Vićentije Rakić (1750–1818) ušao je u književnost iz zemunske trgovačke sredine, a u istoriji srpskog školstva ostao je upamćen kao prvi upravitelj i nastavnik beogradske Bogoslovije iz 1810. godine. Pre toga bio je trgovac Vasilije, monah i iguman Feneka, sveštenik u Šapcu i paroh srpske crkve Svetog Spiridona u Trstu. Pisao je religiozne spevove, prevodio, sastavljao propovedi i pripremao knjige namenjene učenju i svakodnevnoj upotrebi.
Njegov rad obuhvatao je vrlo različite čitaoce. Jednima je približavao žitija svetitelja i biblijske pripovesti, drugima nudio obrasce razgovora na italijanskom ili pomoć u sastavljanju pisama. Budućim sveštenicima prenosio je znanje potrebno za službu, dok je pred ustanicima govorio o slozi, odgovornosti i odbrani zemlje.
Zemun je početna tačka te biografije, a Fenek mesto kojem se vraćao. Između njih i Trsta, Budima, Venecije i Beograda može se pratiti kako su se knjige, jezici i obrazovani ljudi kretali preko državnih granica krajem XVIII i početkom XIX veka.
Vasilije iz zemunskog trgovačkog sveta
Rakić je rođen u Zemunu 1750. godine i na krštenju je dobio ime Vasilije. U rodnom gradu stekao je početno obrazovanje, oženio se i bavio trgovinom. Njegov kasniji biograf Milan Đ. Milićević upravo tim redosledom sažima razdoblje pre odlaska u manastir: školovanje, porodični život i trgovački posao.
To poreklo pomaže da se razume širina njegovih kasnijih interesovanja. Račun, prepiska i sporazumevanje bili su potrebni trgovcu; čitanje, prevođenje i sastavljanje pouke postaće osnova njegovog književnog rada. Iako su pripadali različitim zanimanjima, ti poslovi oslanjali su se na pismenost i poznavanje jezika.
Nije prošao dug put višeg formalnog školovanja. Veliki deo znanja sticao je samostalno, čitanjem i radom sa knjigama. U njegovom opusu prepoznaju se grčki, ruski i italijanski izvori. Zato izraz „samouk“ ovde označava način obrazovanja, a ne odsustvo obrazovanosti: iza prevoda, propovedi i priručnika stajao je dugotrajan rad.
Ulazak u Fenek i monaško ime
Posle smrti supruge napustio je dotadašnji život i otišao u manastir Fenek, u donjem Sremu, nedaleko od Jakova. Prema hronologiji koju prenosi Milićević, u manastir je stupio 18. avgusta 1785, a monaški postrig primio 9. aprila 1786. Iguman Sofronije Stefanović dao mu je ime Vićentije. U literaturi i starim izdanjima javlja se i oblik Vikentije.
Iste godine primio je đakonski i sveštenički čin. Milićević navodi da ga je 28. juna u Karlovcima rukopoložio za đakona pakrački episkop Ćirilo Živković, a 5. jula za sveštenika Stefan Stratimirović, tada episkop budimski.
Ulazak u manastir, postrig i rukopoloženja bili su odvojeni događaji. Rakić je najpre pristupio bratstvu, zatim postao monah, pa đakon i jeromonah. Datumi pokazuju kako se tokom manje od godinu dana promenio njegov položaj: od zemunskog udovca koji traži novi život do čoveka ovlašćenog da obavlja svešteničku službu.
Šabac i početak književnog rada
Tokom austrijsko-osmanskog rata 1788–1791. Rakić je služio kao vojni sveštenik, a deo tog vremena proveo je u Šapcu. Njegov posao bio je vezan za vojnike i parohijsku službu. U tom razdoblju nastajalo je delo o Aleksiju, čoveku Božjem, dok se početak rada na spevu o Stefanu Prvovenčanom takođe vezuje za Šabac.
Žitije svetoga i pravednoga Aleksija čoveka Božjeg pojavilo se u Budimu 1798. godine. Između sastavljanja i štampanja prošlo je više godina. Književni rad mogao je dugo da postoji u rukopisu pre nego što se obezbede sredstva i uslovi za izdavanje.
Rakić je žitijsku građu prenosio u stih. Crkvena pripovest tako je dobijala drugačiji ritam, razvijenije prizore i oblik namenjen čitanju izvan bogoslužbenog teksta. Pred čitaocem je bio život svetitelja ispričan kao povezana pesnička celina. Ta vrsta religioznog speva postaće jedno od glavnih obeležja njegovog pisanja.
Rakićevo ime na fenečkom ktitorskom natpisu
O njegovom mestu u manastiru govori i ktitorski natpis sa datumom 1794, koji je proučio istoričar umetnosti Janko Maglovski. Uz igumana Sofronija i druge članove bratstva u njemu se pojavljuje Vićentije kao namesnik. To je konkretan trag njegove službe pre nego što je postao iguman.
Isti natpis navodi zemunske dobrotvore među kojima su Jovan Kirica i Kosta Kaligraf. Na jednom spomeničkom dokumentu tako se susreću Rakićevo ime i ljudi iz grada u kojem je rođen. Veza Zemuna i Feneka imala je oblik priloga i učešća u podizanju crkve, a nije počivala samo na geografskoj blizini.
Za igumana je izabran 9. januara 1796. Kasnije se uz njegovo ime javlja zvanje proigumana. Stariji biografi njegov položaj opisuju kroz sukobe u bratstvu, ali njihove oštre ocene pojedinih monaha treba razlikovati od pouzdano utvrđenog redosleda službi.
Istorija Feneka: rukopis iz Trsta, knjiga iz Budima
Rakićeva Istorija manastira Feneka objavljena je u Budimu 1799. godine. Na naslovnoj strani, prema Maglovskom, navedeno je da je napisana u Trstu 1798. Taj podatak potvrđuje njegovo prisustvo u Trstu već tada, iako deo biografske literature početak tamošnje službe smešta u 1799.
Knjiga pripada ranim štampanim monografijama srpskih manastira. Za proučavanje izgradnje fenečke crkve važna je zato što ju je sastavio član bratstva koji je u vreme radova obavljao odgovorne službe. Njegove navode moguće je porediti sa natpisima i drugom dokumentacijom.
Takav tekst ima dve različite vrednosti. On čuva podatke o manastiru, ali pokazuje i šta je njegov tadašnji upravnik smatrao važnim da prenese čitaocima. Kada govori o događajima iz sopstvenog vremena, Rakić je blizak učesnik; kada obrađuje udaljeniju prošlost, njegov iskaz zahteva drugačiju proveru. Ta razlika omogućava da se knjiga koristi bez pretvaranja čitavog njenog sadržaja u neospornu hroniku.
Paroh Svetog Spiridona u Trstu
Do 1810. Rakić je služio pri srpskoj crkvi Svetog Spiridona u Trstu. U naslovima svojih knjiga predstavljao se kao fenečki monah i tršćanski paroh. Zadržao je manastirsku pripadnost i onda kada je svakodnevnu službu obavljao daleko od Srema.
Tršćansko razdoblje zauzima veliki deo njegove izdavačke biografije. Odatle su nastajali ili se pripremali tekstovi koji su potom izlazili u Budimu i Veneciji. Mesto u kojem je autor živeo nije uvek bilo mesto u kojem je knjiga štampana. Naizgled rasuta bibliografija zato opisuje povezan prostor rada: paroh priprema rukopis, a izdavanje se ostvaruje u drugom gradu.
Posebno je značajno što je u toj sredini mogao da radi sa grčkom i italijanskom književnošću. Prevođenjem je birao šta će ponuditi srpskom čitaocu i u kojem obliku. Njegove knjige nisu samo prenosile sadržaj; menjale su stih, jezik obraćanja i način na koji se pouka približava novoj publici.
„Žertva Avramova“ i njeni književni predlošci
Najpoznatije Rakićevo delo, Žertva Avramova, objavljeno je 1799. godine. Njegov neposredni predložak bila je grčka religiozna drama o Avramovoj žrtvi. Ta drama pripada kritskoj književnoj tradiciji, a u njenoj daljoj pozadini nalazi se italijanski Isak Luiđija Grota.
Rakić, dakle, nije jednostavno preveo italijansku dramu neposredno sa originala. Do njegovog teksta vodio je niz prerada kroz različite jezike i književne sredine. Vladimir Bošković u istraživanju tog prenosa posebno razmatra prelazak iz grčkog petnaesterca u srpski deseterac.
Promena stiha menjala je i način kazivanja. Deseterac je omogućavao da se biblijska tema izloži u ritmu poznatom domaćem čitaocu. Rakićeva uloga zato nije iscrpljena oznakom prevodioca: on je učestvovao u prilagođavanju dela drugačijoj pesničkoj i čitalačkoj sredini. Predmet je ostao hrišćanski, ali je njegov književni izraz dobio lokalno razumljiv oblik.
Avram, Sara i Isak kao porodica
Osnovu priče čini iskušenje iz 22. glave Knjige postanja: od Avrama se traži da žrtvuje sina Isaka, a izvršenje žrtve biva zaustavljeno. U književnoj obradi taj sažeti biblijski događaj otvara prostor za strah, kolebanje, roditeljsku ljubav i razgovor među članovima porodice.
Emilija Popović u analizi Žertve Avramove izdvaja značaj Sare i porodičnih odnosa. Majčina uloga proširuje dramu izvan odnosa između Božje zapovesti i Avramove poslušnosti. Čitalac prati šta zahtev za žrtvovanjem znači ljudima čiji bi zajednički život time bio razoren.
U tome leži deo čitalačke privlačnosti speva. Poznavanje ishoda ne uklanja napetost: pažnja se premešta na reči, odluke i osećanja onih koji do ishoda tek treba da stignu. Delo može da se čita kao verska pouka, ali njegova književna snaga zavisi i od toga koliko ubedljivo prikazuje ljudsku cenu iskušenja.
Od čitanja do pozorišne izvedbe
Život Žertve Avramove nije se završio prvim izdanjem. Knjiga je ponovo štampana tokom XIX veka, a ušla je i u pozorišni repertoar. Bošković beleži njeno izvođenje u Novosadskoj gimnaziji 1836, povezano sa Milovanom Vidakovićem. To je događaj iz Novog Sada, ne dokaz o predstavi u Zemunu.
Put od štampane knjige do izvedbe pomaže da se razume njena forma. Dijalog i sukob među likovima omogućavali su da se tekst izgovara pred publikom, dok su narativni delovi zadržavali osobine speva. Zbog te mešavine nije ga potrebno zatvoriti u samo jednu savremenu žanrovsku oznaku.
Obnovljena izdanja i scenska upotreba govore o trajanju interesovanja, ali ne daju sami po sebi tačan broj čitalaca. Njegovu popularnost bolje je pokazati konkretnim tragovima upotrebe nego neproverenim tiražima ili tvrdnjom da ga je čitao svaki pismen čovek svog vremena.
„Cvet dobrodetelji“: pouka o vrlinama i manama
Cvet dobrodetelji, štampan u Budimu 1800, pripada drugačijoj vrsti Rakićevog rada. To je poučno delo o vrlinama i manama, povezano sa italijanskom srednjovekovnom tradicijom Fiore di virtù. Do srpskog teksta vodio je grčki predložak, u kontekstu grčko-italijanskog izdavačkog prenosa koji je istražio Željko Đurić.
Pouka je organizovana kroz pojedine osobine, suprotnosti i primere. Umesto jednog dugog zapleta, čitalac dobija niz zaokruženih razmatranja. Apstraktno moralno pitanje približava se poređenjem, kratkom pričom ili primerom iz prirode. Takva organizacija olakšava zasebno čitanje poglavlja i pamćenje njihove namere.
Za Rakićev književni profil ova knjiga je važna jer pokazuje da njegov izbor nije bio ograničen na žitija. Zanimao ga je tekst koji čitaocu pomaže da procenjuje ponašanje, obuzdava rđave sklonosti i razume poželjne osobine. Duhovna pouka i svakodnevno vladanje ostajali su povezani.
Žitija, propovedi i knjige za vernike
Uz najpoznatije naslove stoji niz drugih dela: knjiga o Jevstatiju Plakidi i Svetom Spiridonu iz 1803, spev o Josifu iz 1804, Čudesa Presvete Bogorodice iz 1808. i propovedi namenjene prazničnim i nedeljnim službama. U bibliografskim zapisima prepliću se prevod, prerada, stihovano žitije i zbirka verskih pouka.
Ove razlike objašnjavaju i različite načine upotrebe. Propoved je sastavljena da bude izgovorena pred okupljenima; žitije razvija pripovest o životu i iskušenju svetitelja; molitveni tekst ima liturgijsku ili ličnu pobožnu namenu. Isti pisac obraćao se slušaocu u crkvi i čitaocu koji knjigu uzima u svoje ruke.
Njegov opus zato ne treba predstavljati kao niz međusobno jednakih „knjižica za narod“. Naslovi otkrivaju i raznovrsne zadatke: pripremu sveštenika, poučavanje vernika, pripovedanje i održavanje verske prakse. Rakić je u svim tim oblicima nastojao da znanje učini upotrebljivim.
„Besedovnik“: pedeset razgovora i pomoć u pisanju pisama
Besedovnik iliričesko-italijanski, objavljen u Veneciji 1810, otkriva njegovu praktičnu stranu. Sadržaj je raspoređen paralelno na italijanskom i slavenosrpskom, sa namerom da služi čitaocima oba jezika. Uvodno uputstvo o italijanskom pismu pripada Pavlu Solariću, čije ime stoji već u naslovu knjige.
Rajna Dragićević u analizi priručnika izdvaja pedeset zamišljenih razgovora, obrasce molbe, potvrđivanja, odbijanja i savetovanja, poslovice, moralne pouke i uputstva za sastavljanje pisama. Među pismima ima trgovačkih, prijateljskih, žalbenih i izvinjenja.
Čitalac je, prema tome, učio kako da nešto kaže u određenoj prilici. Razlika između molbe i zapovesti ili između poslovnog pisma i obraćanja prijatelju deo je znanja jezika. Za čoveka koji posluje i putuje takvi obrasci mogli su biti korisniji od samog niza prevedenih reči.
Ti razgovori su nastavna građa, a ne stenogram života zemunskih ili tršćanskih ulica. Njihova vrednost je u tome što pokazuju kakvo se sporazumevanje preporučivalo i učilo.
Rasprava o duvanu i trošak štampanja
Iste 1810. godine u Veneciji je objavljena Kratkaja besjeda o zloupotrebleniji duvana. Rakić u predgovoru objašnjava da je prevodio veće italijansko delo o poročnim zabavama, ali da nije imao mogućnosti da ga štampa. Kraća rasprava izrasla je iz tog rada.
Ovaj podatak otkriva stvarno ograničenje autora koji je već imao više objavljenih knjiga. Napisan ili preveden tekst nije automatski postajao izdanje. Između rukopisa i čitaoca stajali su troškovi, pa je i obim knjige mogao zavisiti od onoga što je pisac uspevao da plati.
Rakić se duvanom bavio iz ugla moralnog i verskog poučavanja, povezujući naviku sa trošenjem i ponašanjem. Brana Dimitrijević kasnije je analizirao tu knjižicu kao rani domaći tekst o temi koja će dobiti sasvim drugačiju medicinsku obradu. Rakićevi argumenti pripadaju njegovom vremenu; ne predstavljaju savremene zdravstvene preporuke.
Rasprava dopunjuje sliku pisca svetiteljskih životopisa: pratio je i navike ljudi oko sebe, a štampanu pouku koristio da na njih utiče.
Dositejev poziv i dolazak u Beograd
Rakićevo poznanstvo sa Dositejem Obradovićem vezano je za Trst. Kada je u ustaničkoj Srbiji trebalo organizovati školu za buduće sveštenike, Dositej ga je pozvao u Beograd. Rakić se odazvao 1810, sa približno šezdeset godina i sa dugim iskustvom propovednika i pisca.
U novoj sredini preuzeo je dve bliske dužnosti: upravljanje i nastavu u Bogosloviji, kao i propovedanje. Dositejev posao bio je da podstakne i omogući osnivanje škole; Rakićev da u njoj svakodnevno radi. Njihove uloge dopunjavale su se, ali nisu bile istovetne.
Ta saradnja pokazuje da se prosvetni rad ustaničkog vremena ne može predstaviti kao jednostavna suprotnost između svetovnog znanja i crkve. Potrebni su bili ljudi sposobni da čitaju, tumače, poučavaju i pripremaju druge za službu. Rakićevo versko obrazovanje i književno iskustvo u tom su poslu dobili neposrednu školsku primenu.
Bogoslovija od 1810. do 1813. godine
Prva beogradska Bogoslovija otvorena je 1810. godine. Prema istorijatu današnje Bogoslovije Svetog Save, nastava je bila raspoređena po predmetima i održavala se pre i posle podne. Školovanje je zamišljeno kao dvogodišnje, a prva generacija završila ga je 1812.
Druga generacija započela je učenje u sve težim prilikama. Nastava je postajala neredovna, a slom Prvog srpskog ustanka 1813. prekinuo je rad škole. Rakićev upraviteljski period zato pripada kratkom, jasno omeđenom pokušaju da se u ustaničkoj državi uspostavi organizovano obrazovanje sveštenstva.
Obnovu bogoslovske škole 1836, za vreme mitropolita Petra Jovanovića, treba razlikovati od tog prvog početka. Današnja ustanova baštini njegovu tradiciju, ali između dve etape postojao je dug prekid. Kasniji propisi o upisu, zgradama i trajanju školovanja ne opisuju automatski školu u kojoj je predavao Rakić.
Učitelj kojeg je zapamtio Milisav iz Parcana
O odnosu učenika prema Rakiću ostao je jedan ličan trag. Milićević piše da je u svom detinjstvu u Parcanima poznavao Milisava Radojičića, nekadašnjeg Rakićevog učenika. Starac je o učitelju govorio sa velikim poštovanjem.
To sećanje nije školski dnevnik: ne donosi ocene, potpuni nastavni program ili spisak generacije. Njegova vrednost je drugačija. Uz ime upravitelja sačuvano je i ime učenika koji ga je pamtio mnogo kasnije, kao i ime pisca koji je to kazivanje čuo.
Takav podatak vraća ljudsku meru ustanovi koja se često pojavljuje samo kao godina u istoriji prosvete. Rakićev rad nije činilo jedino postavljenje na dužnost. Podrazumevao je odnos sa određenim mladićima i njihov ulazak u zanimanje. Milisavljevo sećanje pokazuje koliko je jedan od tih odnosa ostao snažan i posle nestanka same škole.
Propoved ustanicima 1813. godine
Pavle Vasić objavio je tekst Rakićeve propovedi vojnicima koji su 1813. odlazili prema Moravi. U govoru se Karađorđe poredi sa biblijskim Gedeonom, a borba slabijeg protiv snažnijeg protivnika objašnjava i pričom o Davidu i Golijatu.
Rakić traži poslušnost starešinama i slogu, ali izričito razlikuje odbranu zemlje od rata radi pljačke i lične koristi. Upozorava da razdor među samim borcima potkopava cilj zbog kojeg polaze. Njegov govor istovremeno hrabri i postavlja moralne zahteve.
Posebno je upečatljivo što priznaje zamor od dugog ratovanja. Umesto da ga prećuti, obraća se mogućem prigovoru slušalaca da borba traje već deset godina. Odgovor traži u odgovornosti prema deci i potomcima.
Verske slike ovde imaju neposrednu javnu namenu: da pred odlazak vojske povežu strah, disciplinu i smisao žrtve. Govor treba čitati u neizvesnosti 1813, a ne kao tekst autora koji unapred zna ishod ustanka.
Molitveni zapis i povratak u Srem
Milićević beleži da je Rakić 11. jula 1813. sastavio tropar i kondak i prilepio ih uz koricu oktoiha velike beogradske crkve. U njima se priziva Božja zaštita Srbije. To je poseban zapis, različit od propovedi vojnicima.
Oktoih je bogoslužbena knjiga raspoređena prema osam glasova. Beleška o tekstu prilepljenom uz njenu koricu otkriva način na koji se tekuća nevolja unosila u crkvenu upotrebu. Pored knjiga pripremanih za štampu, Rakić je pisao i za neposrednu potrebu zajednice.
Posle sloma ustanka vratio se u Fenek. Za njim su ostali prekinuta nastava i beogradska služba. U manastiru je dočekao poslednje godine, u vremenu kada se u sremskom prostoru nalazila brojna ustanička emigracija. Njegova biografija tada se ponovo vezala za isti manastir u koji je prvi put došao gotovo tri decenije ranije.
Stefan Prvovenčani i poslednje godine
Spev o Stefanu Prvovenčanom povezuje različita razdoblja Rakićevog rada. Započet je u vreme njegovog boravka u Šapcu, a konačno oblikovanje pripada kasnijim godinama. U delu su se povezali svetiteljski životopis, srpska vladarska prošlost i novija stradanja.
Vasić prenosi stihove o slomu ustanka i prelasku izbeglica preko Save. Takav završetak pokazuje da se religiozno-istorijska tema mogla otvoriti prema događajima koje je pisac sam doživeo. Stara priča nije ostala odvojena od njegove sadašnjosti: razaranje i izgnanstvo ušli su u tekst o svetom kralju.
Rakić je umro u Feneku 29. marta 1818. po julijanskom kalendaru, odnosno 10. aprila po gregorijanskom. Sahranjen je u priprati manastirske crkve. Njegov život završio se u ustanovi čiju je istoriju napisao i u kojoj je prošao put od novog člana bratstva do igumana.
Između popularnog pisca i strogih književnih sudova
Kasnija književna istorija nije uvek vrednovala Rakića onako kako su ga prihvatali njegovi raniji čitaoci. Religiozni spevovi ostajali su u senci pravaca koji su se smatrali važnijim za razvoj nove srpske književnosti. U prikazu njegovih Izabranih dela Jelena Marićević opisuje to potiskivanje i novija nastojanja da se opus ponovo pročita.
Pri takvom čitanju nije potrebno proglasiti svaki stih podjednako uspelim. Vrednost se može tražiti u oblikovanju likova, prevođenju, izboru predložaka, jeziku i dugotrajnoj upotrebi knjige. Popularnost i umetnički domet nisu isto pitanje, ali oba pripadaju književnoj istoriji.
Matica srpska objavila je 2014. Izabrana dela koja su priredili Sava Damjanov i Radoslav Eraković. Već taj povratak većem izboru tekstova omogućava da Rakić ne ostane samo ime u kratkoj biografskoj odrednici. Umesto nasleđenog opšteg suda, pred čitaoca se ponovo postavlja njegovo delo.
Rakićevo mesto u zemunskoj kulturnoj istoriji
Za Zemun je Rakić važan kao čovek koji je iz trgovačke varoši poneo prvo obrazovanje, a zatim ga proširivao kroz jezike, knjige i službu. Njegovo ime na fenečkom natpisu, uz imena zemunskih dobrotvora, daje toj vezi i opipljiv istorijski trag.
Najveći deo njegovog javnog rada odvijao se izvan rodnog grada. Upravo zato njegova biografija proširuje sliku zemunske kulture: ona obuhvata i ljude koji su iz Zemuna odlazili, pisali za čitaoce u drugim sredinama i učestvovali u osnivanju ustanova preko granice.
Rakić je iza sebe ostavio više od zvanja prvog upravitelja. Ostali su spev koji se ponovo štampao, razgovornik namenjen dvema jezičkim zajednicama, istorija manastira, propoved iz ratne godine i sećanje jednog učenika. U tim konkretnim tragovima vidi se kako je zemunski trgovac Vasilije postao pisac i učitelj Vićentije Rakić.