petnaestica završi vožnju, obilazak tek počinje
Kasniji opis vezuje stari buvljak za poslednju stanicu autobusa 15 i nedeljna jutra. Petnaestica je tako postala više od prevoznog sredstva: njen broj objašnjavao je kuda se ide. Za putnika je to bio kraj vožnje. Za onoga ko je došao da razgleda tek početak posla.
U istom opisu prodavci zauzimaju mesta još noću, a najraniji posetioci dolaze sa lampama. Žurba da se stigne pre ostalih imala je jednostavan razlog: ono što se pronađe na buvljaku ne mora da sačeka sledećeg kupca. Dok se neko dvoumi, drugi već uzima predmet u ruke.
Šta sve može da izađe iz jednog kredenca
Pegla na žar, dugmad, knjige, lepeze, kuhinjski pribor, obuća i automobilski delovi nalaze se u opisu tadašnje ponude. Roba nije dolazila samo iz jedne vrste domaćinstva, niti je pripadala istom vremenu. Među stvarima za dalju upotrebu našlo se i ponešto čija je nekadašnja svakodnevica već odavno prošla.
Nekome je trebalo dugme da sačuva kaput. Drugoga je zanimala stara novčanica. U reportaži se pominju i novčanice povezane sa ruskom belom emigracijom: novac koji se više ne troši, ali za koji se novac ipak daje. Na buvljaku ni takva zamena nije neobična.
Ljudi i cene iz prenetih razgovora
Leonardo, paradajz i fenjer
Vera Davidović nudila je mašinu za mlevenje paradajza i fenjer po sto dinara, a reprodukciju Leonardove „Tajne večere“ za dvesta. U njenoj ponudi umetnost je, bar po traženoj ceni, vredela tačno koliko pripremanje zimnice i osvetljenje zajedno.
U prenetom zapisu ostale su i druge cene: cipele od dvadeset dinara, aparat za brijanje od pedeset, farmerke od sto pedeset do dvesta pedeset i televizor „Mediteran“ od dve hiljade trista. Za sitnu kupovinu i za televizor trebalo je posegnuti u džep sa vrlo različitom namerom.
To su zabeležene ponude, ne spisak završenih prodaja. Između prve cene i dogovora ostajao je razgovor. A između povoljne kupovine i nepotrebne stvari u kući ponekad samo pitanje: treba li mi ovo zaista? Na buvljaku je odgovor mogao da bude manje odlučan nego pre izlaska iz kuće.
Stankova računica i dve konjske glave
Stanko Petrović imao je četku i kašiku za cipele sa drškama u obliku konjskih glava. Za komplet je tražio dvadeset dinara, uz tvrdnju da bi u prodavnici koštao pedeset. Prodajni argument bio je spreman: kupac dobija dve korisne stvari i još može da računa koliko je uštedeo.
Njegovo poređenje sa prodavnicom ostalo je njegova tvrdnja. Kupcu je preostajalo da pogleda očuvanost i proceni da li mu komplet odgovara. Računica je lepo zvučala; četku je ipak trebalo pregledati. Takvo smenjivanje prodavčevog uveravanja i kupčevog zagledanja daje kratkoj belešci više života nego bilo koji zbir prodaje.
Student koji nije došao radi razonode
Jedan prodavac nije želeo da mu ime bude objavljeno. Bio je student, imao je dete i nezaposlenu suprugu. Govorio je o dvesta dinara zarađenih prethodne nedelje i o tome da je, pošto je poneo stvari iz sopstvene kuće, počeo da prikuplja i ono što su imale komšije.
Izlazak na buvljak za njega je bio pokušaj da pomogne porodici. Dok je kupac odmeravao vredi li neka stvar traženog novca, student je tražio način da sledeće nedelje ponovo ima šta da ponudi.
Živkina pošiljka iz Nemačke
Živka je dolazila iz Bele Crkve. Na prodaju je donosila jastučiće i odeću koje joj je slala ćerka iz Nemačke. Nije se hvalila velikom zaradom, ali se vraćala.
Put te robe bio je duži od nedeljne vožnje do Zemuna: najpre porodična pošiljka iz inostranstva, zatim izdvajanje onoga što će se ponuditi, pa dolazak među druge prodavce. Pred kupcem je na kraju ostajao jastučić ili komad odeće. Sve prethodno stalo je u nekoliko Živkinih rečenica.
Radio koji je trebalo da plati letovanje
Zlatko Vučković završio je elektrotehničku školu i spremao se za studije. Radio je nudio za sto pedeset dinara. Imao je određenu nameru: da zaradi za letovanje.
Bio je to, dakle, radio za putovanje, samo ne u uobičajenom smislu. Umesto da se spakuje i ponese, trebalo je da dobije drugog vlasnika. Za letovanje mu je, ovog puta, više vredeo prodat radio nego uključen.
Tri godine kasnije, kroz Simićev objektiv
Ljude i cene iz 1977. poznajemo iz prenetih razgovora. Za pogled na robu i prodajne prostore postoji druga građa: fotografije Milana Simića iz serije „Buvlja pijaca u Zemunu“. Muzej Jugoslavije, u kataloškom opisu serije, povezuje šest snimaka sa objavom u „Mladosti“ od 15. februara 1980. godine: MS_14_A_03, MS_14_A_10, MS_14_A_18, MS_14_A_23, MS_14_A_24 i MS_14_A_27. To je datum objave naveden u katalogu; zapisi fotografija imaju odrednicu „Ne pre: 14.2.1980.“.
Pred nama je, dakle, drugi vremenski presek, ne fotografisani nastavak Verine, Stankove ili Zlatkove priče. Na tim crno-belim kadrovima ponuda dobija oblik: sto prekriven posuđem, gume i bicikli, sitni delovi na zemlji, telefon među ukrasima i nameštaj koji zauzima dobar deo prizora.
Posuđe na pregled, telefon bez razgovora
Na snimku MS_14_A_03 na stolu su složeni tanjiri, šolje, čajnici, lonci sa poklopcima i posude različite veličine. Na više komada ponavljaju se geometrijski ukrasi. Žena u svetlom kaputu podigla je jednu posudu i gleda je, dok drugi stoje uz sto.
Na snimku MS_14_A_18 telefon sa brojčanikom stoji uz bočicu sa oznakom „Džoni Voker“, perle, tkanine, časovnike i sitne metalne oznake. Da svi ti predmeti leže u nečijoj kući, verovatno bi bili raspoređeni u nekoliko soba. Na buvljaku su privremeno delili jednu površinu.
Da deo bude pravi, a ne samo jeftin
Simićevi MS_14_A_23 i MS_14_A_24 pokazuju bicikle, točkove, gume i delove za vozila. Na zemlji, pred nogama okupljenih, leže volan, retrovizori, opruge, kablovi i drugi sklopovi. Na jednom snimku roba gotovo potiskuje lica iz prizora: vide se uglavnom delovi i obuća ljudi oko njih.
Tu nije dovoljno da nešto izgleda očuvano. Mora i da odgovara. Pogrešan deo ne postaje pravi zato što je jeftin, koliko god prodavac i kupac bili zadovoljni cenom.
Malo zvukova iz vasione
Na snimku MS_14_A_10 ljudi se okupljaju oko stola sa neobičnim okruglim predmetima, tankim nitima i držačima. Čovek u sredini pokazuje kako se koriste, deca stoje blizu, a deo posmatrača se osmehuje. Muzejski opis prenosi novinsku opasku o instrumentu koji daje „zvukove iz vasione“.
Tačan naziv sprave nije utvrđen. Za ljude na fotografiji, međutim, demonstracija je očigledno bila dovoljno zanimljiva da zastanu. Posle lonaca, retrovizora i obuće stiglo se, bar po duhovitom novinskom opisu, i do vasione.
Orman traži i drugi plan
Na fotografiji MS_14_A_27 iza ljudi stoje visoki ormani. Napred su niži komad nameštaja, ogledalo, sto i druga kućna oprema. Posle dugmadi, satova i delova koji mogu u torbu, ponuda odjednom naraste do veličine ozbiljnog kućnog posla.
Kod ormana nije dovoljno pogoditi cenu. Treba pogoditi i širinu vrata, organizovati prevoz i naći ruke koje će pomoći. Cenkanje, ukratko, ne rešava stepenište.
Šta se traži, a šta se pronađe
U razgovorima iz 1977. ostali su student bez navedenog imena, Živka, Vera, Stanko i Zlatko. Na Simićevim fotografijama iz 1980. ostali su drugi ljudi, njihove ruke nad robom, pogledi i kratka okupljanja. Između tih kratkih razgovora i crno-belih kadrova ostao je čitav niz malih susreta oko stvari.
Zato u priči o kraju petnaestice ima i vedrine i težine. Nije svaka nedeljna prodaja bila laka zarada, niti je svaka kupovina počinjala nevoljom. Ponekad je bila dovoljna konjska glava na dršci četke da čovek počne da računa koliko bi, navodno, uštedeo.
A među svim tim računima ostala je i Verina ponuda: fenjer, mašina za paradajz i „Tajna večera“. Na jednom mestu moglo se razmišljati o svetlu, zimnici i praznom zidu. Za jednu nedelju, sasvim dovoljno odluka.
Buvljak je deo šire priče o posleratnom razvoju Zemuna. Drugačiji oblik svakodnevne trgovine čuva tekst o nekadašnjoj Zemunskoj pijaci.