Kada bi se Zemunac iz XVIII veka našao u današnjem gradu, mnoge ulice možda bi mu još bile poznate. Ali kada bi počeo da govori kod koga treba otići po novu odeću, obuću, konopac ili popravku broda, deo njegovog rečnika danas bi nam zvučao gotovo strano.
Ćurčija, terzija, papudžija, licider, tabak, kazaz, dunđer, kapamadžija, šoper…
Nekada nije trebalo objašnjavati šta te reči znače. Zemun je vekovima bio grad majstora i gotovo svaki predmet koji je čoveku bio potreban imao je nekoga ko je umeo da ga napravi.
Zanatlije još u osmanskom Zemunu
Najstariji pouzdani podaci o zanatima u Zemunu vode nas u XVI vek. Osmanski popis iz 1546. godine beleži Zemun kao „selo-varoš“, sa 78 redovnih i deset udovičkih domaćinstava. Među njegovim stanovnicima već se pominju dvojica kovača, demirdžija — gvožđar, uljar i mesar.
Dvadesetak godina kasnije pojavljuju se kovač, kolar, mesar i čizmar, dok kasniji popisi beleže sve raznovrsniju zanatsku sliku: tabaka, čizmara, kazaza, terziju, berberina, masera i brodara.
Tabak je obrađivao kožu. Kazaz je pravio gajtane i druge ukrasne proizvode od prediva, kao i pojedine delove konjske opreme. Terzija je izrađivao i ukrašavao odeću prema tadašnjoj gradskoj modi.
Već u XVI veku vidi se ono što će dugo određivati život Zemuna: uz zemljoradnju, trgovinu i saobraćaj, sve važnije mesto zauzimali su ljudi koji su nešto umeli da naprave svojim rukama.
Grad majstora
Posle prelaska pod habzburšku vlast početkom XVIII veka Zemun brzo raste. Njegov položaj na granici dva sveta privlači stanovništvo, trgovce i zanatlije sa različitih strana.
U izvorima se sada pojavljuje mnogo širi krug zanimanja: ribari, čizmari, ćurčije, opančari, licideri, papudžije, terzije, dunđeri, kapamadžije i berberi, ali i staklari, sapundžije, limari, tokari, časovničari, pekari, stolari, kovači, kolari, sedlari i užari.
Neka od tih zanimanja poznajemo i danas. Druga su ostala gotovo samo u starim knjigama i porodičnim pričama.
Ćurčija je bio kožuharski i krznarski majstor. Od obrađenih koža izrađivao je toplu odeću, kožuhe, bunde, kape i druge predmete bez kojih se nekada teško mogla zamisliti zima.
Terzija nije bio samo krojač u današnjem smislu. Terzijski majstori izrađivali su delove gradske nošnje od čohe, svile, kadife i drugih materijala, često ukrašene gajtanima, srmom i vezom. Njihov zanat pripadao je jednom svetu odevanja koji će tokom XIX veka postepeno potiskivati evropska moda.
Papudžija je izrađivao papuče, opančar opanke, a čizmar svoju vrstu obuće. Danas nam ta podela deluje neobično, ali u starom zanatskom svetu svaki od tih majstora imao je sopstveno znanje, alat i proizvod.
Licider — majstor čiji se proizvod poklanjao
Među najživopisnijim starim zanatima bio je liciderski.
Licideri su pravili ukrašene medene kolače različitih oblika. Najpoznatije je postalo licidersko srce, ali ono je bilo samo deo mnogo šire proizvodnje. Zanatska tradicija licidera bila je povezana i sa voskarskim poslovima, pa se u starim zanatima često sreće izraz voskarsko-liciderski zanat.
Liciderski proizvodi nisu služili samo za jelo. Prodavali su se na vašarima i svečanostima, poklanjali i čuvali kao znak pažnje.
I u Zemunu su licideri bili dovoljno značajni da imaju svoje esnafsko obeležje. Trag njihovog barjaka sačuvan je u staroj zemunskoj baštini.
Bez kolara i sedlara grad nije mogao da se kreće
Neka zanimanja bila su neposredno vezana za svet koji je nestao dolaskom motora.
Kolar je izrađivao i popravljao drvene delove kola i zaprega. Sedlar je pravio i popravljao sedla i drugu opremu za konje. Užar je izrađivao užad i konopce potrebne u domaćinstvu, trgovini, zaprežnom prevozu i na reci.
U gradu u kojem su se ljudi i roba kopnom kretali pre svega konjima i kolima, to nisu bila sporedna zanimanja.
Bez dobrog kolara kola nisu išla. Bez sedlara nije bilo valjane konjske opreme. Bez užara nije bilo bezbroj poslova od pijace do pristaništa.
Kada su konj i zaprega izgubili nekadašnju ulogu, čitav lanac zanata koji je od njih živeo počeo je da nestaje.
A na Dunavu — šoperi
Zemun ipak nije živeo samo od svojih ulica. Živeo je i od reke.
Popis iz 1776. godine među zanimanjima beleži i sedmoricu ljudi označenih nemačkim nazivom Schopper — ljude koji su popravljali brodove.
Nazvaćemo ih šoperima, upravo onako kako ih prenosi savremena istorijska literatura.
Njihovo zanimanje možda najbolje pokazuje koliko je zemunski zanatski svet zavisio od položaja grada. Dunavom su prolazili ljudi i roba, a plovila je trebalo održavati i popravljati. Uz šopere posao su nalazili lađari, brodograditelji, užari, ribari i drugi ljudi čija je svakodnevica bila vezana za vodu.
Da bismo razumeli taj Zemun, treba zaboraviti današnji uređeni Kej i zamisliti radnu obalu: plovila, teret, burad, konopce, daske i ljude koji žive od reke.
Koliko je zanatstvo bilo veliko
Najbolju sliku daje popis stanovništva iz 1776. godine.
Zemun je tada imao 3.918 stanovnika, a među popisanim domaćinstvima izdvojena su 203 zanatlijska domaćinstva, odnosno gotovo petina ukupnog broja. Najviše zanatlija bavilo se izradom odeće i obuće i poslovima povezanim sa ishranom stanovništva.
Popis beleži, između ostalih, 52 krojača, 52 ribara, 20 ćurčija, 12 čizmara, sedam obućara, sedam sapundžija, sedam obručara, šest kovača, pet tesara, četiri opančara, četiri berberina, kao i sedlare, užare, stolare, zidare, bravara, zlatara, lončara, staklara, kolara i časovničara.
Podaci pokazuju koliko je zanatski život grada bio raznovrstan.
A kuća često nije bila samo mesto stanovanja. Popis otkriva da je približno svaka četvrta zemunska kuća imala radnju. Pod istim krovom moglo se živeti, raditi i prodavati ono što je napravljeno.
Na prelazu iz XVIII u XIX vek u zemunskoj istorijskoj literaturi navodi se 12 esnafa koji su obuhvatali 42 zanata. Veći zanati imali su svoje organizacije, dok su se malobrojniji udruživali. Tako su, na primer, bravari, kolari, kovači, sedlari i užari pripadali zajedničkom esnafu.
Grad koji je imao zvuk zanata
Pokušajmo zato da zamislimo Zemun pre fabrike.
Iz jedne radnje čuje se kovački čekić. U drugoj se seče koža. Kolar obrađuje drvo, terzija šije odeću, ćurčija priprema kožu, užar pravi konopac. Kod licidera mirišu med i začini, a kraj Dunava šoper popravlja plovilo koje ponovo mora na reku.
Grad nije samo kupovao stvari.
Grad ih je pravio.
Vremenom će se taj svet promeniti. Industrijska obuća smanjiće potrebu za brojnim obućarskim zanatima. Gotova odeća potisnuće stare načine krojenja. Automobil će promeniti sudbinu kolara i sedlara, a masovna proizvodnja preuzeće veliki deo poslova koji su vekovima pripadali maloj radionici.
Neki zanati će nestati. Neki će preživeti kao retkost, umetnički zanat ili porodična tradicija. Za drugima će ostati samo neobične reči čije značenje danas moramo da tražimo.
Ali trag majstora nije nestao.
Pre nego što je Zemun počeo da proizvodi robu u hiljadama komada, gotovo svaki predmet imao je svog čoveka — i svog majstora.
A upravo trenutak kada mala radionica više nije mogla da prati grad koji je rastao otvara sledeće poglavlje.
Dolazak fabrike.