Nekada nam za dobro veče nije trebalo mnogo. Malo slobodnog vremena, nekoliko dinara u džepu i dogovor sa društvom ko će otići po film. Nije bilo današnjeg gledanja filmova preko interneta, beskrajnih digitalnih kataloga ni biranja naslova jednim pritiskom na dugme. Ako smo želeli da gledamo nešto novo, morali smo da obujemo patike, izađemo iz kuće i odemo do video-kluba.
A u Zemunu smo imali svoje video-klubove. Žabac, Dambo, MIS… I još neka imena koja su nam danas negde na vrhu jezika, ali nikako da ih se setimo. Nekada smo znali gde se koji nalazi, šta ima od filmova i u kojem se najbrže pojavljuju novi naslovi.
Dovoljno je da neko pomene VHS kasete, članske karte i premotavanje trake pa da se pred nama otvori čitav jedan Zemun. Onaj iz osamdesetih i devedesetih, kada su se drugarstva održavala na ulici, a petak uveče često bio rezervisan za film koji ćemo gledati zajedno.
Kada je odlazak po film bio mali događaj
Petak popodne. Škola je završena, domaći može da sačeka, a društvo se već dogovara čija je danas kuća na redu. Neko predlaže akcioni film, neko horor, a neko bi komediju. I naravno, uvek se nađe jedan koji je sve već gledao.
Krenemo u video-klub i usput promenimo mišljenje najmanje tri puta.
A onda uđemo unutra.
Police pune VHS kaseta, poređanih u redove. Šarene kutije, naslovnice sa fotografijama glumaca, eksplozijama, automobilima, čudovištima i misterioznim licima. Svaka obećava neku novu avanturu, a mi pokušavamo da odlučimo koju ćemo poneti kući.
Nekada je upravo naslovnica presuđivala. Nismo imali ocene publike, komentare ni trejlere dostupne na zahtev. Nekoliko rečenica na poleđini kutije i dobra fotografija često su bili sasvim dovoljni.
Najgore je bilo kada konačno pronađemo film koji danima želimo da gledamo, a čovek iza pulta kaže:
„Nije vraćen. Trebalo bi sutra.“
Sutra? Kako sutra, kada smo za večeras već sve isplanirali?
Onda ponovo obilazimo police i tražimo zamenu, potajno se nadajući da će se neko baš tog trenutka pojaviti na vratima i vratiti kasetu koju čekamo.
Ipak, upravo je ta neizvesnost bila deo čitavog doživljaja. Nikada nismo bili potpuno sigurni sa kojim ćemo se filmom vratiti kući.
Žabac – ime koje su znali mnogi Zemunci
Među najpoznatijim imenima zemunske video-scene ostao je Žabac, čija priča, prema nekadašnjim podacima o klubu, počinje upravo u Zemunu, 1990. godine.
Vremenom je prerastao okvire jednog malog video-kluba. Njegovo ime postalo je prepoznatljivo i van Zemuna, a među zabeleženim zemunskim adresama nalaze se Njegoševa 1 i Prvomajska 2d.
O razvoju Žapca govore i podaci iz njegovog nekadašnjeg poslovnog predstavljanja. Prostor u Njegoševoj ulici imao je približno 350 kvadratnih metara, a klub je u kasnijoj fazi poslovanja navodio više od 15.000 članova i fond od oko 4.000 licenciranih VHS i DVD izdanja.
Uz ime Žapca bio je povezan i Filmski radio Žabac, koji je emitovao na frekvenciji 101,6 MHz.
Ipak, iza tih poslovnih podataka ostala je svakodnevica koju pamte generacije Zemunaca.
Video-klub nije bio obična prodavnica. Tamo smo mogli da saznamo šta je novo stiglo, koji film svi traže i šta vredi pogledati. Ponekad je preporuka zaposlenog bila presudna.
„Uzmi ovaj, dobar je.“
I mi ga uzmemo.
Nekada bismo se oduševili, a nekada se sutradan pitali kako je moguće da mu je baš taj film bio dobar. Nije bilo važno. I takva iskustva postajala su tema razgovora u školi i među društvom.
Dambo – Bosanska ulica, Pera, Dule i jedna prečica kroz detinjstvo
Ako postoji video-klub za koji me vezuju posebno živa sećanja, onda je to Dambo u Bosanskoj ulici, u kraju prema Šilerovoj.
Nije to bilo samo mesto gde smo iznajmljivali filmove. Bio je to deo našeg detinjstva, jedna od onih malih tačaka na mapi Zemuna do kojih smo odlazili toliko puta da smo svaki korak znali napamet.
Vlasnik Damba bio je Pera. A tu je bio i Dule, visok, ćelav i gotovo uvek namrgođen. Tako mi je ostao u sećanju. Neke ljude iz detinjstva ne pamtimo po prezimenu, već po njihovom izgledu, izrazu lica ili načinu na koji su nas dočekivali.
A do Damba nismo uvek išli ulicama.
Iz Ulice Dragana Rakića postojala je prečica preko poljane, sa zemljanim putićem kojim smo stalno prolazili da bismo što brže stigli do Bosanske.
Bio je to jedan od onih neformalnih prolaza koje su deca iz kraja poznavala bolje od bilo koje gradske ulice. Nama nije bila potrebna mapa. Znali smo kuda treba skrenuti i gde ćemo izbiti.
Za Dambo me vezuje i jedno posebno sećanje.
Ako me sećanje dobro služi, kada bismo pokazali peticu u đačkoj knjižici, uz iznajmljenu kasetu dobijali smo još jednu besplatno.
Za nas osnovce to je bila velika stvar. Novac za filmove nije se trošio olako, a jedna petica značila je da kući možemo da ponesemo dve kasete umesto jedne. Tako je dobra ocena, osim pohvale roditelja, donosila i dodatni film koji ćemo gledati sa društvom.
I koliko god godina da prođe, kada neko pomene Dambo, pred očima mi se najpre pojavi put kojim smo do njega dolazili.
MIS i drugi zaboravljeni video-klubovi Zemuna
Još jedno ime koje zaslužuje da ostane zabeleženo jeste MIS, video-klub iz Prvomajske ulice.
Među sačuvanim sećanjima na njegovo postojanje pominje se i stara reklamna nalepnica sa adresom Prvomajska 116/D.
Naizgled sitnica, ali upravo su takvi predmeti dragoceni tragovi nekadašnjeg života grada. Članske karte, reklame, katalozi filmova i fotografije izloga danas nam mogu reći više nego što smo mogli da zamislimo dok su se svakodnevno koristili.
U dosadašnjim zabeleškama pojavljuje se i naziv video-kluba „Tržni centar“, sa adresom Prvomajska 15a. Njegovo postojanje pod tim imenom, kao i tačne godine rada, tek treba dodatno dokumentovati.
A bilo ih je još.
U sećanjima Zemunaca pojavljuje se i video-klub iz nekadašnje Ulice Jakuba Kuburovića, koja je kasnije nosila naziv Prilaz, a danas se zove Ulica Teodora Hercla. Zabeleženo je sećanje na iznajmljivanje filma u tom lokalu krajem leta 1991. godine, ali je njegovo ime vremenom zaboravljeno.
I tu se otvara zanimljivo pitanje: koliko je takvih malih video-klubova nekada radilo po zemunskim ulicama, a da iza njih danas gotovo ništa nije ostalo?
Neki su imali prepoznatljive nazive i reklame. Drugi su bili toliko vezani za svoj kraj da su ih stanovnici jednostavno znali po lokaciji ili vlasniku.
Zato su lična sećanja važna. Ona ne mogu uvek da zamene dokumentaciju, ali često predstavljaju prvi trag od kojeg istraživanje može da počne.
Članska karta – mala stvar koja je značila mnogo
Danas nam zvuči gotovo neverovatno koliko je obična članska karta mogla da bude važna.
Najčešće kartončić ili plastificirana kartica sa nazivom kluba, brojem člana i osnovnim podacima. Čuvala se u novčaniku ili fioci, zajedno sa drugim sitnicama koje nismo želeli da izgubimo.
Kada bismo krenuli po film, proveravali smo dve stvari: da li smo poneli novac i gde nam je članska karta.
Bilo je nečeg ozbiljnog u tome. Imali smo svoj broj, bili evidentirani kao članovi i mogli smo da iznajmimo film gotovo kao odrasli.
Naravno, članstvo je podrazumevalo i odgovornost. Kasetu je trebalo sačuvati od oštećenja i vratiti u dogovorenom roku. Kašnjenje je, zavisno od pravila kluba, moglo da znači dodatnu naplatu.
Tada nam je sve to delovalo sasvim prirodno. Danas se čini gotovo neobičnim da je toliko radosti moglo da stane u jednu malu karticu.
„Jesi li premotao kasetu?“
Postoji jedno pitanje koje gotovo svako ko je odrastao uz VHS pamti:
„Jesi li premotao kasetu?“
Premotavanje je bilo obavezni deo korišćenja video-rekordera. Pritisnemo dugme, čujemo karakteristično zujanje mehanizma i čekamo da se traka vrati na početak.
Nekoliko minuta tada je umelo da traje kao čitava večnost, posebno ako smo žurili da gledamo film ili da kasetu vratimo u klub.
Ko bi zaboravio da je premota, mogao je da dobije opomenu ili da plati dodatnu naknadu, zavisno od pravila video-kluba.
A tek kada video-rekorder počne da gužva traku!
Tada nastaje prava mala panika. Pokušavamo pažljivo da izvadimo kasetu, pazimo da traku ne pokidamo, a ako se odmotala, u pomoć priskače obična olovka kojom smo ručno okretali kotur.
Nije svaka takva nezgoda mogla lako da se popravi. Ipak, kada bismo uspeli da spasemo kasetu, osećali smo olakšanje kao da smo popravili mnogo ozbiljniju mašinu.
Bile su to sitne tehničke veštine koje su tadašnji vlasnici video-rekordera učili iz iskustva.
Petak uveče – kada se cela porodica okupljala pred televizorom
Nisu video-klubovi bili samo mesta za decu i tinejdžere.
Za mnoge porodice upravo je iznajmljena kaseta bila glavni događaj petkom ili subotom uveče.
Roditelji završe obaveze, večera se skloni sa stola, neko napravi kokice, neko donese sok, a onda se svi okupe ispred televizora.
Nekada se gledalo na malom ekranu, sa slikom koja nije bila naročito oštra. Pojavile bi se smetnje, boje bi malo pobegle ili bi traka počela da preskače. Ali niko nije mnogo obraćao pažnju na to.
Film počne, a onda neko od ukućana postavi pitanje baš u najvažnijem trenutku.
„Čekaj, ko je ovaj?“
„Pa gledaj film!“
Posle deset minuta isto pitanje, samo sada iz drugog dela sobe.
Smejali smo se, raspravljali o junacima i pokušavali da pogodimo kako će se priča završiti. Dešavalo se da neko zaspi pre polovine filma, a sutradan uporno tvrdi da je sve gledao.
Takve večeri nisu zahtevale posebnu organizaciju ni veliki trošak. Jedna kaseta bila je dovoljna da svi provedemo nekoliko sati zajedno.
Tada nam se to podrazumevalo. Tek mnogo kasnije postalo nam je jasno koliko su ta obična porodična okupljanja bila dragocena.
Filmovi koji su se nastavljali u našim dvorištima
Za decu su filmovi često imali i svoj nastavak, ali ne na televizoru.
Akcioni junaci poput Ramba, Rokija, Terminatora i likova koje su igrali Brus Li i Žan-Klod van Dam ulazili su u naše svakodnevne igre. Znali smo čitave scene napamet, ponavljali replike i pokušavali da oponašamo njihove pokrete.
Posle dobrog akcionog filma dvorište bi se pretvorilo u prostor za nove avanture. Štapovi su bili mačevi, obični bicikli najbrža vozila, a drugari glumci u našim izmišljenim nastavcima holivudskih filmova.
Horori su ostavljali drugačiji utisak.
Petak 13, Strava u Ulici brestova i Noć veštica bili su naslovi posle kojih odlazak u mračan hodnik ili do kupatila više nije bio sasvim bezazlen. Svaki neobičan zvuk iz kuhinje mogao je da pokrene maštu.
Naravno, pred društvom niko nije priznavao da se uplašio.
Sutradan smo već tražili sledeći horor.
Kada su police počele da se prazne
Vreme je prolazilo, a sa njim se menjala i tehnologija.
VHS kasete postepeno su ustupale mesto DVD diskovima, koji su nudili bolju sliku, praktičnije korišćenje i mogućnost da do željenog dela filma stignemo bez dugog premotavanja.
Kasnije su sve dostupniji internet i digitalni sadržaji potpuno promenili način na koji gledamo filmove.
Neki video-klubovi prilagođavali su se novim formatima. Drugi su zatvarali vrata. Izlozi su menjali izgled, a prostorije u kojima su nekada stajale police sa kasetama dobijale su sasvim drugu namenu.
Nije se dogodilo ništa naročito dramatično. Nismo se okupili da se oprostimo od tih mesta. Nismo znali da će neka poseta biti poslednja.
Jednostavno smo vremenom prestali da dolazimo.
A onda su prošle godine.
Da ne zaboravimo zemunske video-klubove
Žabac, Dambo, MIS i druga mesta koja su nekada pripadala našem svakodnevnom životu zaslužuju da ostanu zabeležena u istoriji Zemuna.
Jer istorija grada nisu samo stare zgrade, fabrike, znamenite ličnosti i veliki događaji. Čine je i male radnje koje su poznavale generacije dece, ljudi koji su stajali iza njihovih pultova i ulice kojima smo svakodnevno prolazili.
Ko se još seća svih zemunskih video-klubova? Gde su se nalazili? Kako su se zvali njihovi vlasnici? Da li neko još čuva člansku kartu, reklamnu nalepnicu, katalog filmova ili fotografiju izloga?
Možda neko pamti upravo onaj klub iz Ulice Jakuba Kuburovića. Možda se neko seti još jednog iz Prvomajske ili nekog sasvim drugog dela Zemuna.
Voleo bih da se ta sećanja sačuvaju, zajedno sa imenima ljudi i mestima koja su ih činila posebnim. Jer ono što danas ne zapišemo, sutra možda više nećemo imati koga da pitamo.
Ono što je ostalo iza jedne VHS kasete
Danas možemo da pogledamo gotovo svaki film koji poželimo. Ne moramo nikoga da pitamo da li je slobodan, niti da razmišljamo kada moramo da ga vratimo. Sve nam je dostupno mnogo brže i jednostavnije nego ranije.
Ipak, kada se setimo zemunskih video-klubova, shvatimo da nam ne nedostaje toliko sama kaseta.
Nedostaje nam iščekivanje. Onaj trenutak kada se dogovorimo sa društvom, kada izađemo iz kuće i znamo da nas čeka dobro veče.
Nedostaju nam i ljudi sa kojima smo te filmove gledali.
Neki su se odselili. Sa nekima se godinama nismo čuli. Neki više nisu među nama.
A u našim sećanjima još sede na istim mestima, u istoj sobi, ispred istog televizora. Čekaju da neko ugasi svetlo i da film konačno počne.
Zato priča o zemunskim video-klubovima nije samo priča o tehnologiji koja je zastarela.
To je priča o jednom načinu odrastanja, o prijateljstvima, porodičnim večerima i vremenu kada smo umeli da se radujemo malim stvarima.
O Zemunu kakav pamtimo iz detinjstva.
Jer danas možemo da vratimo film na početak koliko god puta poželimo.
Samo ono vreme kada smo po njega išli peške ne možemo da premotamo.