„Belgrade et Semlin sont en guerre.“
„Beograd i Zemun su u ratu.“
Tim stihom jedan od najvećih francuskih pisaca otvorio je pesmu u kojoj je Zemun dobio mesto u evropskoj književnosti. Viktor Igo imao je samo dvadeset šest godina kada je u junu 1828. napisao „Le Danube en colère“ — „Gnevni Dunav“, kasnije uvrštenu kao trideset petu pesmu u čuvenu zbirku Les Orientales, objavljenu 1829. godine.
Igo nikada nije bio u Zemunu. Nije stajao na obali i gledao Beograd preko vode. Nije video zemunske crkve ni beogradske minarete o kojima će pisati. Štaviše, nikada nije putovao na Istok koji je tako upečatljivo opisivao u Orijentalama. Njegov Zemun nastao je u Parizu — iz knjiga, putopisa, novinskih vesti, istorije habzburško-osmanske granice i mašte jednog mladog romantičara. Pa ipak, od svih mesta koja je mogao da izabere da predstavi granicu dva sveta, izabrao je upravo Zemun i Beograd.
Dve varoši i jedan stari otac
Kod Igoa Dunav nije reka. On je starac koji spava u svom koritu dok ga iz sna ne probudi grmljavina topova. Otvara oči, sluša pucnjavu i shvata ko se ponovo svađa.
Njegove dve kćeri.
Zemun i Beograd.
Jednu naziva hrišćankom, drugu Turkinjom. Semlin — tadašnje nemačko ime Zemuna — predstavlja habzburški, srednjoevropski svet, dok Beograd u pesnikovoj slici predstavlja Osmansko carstvo i Istok. Dve varoši stoje jedna naspram druge, toliko blizu da se vide, a ipak pripadaju različitim političkim i kulturnim prostorima.
To nije bila potpuno izmišljena podela. Zemun je 1828. bio habzburški pogranični grad u sistemu Vojne granice, sa statusom slobodnog vojnog komuniteta. Sa druge strane nalazio se Beograd, formalno još u Osmanskom carstvu. Srbija je pod knezom Milošem Obrenovićem već ostvarila visok stepen unutrašnje samostalnosti, ali će njena autonomija biti međunarodno i sultanovim aktima jasnije potvrđena tek posle rusko-osmanskog rata, naročito hatišerifom iz 1830. godine. U Beogradskoj tvrđavi i dalje je postojala osmanska vojna vlast.
Ali Igo tu složenu stvarnost pojednostavljuje. Njemu su potrebne dve slike: krst i polumesec, zvonik i minaret, Zapad i Istok. Zato zamišlja Dunav kako ih prekoreva gotovo roditeljskim tonom: zar ne možete da živite zajedno? Zašto vas je sudbina postavila tako blizu ako ćete tu blizinu koristiti samo da biste se lakše mrzele?
U tome je najlepša ideja čitave pesme. Reka koja na karti izgleda kao granica kod Igoa postaje upravo suprotno — zajednički otac dve obale.
„Zemune, tvoji tamni tornjevi — Beograde, tvoji beli minareti“
Jedna od najupečatljivijih slika u pesmi jeste prizor dve varoši koje se ogledaju u istoj vodi. Na jednoj strani Igo vidi tamne tornjeve Zemuna, na drugoj bele minarete Beograda.
To je veličanstvena književna slika, ali ne treba je čitati kao precizan arhitektonski snimak iz 1828. godine. Igo nije poznavao grad iz neposrednog iskustva, a njegova oznaka zemunskih tornjeva kao „gotičkih“ više pripada jeziku evropskog romantizma nego stvarnoj arhitektonskoj analizi Zemuna.
I geografija je u pesmi slobodna. Pesnik Zemun i Beograd stavlja gotovo kao dve varoši na suprotnim obalama jednog istog Dunava. U stvarnosti je njihov odnos složeniji: Beograd leži na ušću Save u Dunav, a prostor između starog Beograda i Zemuna određuju i Sava i samo ušće. Ali iz Pariza 1828. godine takva nijansa nije bila važna.
Važna je bila slika.
Na jednoj strani zvonici. Na drugoj minareti. A između njih voda.
Zašto se kod Igoa baš Zemun prvi svađa?
U jednom trenutku Dunav postaje gotovo ljut na Zemun i kaže da je upravo Semlin „najsvadljiviji“ i da prvi započinje sukobe. Taj stih je kasnije izazvao dosta nedoumica.
Ne treba ga prihvatiti kao Igoov istorijski sud o Zemuncima. Francuski slavista i književni istoričar Nikolas Banašević još sredinom XX veka upozorio je da pesmu ne treba jednostavno povezivati sa rusko-osmanskim ratom koji je upravo 1828. počinjao. Igo u istoj pesmi kao miran grad pominje Dristru, odnosno Silistru, koja se nalazila upravo u području ratnih operacija. To ozbiljno slabi pretpostavku da pesnik opisuje konkretna zbivanja iz tog rata.
Banašević je smatrao verovatnijim da Igo priziva dugu istoriju habzburško-osmanskih ratova XVIII veka, u kojima su Beograd i prostor oko Zemuna zaista više puta postajali front.
Zemun je tokom tih ratova bio neposredno zaleđe habzburških operacija prema Beogradu. Godine 1717. vojska Eugena Savojskog zauzela je Beograd. U novom ratu 1737–1739. Habzburška monarhija ga je izgubila i granica je ponovo spuštena na Savu i Dunav. Godine 1788. habzburška vojska ponovo se okupljala kod Zemuna pred napad na Beograd.
Za jednog francuskog čitaoca početkom XIX veka bilo je zato sasvim moguće da Zemun i Beograd predstavljaju gotovo simboličan par tvrđava koje se kroz istoriju gledaju preko granice.
Igo je od te istorije napravio porodičnu svađu.
Knjiga koja je možda dovela Zemun do Viktora Igoa
Još zanimljivije pitanje jeste: odakle je Igo uopšte dobio ideju?
On nije putovao ovim krajevima, pa Zemun nije mogao upoznati lično. Književnoistorijska istraživanja ukazuju da je jedan od mogućih izvora bila knjiga Mémoires sur la Grèce et l’Albanie pendant le gouvernement d’Ali-Pacha — „Memoari o Grčkoj i Albaniji za vreme vladavine Ali-paše“.
Knjiga je objavljena u Parizu pod imenom Ibrahim-Manzour-Efendi, iza kojeg je stajao Samson Cerfberr de Médelsheim, francuski vojnik, avanturista i pisac koji je godinama boravio u osmanskom svetu. Nova izdanja pojavila su se upravo u vreme kada je Igo stvarao Orijentale.
Banašević je smatrao da je upravo jedna anegdota iz tog dela verovatno podstakla Igoa na pesmu o Zemunu, Beogradu i Dunavu.
Ne možemo dokazati da je svaki detalj pesme preuzet odatle. To bi bilo previše. Ali možemo prilično pouzdano reći da Igo nije izmišljao ime Semlin slučajno. Ono se nalazilo u evropskoj literaturi o Balkanu, ratovima i Osmanskom carstvu koju je mogao da čita dok je stvarao svoj zamišljeni Istok.
Tako je sasvim moguće da je jedno ime na stranici francuske knjige postalo grad u jednoj od najpoznatijih zbirki evropskog romantizma.
Kada Dunav izgubi strpljenje
Kako pesma odmiče, Dunav više ne pokušava samo da pomiri svoje kćeri. Počinje da im preti.
Topovi stvaraju toliko dima da više ne može da vidi zvezde. Granate mu narušavaju mir. Pita dve varoši kakvu slavu očekuju od međusobnog ranjavanja kada će im palate na kraju postati ruševine.
Ako ne prestanu, kaže stari Dunav, on će sam ugasiti njihove topove. A zatim ih podseća ko je zapravo moćniji. Ako oslobodi svoje vode, može potopiti ravnice i odneti gradove koji se na njegovim obalama ponašaju kao da su gospodari sveta.
Čovek gradi tvrđave, postavlja topove i povlači granice.
Reka je bila tu pre njega.
I biće tu posle njega.
U toj tački pesma prestaje da bude samo priča o Zemunu i Beogradu. Postaje priča o besmislu granica i ratova gledanih iz perspektive nečega što traje mnogo duže od država koje se uz njegove obale smenjuju.
Stihovi koji su 1914. odjednom postali stvarnost
Najneobičniji nastavak ove priče dogodio se 86 godina kasnije.
Leta 1914. više nije bila reč o romantičarskoj mašti. Austrougarska i Srbija ušle su u rat. Beograd se ponovo našao neposredno naspram teritorije Austro-Ugarske, a Zemun je još jednom bio grad sa druge strane granice.
Francuski časopis L’Illustration objavio je 1. avgusta 1914. godine veliki prikaz položaja Beograda i Zemuna. Ispod slike stajali su upravo stihovi Viktora Igoa napisani još 1828:
„Belgrade et Semlin sont en guerre…“
Uz njih je francuska publika mogla ponovo da pročita i Igoovu tvrdnju da je Semlin „najsvadljiviji“.
Ono što je 1828. bilo književna igra sa istorijskim sećanjem, 1914. zvučalo je gotovo proročanski.
Ali nije bilo proročanstvo.
Bila je to posledica geografije.
Dve varoši bile su toliko blizu da su vekovima morale da dele posledice svega što se događalo između velikih država kojima su pripadale.
Grad koji je Viktor Igo poznavao samo iz mašte
Igo nikada nije video prizor koji je opisao. Nikada nije stajao u Zemunu dok se preko vode beleo Beograd. Nikada nije čuo zemunska zvona pomešana sa zvucima grada preko Save. Nikada nije prošao kroz Kontumac, Glavnu ulicu ili pored zemunskih kuća.
Pa ipak, još 1828. godine, dok je Zemun za veliki deo Evrope bio daleki pogranični grad na kraju Habzburške monarhije, njegovo ime našlo se u stihovima Viktora Igoa.
Ne kao fusnota.
Ne kao tačka na karti.
Već kao jedan od dva glavna junaka pesme.
S jedne strane Semlin.
Sa druge Belgrade.
Između njih stari Dunav koji ih posmatra, sluša njihove topove i pita ih ono što će istorija ovog prostora ponavljati još mnogo puta:
zar ne možete da živite zajedno?