Menjale su se države, granice, valute, ulice i načini trgovine, ali je pijaca ostajala jedno od mesta po kojima je Zemun prepoznavao sam sebe. Na nju se nije dolazilo samo po hranu. Tu se saznavalo šta je rodilo u Sremu, koliko je Dunav visok, ko je stigao u grad, ko se oženio, ko prodaje kuću i šta se dogodilo od prošlog susreta.
Pijaca je bila trgovina, ali i svakodnevni susret grada, sela i reke.
Od kućne dostave do pijačne tezge
Istorijat Beogradskih pijaca navodi da su još krajem XVII veka imućnijim Zemuncima seljaci robu donosili „na noge“, dok se siromašniji deo stanovništva snabdevao neposredno na pijaci. To ne znači da je današnja pijaca tada već postojala u sadašnjem obliku, već pokazuje koliko je trgovina hranom rano postala važan deo gradskog života.
Roba je u Zemun stizala sa različitih strana. Iz Novog Sela donosili su se poljoprivredni proizvodi, iz Starog Slankamena Dunavom su stizali grožđe i lubenice, sa Lida kupus i drugo povrće, dok su nemačke porodice prodavale puter, mileram i ono što se u Zemunu nazivalo švapskim sirom.
Na nekoliko tezgi moglo se videti čitavo zaleđe grada: Srem, Lido i Dunav.
Pijaca pograničnog grada
Zemun je tokom XVIII i XIX veka bio važan trgovački i pogranični grad na pravcu između srednje Evrope i Balkana. Na pijaci se ta raznovrsnost videla možda jasnije nego bilo gde drugde. Sremski seljaci donosili su ono što je rodila zemlja, baštovani povrće, nemačke porodice mlečne proizvode, trgovci robu iz udaljenijih mesta, a alasi ribu iz Dunava.
Pijaca je zato bila mnogo više od mesta prodaje – bila je slika grada u kojem su se mešali jezici, kuhinje, navike i trgovačke tradicije.
Riba koja je još tog jutra bila u Dunavu
Poseban deo zemunske pijačne istorije pripada alasima i ribljoj pijaci uz reku. Put od ulova do kupca mogao je biti veoma kratak: alas izađe na Dunav, vrati se sa ribom i ulov ubrzo završi pred kupcem.
Som, šaran, smuđ, štuka, deverika i druge dunavske vrste nisu bile samo deo jelovnika. Od ribarenja su živele čitave porodice.
Koliki je značaj imao zemunski riblji trg pokazuje i stručni zapis iz 1893. godine, u kojem se pominju dunavske jesetre i velika količina ribe koja je stizala upravo na zemunsko tržište. Današnji Dunav nema isti riblji svet, ali je prodaja sveže rečne ribe ostala jedna od retkih živih veza pijace sa starim alasima.
Kada se znalo od koga se kupuje
Možda najveća razlika u odnosu na današnju kupovinu nije bila u tezgama ni cenama, već u odnosu kupca i prodavca.
Kupovalo se od poznatih ljudi. Znalo se kod koga je dobar sir, ko ima dobru papriku, kod kog alasa se uzima riba i ko će pokušati da cenu podigne malo više nego što treba. Ugled prodavca imao je ekonomsku vrednost, jer se kupac vraćao iz nedelje u nedelju.
Naravno, staru pijacu ne treba idealizovati. Bilo je cenkanja, loše robe, previsokih cena i pokušaja prevare. Ali trgovina je imala lice. Prodavac je znao ko će mu ponovo doći, a kupac kome može da veruje.
Žitna pijaca usred Zemuna
Današnja pijaca prostire se na prostoru Masarikovog i Omladinskog trga, koji razdvaja Gospodska ulica. Teško je danas zamisliti da su se tu još sredinom XX veka nalazile konjske zaprege pune žita.
Žitna pijaca postojala je do 1960. godine. Roba je dovožena kolima, merena, pregledana i prodavana gotovo u samom srcu grada. Izvori pominju i staru kaldrmu preko koje su prolazili konji i kola.
Takva pijaca pokazuje koliko je tadašnja granica između grada i sela bila tanka. Mnoge zemunske porodice još su imale bašte, vinograde, stoku ili neposrednu vezu sa ljudima koji su živeli od zemlje.
Nestankom žitne pijace nije nestala samo jedna vrsta trgovine. Nestajao je i jedan Zemun.
Pijaca je imala svoj jezik
Na pijaci nije bilo potrebno mnogo reklame. Prodavci su dozivali kupce, kupci pregledali robu, a cenkanje je imalo sopstvena pravila.
„Pošto je?“
Prodavac kaže cenu. Kupac pogleda robu kao da nikada nije video lošiji krompir. Prodavac reaguje kao da mu je povređena čast. Nekoliko minuta kasnije krompir završi u torbi.
Ali kod tezge se nije govorilo samo o ceni. Tu se saznavalo ko se oženio, ko je otišao u vojsku, kako je rodila bašta, da li je Dunav porastao i šta se novo otvorilo u gradu.
Pijaca je bila zemunska mreža informacija mnogo pre interneta.
Pijaca kao kalendar
Nekada je ponuda jasno pokazivala godišnje doba. Leto je donosilo bostan, jesen papriku, šljive, grožđe i kupus, a zima ono što je moglo da se osuši, ukiseli ili sačuva.
Bez današnjih hladnjača, frižidera i međunarodnog transporta, svežina nije bila reklamna poruka već potreba. Na pijacu se išlo češće, a rano jutro imalo je posebnu vrednost: roba je tek pristizala, tezge su se punile, alasi donosili ulov, a iskusni kupci već birali najbolje.
Kod koga mama kupuje sir?
Generacije zemunske dece upoznavale su pijacu držeći majku, baku ili dedu za ruku. Učili su gde se kupuje sir, kod koga krompir, ko ima dobre jabuke i ko prošli put nije opravdao poverenje.
Takvo znanje nije se zapisivalo. Prenosilo se.
Nije bilo neobično da neko kao odrasla osoba nastavi da kupuje na mestu na kojem je nekada stajao pored svoje bake.
Pijaca nikada nije pripadala samo Zemunu
Iza grada bio je Srem, ispred Dunav, preko vode Beograd. Zato su se na relativno malom prostoru susretali zemunski baštovani, sremski seljaci, nemačke porodice sa mlečnim proizvodima, alasi i trgovci.
Pijaca je pokazivala odakle grad dobija hranu i sa kim je svakodnevno povezan.
Kada su zaprege nestale
Tokom druge polovine XX veka nestala je žitna pijaca, konjske zaprege su se povukle iz centra, a robu su počeli da dovoze kamioni. Frižideri, hladnjače, samoposluge, veliki marketi i kasnije trgovački centri promenili su način kupovine.
Pijaca ipak nije nestala.
Jer ona nije nudila samo robu. Nudila je mogućnost da paradajz uzmete u ruku, probate sir, pitate kada je nešto ubrano ili prodavcu lubenice postavite pitanje staro koliko i pijaca:
„Je l’ slatka?“
Naravno da jeste.
Bar tako kaže prodavac.
Dunav je i dalje blizu tezge
Jedna od najvažnijih veza sa starom pijacom opstala je kroz prodaju ribe. Danas postoje rashladne vitrine, bazeni za živu ribu i savremeni higijenski uslovi, ali je osnovna veza ista – Dunav je svega nekoliko minuta udaljen.
U gradu u kojem su nestali brojni zanati i načini života, to je važan kontinuitet.
Pijaca koja ponovo postaje trg
Na Omladinskom trgu koriste se mobilne tezge koje se posle rada uklanjaju, pa prostor ponovo postaje gradski trg. Deluje kao savremena urbanistička ideja, ali takav način korišćenja prostora zapravo je star: evropski trgovi vekovima su menjali funkciju tokom dana.
Ujutru pijaca.
Kasnije trg.
Zemun je tako, na savremen način, ponovo dobio nešto od stare gradske logike.
Porodice koje dolaze generacijama
Da odnos stalnih prodavaca i kupaca nije samo uspomena pokazuje i savremena pijaca. RTS je 2026. zabeležio porodicu proizvođača iz Slanaca koja na Zemunsku pijacu dolazi već šest decenija.
Generacije su se promenile, tezge i oprema takođe, ali se kupci i prodavci i dalje poznaju.
U tome se možda najbolje vidi zašto je pijaca preživela supermarkete, trgovačke centre i dostavu hrane na kućnu adresu.
Kada se znalo od koga se kupuje
Najveća promena ipak nije u tezgama, kaldrmi ni rashladnim vitrinama. Promenio se naš odnos prema hrani.
Danas na ambalaži čitamo ime proizvođača kojeg verovatno nikada nećemo upoznati. Nekada je proizvođač stajao iza svoje robe. Sir nije morao da ima fotografiju gazdinstva – osoba koja ga je napravila bila je ispred kupca. Na paprici nije moralo da piše odakle dolazi – čovek koji ju je uzgajao možda vam je upravo vraćao kusur.
Ne treba idealizovati taj svet. Stare pijace bile su hladne, blatnjave i daleko od današnjih higijenskih standarda, a život od zemlje i reke bio je težak posao.
Ali postojalo je nešto što savremena trgovina teško može potpuno da zameni: neposredna veza između čoveka, hrane i mesta iz kojeg ona dolazi.
Zato Zemunska pijaca nije važna samo zato što je stara. Važna je jer još čuva trag vremena u kojem je pitanje „kod koga kupuješ?“ bilo gotovo jednako važno kao „koliko košta?“.
Možda zato mnogi Zemunci, i kada sve mogu da kupe u supermarketu, i dalje odlaze na pijacu.
Nije uvek jeftinije.
Nije uvek praktičnije.
Ali tamo još mogu da kažu:
„Daj mi ono što si mi dao prošli put.“
I čovek sa druge strane tezge zna na šta misle.