Početkom maja 1969. konobaru Muradinu Rebronji stiglo je pismo: primljen je u hotel „Jugoslavija“. Radio je tada u Vrsaru, u Istri, a obaveštenje ga je pronašlo preko Novog Pazara. Trebalo je da se javi za desetak dana.
O dolasku i prvim radnim danima kasnije je pisao u svojoj autobiografiji.
Hotel koji se dugo čekao
Zgrada u koju je dolazio imala je iza sebe dugu i isprekidanu gradnju. Prvi projekat iz 1947. potpisali su Mladen Kauzlarić, Lavoslav Horvat i Kazimir Ostrogović. Hotel je pripadao zamisli novog grada koji se podizao između Save i Dunava, sa reprezentativnim državnim zgradama i ambicijom da postane središte posleratne Jugoslavije.
U gradnji su učestvovale i omladinske brigade. Međutim, politički razlaz sa Sovjetskim Savezom i ekonomske teškoće zaustavili su radove. Godinama se čekao nastavak.
Početkom šezdesetih gradnja je obnovljena prema izmenjenom Horvatovom rešenju. Do otvaranja 1969. prošle su dvadeset dve godine od prvog projekta. U međuvremenu se menjao i prostor oko hotela: uz stari Zemun rastao je Novi Beograd, a obala Dunava dobijala je sasvim drugačiji izgled.
Uniforme po meri, pa priprema prostorija
Rebronja je raspoređen u sobni servis. Kako se seća, najpre se obučavao u „Metropolu“. Uniforme su šivene po meri, a zatim se odlazilo u novi hotel na čišćenje i pripremu prostorija. Prijem za graditelje opisao je kao generalnu probu pred otvaranje.
Na svečanom otvaranju 31. jula 1969. okupilo se više od hiljadu ljudi. Govorio je Branko Pešić, vrpcu je presekao Rudi Kolak, predsednik Savezne privredne komore, a među izvođačima u programu bila je italijanska pevačica Ornela Vanoni.
Hotel je gostima nudio pogled prema Ratnom ostrvu i Kalemegdanu. U njemu je bilo približno hiljadu kreveta, a uz sobe, apartmane, restorane i salone postojao je bazar sa prodavnicama, pa čak i pansion za pse.
Novinski osvrti na otvaranje posebno su izdvajali veliki kristalni luster. Fotografije završnih radova i svečanosti, sačuvane u Tanjugovoj arhivi, pokazuju hotel u trenutku kada je dugo gradilište konačno postalo mesto za prijem gostiju.
Jutarnje porudžbine na vratima
Najviše pojedinosti Rebronja je sačuvao o doručku. Gosti su porudžbenice kačili na spoljnu kvaku vrata, a osoblje ih je rano ujutru skupljalo i razvrstavalo prema željenom vremenu dostave. Telefonske porudžbine upisivane su u svesku. Konobar bi pripremio poslužavnik i račun, a zatim posebnim liftom odneo naručeno do sobe.
Hotel je ubrzo dobio i živu svakodnevicu domaćih gostiju. U reportaži „Beogradski Vavilon“, objavljenoj u NIN-u 17. oktobra 1971, Stevan Tasić zabeležio je poslovne sastanke, naučni skup i pet svadbenih svečanosti koje su se održavale istovremeno. Za veče se pripremao banket za hiljadu članova jednog beogradskog kolektiva, uz nagrade zaslužnim radnicima i jubilarcima.
Uprava je novinaru govorila i o početnom izazovu: kako privući gradski život u veliki hotel udaljen od poslovnog središta Beograda. Proslave, skupovi i rekreativni sadržaji dovodili su domaće goste.
U istoj reportaži pojavljuje se i kuvar Ante Žmikić, nekadašnji profesionalni operski pevač. Neobične biografije mogle su se pronaći i među ljudima koji su pripremali hranu i posluživali goste.
Rebronja je zapamtio i šta mu je taj posao omogućio: prema njegovom kazivanju, za šest meseci od napojnica uštedeo je za prvi automobil. Polovni „Princ“ kupio je od jednog hotelskog muzičara.