Danas je dovoljno okrenuti slavinu. Voda dolazi kroz zid i malo ko razmišlja odakle je stigla, koliko je prešla i šta je bilo potrebno da bi se pojavila u kuhinji ili kupatilu. U Zemunu je još u prvoj polovini XX veka život izgledao potpuno drugačije. U gradu koji je imao bolnicu, železnicu, električnu centralu, fabrike, hotele, škole i uređene trgovačke ulice nije postojao jedinstven gradski vodovod kakav danas podrazumevamo.
Voda se donosila sa Dunava, vadila iz plitkih bunara, pumpala iz dubokih arteških slojeva, razvozila buradima, nosila na obramicama i čuvala u kućama. Ujutru i predveče kod javnih bunara stvarali su se redovi. Sa Gardoša i Ćukovca ljudi su se spuštali po vodu i potom je nosili uzbrdo. Vodonoše su od vode pravile posao. Grad je određivao gde se na Dunavu sme zahvatati voda, gde se kupa, gde se napaja stoka, a kada bi zapretila kolera stanovništvu je naređivano da dunavsku vodu prokuvava. I sve to trajalo je mnogo duže nego što bismo danas očekivali.
Grad između dve velike reke – a bez vode u kući
Zemun je nastao na mestu koje na prvi pogled izgleda gotovo idealno za snabdevanje vodom. Dunav prolazi uz samo jezgro grada, Sava je nadomak njega, a ispod zemlje nalaze se bogati vodonosni slojevi. Ali reka pored kuće nije isto što i bezbedna voda u kući. Stanovnici starog Zemuna dugo su bili upućeni upravo na Dunav i bunare. U Donjem gradu podzemna voda mogla se pronaći već na dubini od približno jednog do tri metra, dok je na višem lesnom platou, prema Gornjoj varoši, do prvih vodonosnih slojeva trebalo kopati znatno dublje. Dublje podzemne vode, koje su prolazile kroz slojeve peska, šljunka i gline, prirodno su se filtrirale i bile mnogo pogodnije za piće. Njihova temperatura uglavnom se kretala između deset i petnaest stepeni. Ali do takve vode trebalo je stići.
Najjednostavnije rešenje bilo je ono koje se nalazilo pred gradom – Dunav. Ribarske porodice sa Gardoša posebno su cenile dunavsku vodu, između ostalog zato što je bila mekša od mnogih bunarskih voda. Koristila se za piće, kuvanje, pranje, napajanje stoke, baštovanstvo, zanate, a kasnije i za potrebe industrije. Problem je bio u tome što Dunav nije uvek donosio samo vodu.
Kako se Zemun razvijao, rasla je i količina otpada koji je završavao u reci. Posebno su se pominjale zanatlije koje su svojim radom zagađivale obalu i vodu, među njima ćurčije koje su obrađivale kože. Gradske vlasti zato nisu mogle jednostavno da kažu stanovnicima da vodu uzimaju gde žele. Određivana su posebna mesta na Dunavu sa kojih se mogla zahvatati voda, druga za napajanje stoke, a posebna za kupanje. Za Donjograđane je prostor za napajanje stoke i druge potrebe određivan nizvodno od centra, dok su stanovnici Gornje varoši koristili područja kod „Malog broda“ i „Goveđeg broda“. Čak je i kupanje bilo regulisano: postojala su označena mesta, odvojena za muškarce i žene, a na drugim delovima obale kupanje nije bilo dozvoljeno. Dunav je tako istovremeno bio česma, kupatilo, pojilo, privredni resurs, put i kanal kojim je odlazila prljavština.
Najveći strah izazivale su epidemije. Dunavska voda mogla je biti bakteriološki neispravna i zagađena uzročnicima kolere, tifusa i drugih bolesti, pa su vlasti povremeno zabranjivale njeno raznošenje i prodavanje za piće. Tokom epidemijske opasnosti početkom XX veka građanima je savetovano da vodu filtriraju kroz čist šljunak, pesak i drveni ugalj, a pominjana je i upotreba stipse. Tokom 1910. i 1911. godine, kada se pojavila kolera, poruka je bila još jasnija: ako se dunavska voda ipak koristi, treba je dobro prokuvati, a umesto nje preporučivana je voda iz dubokih bunara. Poslednja pojava kolere koju stručna građa beleži dogodila se 1911. godine, a kršenje zabrane raznošenja i prodavanja vode moglo je biti kažnjeno sa čak 1.000 kruna ili zatvorom. Ipak, Dunav se i dalje koristio za parno kupatilo, tuširanje, polivanje ulica i pranje fijakera.
Putundžije, sakadžije i voda na obramicama
Ako niste živeli uz obalu, neko je vodu morao da donese do vas. Tako je nastalo zanimanje koje je nekada bilo sastavni deo zemunskog života – vodonoša. U ranijem periodu nazivali su ih putundžijama. Vodu su nosili u uskim drvenim buradima – putunjama – koje su stavljane na osamarene magarce. Gravira „Zemunsko pristanište“ J. Alta iz 1820. godine prikazuje ženu sa obramicom i posudama, ljude u narodnom odelu i više natovarenih magaraca, prizor koji veoma dobro pokazuje kako je nekada izgledalo snabdevanje grada. Kasnije su magarce zamenile konjske zaprege, a putundžije sakadžije.
Njihovo vozilo bilo je jednostavno: dva točka, konj i veliko bure od približno 200 do 300 litara. Bure je imalo otvor za punjenje i slavinu sa zadnje strane. Voda se razvozila po kućama i naplaćivala. Za porodicu koja nije imala svoj dobar bunar, sakadžija nije bio egzotična slika starog grada – bio je ono što je danas vodovodna cev. Trag tog zanimanja ostao je čak i u porodičnim nadimcima: kod starih stanovnika Ćukovca beleženi su nadimci Putundžijini i Sakadžijini. Raznošenje vode po Zemunu održalo se sve do četrdesetih godina XX veka.
Nisu svi mogli ili želeli da plate vodonošu. Voda se zato svakodnevno nosila u kantama, vedrima i drugim posudama, često pomoću obramice – drvene motke preko ramena, sa posudom na svakom kraju. Posebno težak život imali su stanovnici Gardoša i Ćukovca. Kada bi njihov najbliži bunar prestao da radi, morali su da silaze do drugog izvora, napune posude i vodu nose nazad uzbrdo. Taj posao često je pripadao mlađim članovima domaćinstva. Ujutru i predveče prizor ljudi koji nose vodu bio je potpuno uobičajen. Ali bunar nije bio samo mesto rada. Kod njega se čekalo, a dok se čekalo – razgovaralo se. Razmenjivale su se novosti, porodične priče, gradske glasine i svakodnevne informacije. Javni bunar bio je istovremeno infrastruktura i svojevrsni komšijski informativni punkt.
Od plitkih bunara do dubokih arteških voda
Najstariji bunari bili su jednostavno kopani do prvog vodonosnog sloja. U Donjem gradu voda je bila toliko blizu površine da je takav bunar mogao biti relativno plitak, dok je na višem terenu trebalo kopati mnogo dublje. Bunari su obično obzidavani posebnom bunarskom ciglom, a iznad zemlje ograđivani zidom ili daskama. Mnogi su bili otvoreni, posebno van grada, po poljima i selima, a ponegde su imali đeram. Kasnije su sve češće dobijali drvene nadzemne konstrukcije. Problem je bila zaštita: površinska voda, prljavština i sadržaj iz okoline mogli su da dospeju u bunar, posebno u gusto naseljenim delovima i područjima izloženim poplavama. Takva voda nije morala izgledati prljavo da bi bila opasna, pa će upravo potraga za dubljim vodonosnim slojevima krajem XIX veka početi da menja čitav sistem zemunskog vodosnabdevanja.
Bunari su bili toliko važni da ih nalazimo uz gotovo sve ključne ustanove starog Zemuna. Kontumac, osnovan u XVIII veku na prostoru današnjeg Gradskog parka, morao je da obezbedi velike količine vode za ljude u karantinu, službenike i higijenske potrebe. Na planu iz 1817. godine obeležen je bunar uz jednu od kontumačkih zgrada, a kasnije je zabeleženo da su stari i zapušteni studenci na tom prostoru popravljani. Kada je otvoren Gradski park, napravljen je i novi bunar za zalivanje zelenila.
U Gornjoj varoši postojao je i bunar koji su stanovnici nazivali „carskim“. Kada je početkom XX veka dotrajao, meštani su tražili od grada da otvori novi, naglašavajući da su stari sami održavali i čistili. Uz njega se vezivalo i predanje da su žene na treći dan Božića obavljale ritualne radnje. Voda je, dakle, imala praktičnu, ali i simboličku vrednost. Tošin bunar pripada istoj široj priči: bunar trgovca i sapundžije Toše Apostolovića toliko se urezao u lokalnu geografiju da je čovek nestao, bunar nestao, a naziv Tošin bunar ostao do danas.
Prava promena počela je 1892. godine, kada se ozbiljnije pristupa bušenju dubokih bunara. To više nisu bili stari seoski bunari sa vedrom i đermom. U nemačkoj dokumentaciji javljaju se kao Tiefebrunnen – duboki bunari. U ozidanom šahtu nalazila se pumpa, najčešće pokretana ručno pomoću velikih točkova. Voda je izlazila kroz slavinu, a konstrukcija je omogućavala da se pune kante, burad, čabrovi i cisterne. Ako je bunaru moglo da se priđe kolima, mogao je da snabdeva mnogo veći broj ljudi. Početkom devedesetih duboki bunari pojavljuju se u dvorištima Zemunske štedionice i hotela „Grand“, u Gospodskoj ulici, Kolomanovoj, kod privatnih kuća, a ubrzo i kod javnih ustanova. Bunare dobijaju Magistrat, Sreski sud, železnička stanica i gradska klanica.
Gradske vlasti počinju otvoreno da preporučuju građanima duboku bunarsku vodu kao čistiju, zdraviju i svežiju, dok se za vodu iz običnih plitkih studenaca upozoravalo da nije dobra za piće. U jednom trenutku Zemun je imao 15 javnih duboko bušenih bunara i još oko 30 u privatnim kućama, a samo za tih petnaest javnih bunara utrošeno je oko 43.000 kruna. Vremenom je javni bunar postao deo zemunske ulične slike. Najviše ih je bilo na raskrsnicama, tako da budu dostupni stanovnicima više ulica. Početkom XX veka Donji grad imao ih je više od Gornje varoši i Franctala. Broj je rastao, pa je 1907. godine u gradu evidentirano već oko 40 privatnih bunara, dok se istovremeno ponovo raspravljalo o pravom vodovodu. Do kraja dvadesetih godina postojalo je 28 javnih bušenih bunara na raskrsnicama i još sedam u javnim ustanovama. U privatnim kućama popisano je oko 120 bunara, a Zemun je tada imao približno 28.000 stanovnika. Ni to nije bilo dovoljno.
Koliko je bunar mogao da znači jednom kraju pokazuje priča sa Ćukovca. Stanovnici su 1911. i 1912. godine tražili da im se otvori novi bunar u Bregovitoj ulici. Žalili su se da su u velikoj oskudici i da im vodonoše, čak i kada su spremni da plate, nerado donose vodu jer im je lakše da je prodaju u drugim delovima grada. Upozoravali su i na opasnost od požara, uz gotovo dramatičnu poruku: „Zemlja je suha, a grla su žedna.“ Trebalo je čekati dve godine da zahtev bude prihvaćen. Kada je bunar konačno napravljen, ni tada problem nije zauvek rešen: kvario se, ostajao bez funkcije i ponovo izazivao pritužbe. Godine 1934., kada je Zemun već bio priključen Beogradu, građani su se žalili novinama da bunar već mesec dana ne radi.
Devet novih bunara i bunar dubok 250 metara
Grad je zato nastavljao da buši. U avgustu 1932. godine odlučeno je da se izvede još devet dubokih bunara. Posao je procenjen na 370.438 dinara, a među izvođačima i saradnicima pojavljuju se Oto Ring iz Pančeva, Julije Sajdl iz Vršca i zemunski majstor Samuel Arnjaš. Bunari su otvarani na važnim raskrsnicama širom grada: u prostoru Tvorničke i Istarske, Oračке i Primorske, Karamatine i Nikolajevske kod kafane „Kod tri Arapina“, Pregrevice i Dalmatinske, kao i na drugim mestima u Gornjoj varoši i Novom gradu. Građani ponekad nisu čekali opštinu. Za jedan bunar u Nikolajevskoj i Sinđelićevoj još 1928. godine sami su prikupili 7.500 dinara, a od grada tražili da obezbedi ostatak do potrebnih 35.000.
Najimpresivniji zemunski bunar otvoren je 1936. godine, na uglu Cara Dušana i Jovanovske ulice. Bio je dubok čak 250 metara. Cevi su zahvatale takozvanu „treću vodu“, duboko ispod površinskih slojeva, i to je bio najdublji arteški bunar na području tadašnje opštine. Imao je dva velika rezervoara i dve česme. Jedna je služila za manje količine vode, dok je druga bila dovoljno visoka da joj priđu kola sa buradima i kasnije kamioni-cisterne. Njegovu vodu koristili su zemljoradnici i stočari, baštovani koji su zalivali paradajz i druge povrtarske kulture, ljudi na građevinskim radovima, gradska vozila za polivanje ulica i vatrogasci. Veće količine za privatne potrebe plaćale su se, dok su gradska i vatrogasna vozila vodu dobijala bez naknade. Posle Drugog svetskog rata na taj bunar će se privremeno oslanjati čak i „Teleoptik“ i kožara „Kristina Kovačević“, jer njihovi sopstveni bunari nisu davali dovoljne količine vode. Tako je jedan bunar praktično postao mali lokalni vodovod.
Modernizacija je stvarala nove potrebe. U Zemunu je tada bilo približno 37,5 kilometara kaldrmisanih ulica, a samo za njihovo polivanje trebalo je oko 5.500 litara vode i pet saka. Saobraćaj je posle otvaranja mosta preko Save postajao sve intenzivniji, pa više nije bilo dovoljno misliti samo na vodu za piće. Trebalo je prati ulice, gasiti požare, snabdevati fabrike, zalivati parkove, napajati stoku i opsluživati škole, kasarne, bolnice i javne ustanove. Zbog toga se krajem tridesetih sve više bunara opremalo elektromotorima. Opština je održavala i dvadesetak takvih sistema u školama, privrednim objektima, trošarinskim stanicama, Domu staraca, sudu i drugim zgradama. U budžetu za 1939. godinu samo za održavanje postojećih bunara planirano je 120.000 dinara, a još 100.000 dinara za rekonstrukcije i bušenje novih. To više nije bio improvizovan sistem – bio je to čitav paralelni gradski vodovod, samo bez jedne povezane mreže.
Da li je zaista bilo 145 bunara?
Za 1940. godinu u kasnijoj literaturi navodi se podatak o 145 arteških bunara – 62 javna i 83 privatna. Ali taj broj ne predstavlja konačan broj svih bunara u Zemunu. Detaljna istraživanja zasnovana na opštinskoj dokumentaciji pokazuju mnogo širu sliku. Popis iz 1946. godine evidentirao je 74 javna bunara: 55 na uglovima ulica i 19 u opštinskim zgradama. Od njih su 52 bila na ručni pogon, 12 na elektromotor, a deset je moglo da radi kombinovano. Još zanimljiviji su nedatirani spiskovi za koje se procenjuje da potiču iz četrdesetih godina. Jedan sadrži 401 bunar – 170 kopanih i 231 bušeni. Drugi čak 505 bunara, pri čemu su uračunati privatni, zanatski i industrijski bunari, a deo njih očigledno je bio otvoren bez dozvole.
Zato je broj od 145 arteških bunara dobar pokazatelj koliko je sistem bio razvijen, ali stvarna zemunska mreža izvora vode bila je još mnogo veća. Ispod dvorišta, fabrika, škola, raskrsnica i njiva nalazile su se stotine mesta na kojima je grad zahvatao vodu.
Vodovod koji je Zemun čekao skoro sedam decenija
Najveći paradoks ove priče jeste što Zemun nije čekao XX vek da shvati da mu treba gradski vodovod. Prve ozbiljne rasprave počele su još 1887. godine, praktično u isto vreme kada je to pitanje rešavao i Beograd. Prvi projekat predviđao je vodovod samo za Donji grad, bez Gardoša i Ćukovca, a voda bi se uzimala iz Dunava. Predračun je iznosio 580.000 kruna. Ideja nije prošla.
Već 1890. pojavljuje se novi plan: grad bi se snabdevao iz devet dubokih bunara, voda bi se skupljala u rezervoaru zapremine 600 kubnih metara, mreža bi imala 11.747 metara cevi i čak 100 hidranata. Ni taj projekat nije realizovan. Jedan od razloga bio je novac. Panajot Morfi, kasniji gradonačelnik Zemuna, još 1888. smatrao je da je poduhvat preskup za grad bez izvorske vode i sa velikim brojem siromašnijih stanovnika koji nisu pokazivali veliko interesovanje da plaćaju priključak. Tu počinje obrazac koji će se ponavljati decenijama: projekat postoji, potreba postoji, voda postoji – ali vodovoda nema.
Godine 1906. urađen je daleko ozbiljniji pokušaj. Projektovanje je povereno stručnjacima povezanim sa firmom Davida Grovsa, a detaljan projekat radio je Vili Napolski. Vodovod je planiran za grad od 30.000 stanovnika, iako će Zemun tek 1931. približno dostići taj broj. Računalo se da svakom stanovniku treba obezbediti oko 100 litara vode dnevno, sa sistemom koji bi mogao da daje približno 25 do 30 litara u sekundi. Sprovedena su hidrološka istraživanja, a između Bežanijskog puta, Savskog i železničkog nasipa izbušena su dva probna bunara. Rezultati su u početku bili ohrabrujući. Voda je imala temperaturu oko 13,6 stepeni. Nije sasvim zadovoljavala ukusom, mirisom i bojom i zahtevala je filtriranje kroz šljunak, ali je uzorak poslat na analizu u Bečki higijenski zavod, gde je ocenjen kao bakteriološki ispravan i dobar za piće.
Plan je zatim proširen. Trebalo je izbušiti 12 studenaca i još dva rezervna, napraviti uređaj za uklanjanje gvožđa iz vode i paralelno graditi kanalizacionu mrežu. Predračun je premašio milion kruna. Čak je napravljena detaljna računica koliko bi sistem prihodovao od približno 4.600 stanova, gostionica, kafana, svratišta, zanatskih i industrijskih pogona i koliko bi godišnje koštali amortizacija i održavanje. Na papiru je Zemun bio veoma blizu modernom vodovodu. U stvarnosti – ponovo ništa. Grad je imao deficit, velike investicije zahtevale su kredit, a deo stanovništva nije bio spreman da plaća uvođenje instalacija u sopstvene kuće. Projekat je zastao.
Godine 1912. razmatrana je čak mogućnost da se za gradski vodovod koristi ozonirana voda iz Dunava, ali je i taj plan napušten, a nekoliko godina kasnije rat je potpuno promenio prioritete grada. Posle Prvog svetskog rata problem je ostao. Godine 1930. Jakob Nahl iz Osijeka dobio je zadatak da izradi novi predračun. Cena je iznosila 23 miliona dinara. I taj projekat završio je kao njegovi prethodnici. Zemun je u međuvremenu imao električnu energiju, fabrike, razvijenu bolnicu, sve veći broj automobila, tramvajsku vezu sa Beogradom i moderne višespratnice, ali i dalje nije imao jedinstven vodovod. Imućniji građani rešavali su problem sami: bušili su privatne bunare, montirali elektromotore, podizali rezervoare i pravili interne vodovode. Ko je imao novac, pravio je svoj mali sistem. Ko nije – išao je na bunar.
Vodosnabdevanje je imalo i drugu stranu: ako vodu dovedete u kuću, morate rešiti gde ona odlazi. Zemun nije imao potpuno uređenu kanalizacionu mrežu. U mnogim delovima otpadna i atmosferska voda odlazila je kroz otvorene jarkove. Nizak teren Donjeg grada, visok nivo podzemnih voda i takozvani „leteći pesak“ ozbiljno su otežavali gradnju. Početkom XX veka kanalizacija je postojala tek u nekoliko ulica u centru. Od 1924. do 1931. godine izgrađeno je oko 2,2 kilometra kanalizacije, ali se sistem razvijao parcijalno, uglavnom tamo gde su bile važne javne ustanove, industrija ili vojni objekti. Čak je i modernizacija stvarala nove probleme: ako cev nije dobro postavljena u nestabilnom, vlažnom zemunskom tlu, mogla je da se slegne i zahteva skupe popravke. Grad koji je ležao pored dve reke zapravo je vodio neprekidnu borbu i sa premalo i sa previše vode.
Dok je Beograd savremeni vodovod dobio još 1892. godine, Zemun je na početak ozbiljnog uvođenja jedinstvene gradske vodovodne mreže čekao do pedesetih godina XX veka. Gotovo sedam decenija prošlo je od prvih rasprava iz 1887. Do tada su generacije Zemunaca već izgradile čitav način života oko bunara. A onda je slavina u kući počela da menja grad brže nego gotovo bilo koja druga komunalna novina. Nestala je potreba za odlaskom po vodu. Nestali su redovi. Nestale su obramice. Nestale su sakadžije. Javni bunar prestao je da bude jedno od središta komšiluka.
Veliki broj privatnih bunara posle 1946. godine bio je zatrpan, posebno kada se pokazalo da je voda salitrava ili nezdrava. Drugi su zapušteni. Neki su pretvoreni u septičke jame, čime su dodatno ugrožavani podzemni vodonosni slojevi. Sa modernizacijom je Zemun dobio mnogo, ali je istovremeno nestao čitav jedan sloj njegovog svakodnevnog života.
Danas je teško zamisliti jutro u Zemunu u kojem jedna od prvih obaveza nije bila skuvati kafu, već obezbediti vodu. Neko bi krenuo do javnog bunara. Neko bi spustio kantu u sopstveni. Neko bi čekao sakadžiju. Neko bi sišao do Dunava. U dvorištu bi stajalo bure, u kući posude sa zalihom, u vreme epidemije voda bi se kuvala, u vreme kvara išlo bi se u drugi kraj, a na Gardoš bi se puna vedra nosila uzbrdo. Ako se bunar pokvari, problem nije bio neprijatnost – bio je pitanje svakodnevnog života.
Zato stari zemunski bunari nisu samo tehnički ostaci jednog vremena. Oni su spomenici gradu koji je decenijama uspevao da funkcioniše bez onoga što danas smatramo jednom od najosnovnijih stvari.
Vode je oko Zemuna bilo svuda.
Dunav pred gradom, Sava nadomak njega, podzemne vode pod njegovim ulicama.
A ipak je put od vode do kućne slavine trajao vekovima.
Možda upravo zato priča o zemunskim bunarima nije samo priča o vodi. To je priča o svakodnevnom životu grada – o ljudima koji su je nosili, komšijama koji su je čekali, zanatlijama koji su je prodavali, inženjerima koji su decenijama crtali vodovod koji se nije gradio i stotinama bunara koji su, mnogo pre cevi ispod ulica, održavali Zemun živim.