Kod majstora se nije dolazilo samo zbog cipela
Nekada je u Zemunu skoro svaka ulica imala nekog svog majstora. Obućara, krojača, bravara, časovničara, stolara ili pekara. Radnje nisu bile velike, izlozi nisu svetleli do kasno, a na vratima često nije ni pisalo radno vreme. Znalo se kada je majstor tu i znalo se kod koga se šta nosi.
U jednu malu obućarsku radnju ulazilo se niz dva stepenika. Unutra miris kože, lepka i voska, na zidu nekoliko starih kalupa, a iza pulta čovek sa naočarima spuštenim gotovo do vrha nosa. Na njegovom stolu stajale su cipele celog komšiluka. Jedne su čekale novu petu, druge đon, a treće su bile toliko stare da bi danas verovatno završile u kontejneru.
Majstor bi ih ipak uzeo u ruke, okrenuo nekoliko puta i rekao:
„Može ovo još.“
I uglavnom je moglo.
U to vreme stvari se nisu tako lako bacale. Dobre cipele kupovale su se da traju, a kada se istroše, nosile su se čoveku koji je znao kako da im produži život. Isto je bilo sa kaputom, satom, stolicom ili kišobranom.
Kod majstora se, međutim, nije dolazilo samo zbog popravke. Dolazilo se i da se čuje šta ima novo. Dok jedan čeka da mu se zalepi đon, drugi priča ko je dobio posao, treći se žali na cenu na pijaci, a neko samo proviri kroz vrata:
„Je l’ gotovo?“
Odgovor je često bio:
„Sutra.“
To „sutra“ ponekad je trajalo tri dana, ali niko se zbog toga nije mnogo ljutio. Sutradan će ionako opet proći istom ulicom.
Majstor je znao ko ima široko stopalo, kome sin raste pa mu nema smisla stavljati skupu petu, ko će doći po cipele tek kada legne plata i ko će zaboraviti svoj par naredna dva meseca. Pamtio je ljude po obući. Nije mu bila potrebna nalepnica ni barkod. U maloj radnji postojala je jedna druga vrsta evidencije — ona u čovekovoj glavi.
Takve radnje bile su deo starog Zemuna isto koliko i kuće, crkveni tornjevi ili pijaca. Nisu samo popravljale stvari, već su držale ritam komšiluka. Ljudi su se tu sretali, razmenjivali vesti, zastajali na nekoliko minuta i odlazili dalje.
Vremenom je mušterija bilo sve manje. Cipele su postajale jeftinije, popravka ponekad skuplja od novog para, odeća više nije morala da se šije, a satovi su prestali da se navijaju. Jednog dana na vratima male radnje pojavio se papir:
„Ne radimo.“
Prvo nekoliko dana, pa nekoliko nedelja, a onda je izlog ostao prazan.
Posle nekog vremena stigao je novi zakupac. Skinuta je stara tabla, zidovi su okrečeni, izbačen veliki drveni sto i nestao miris kože koji se decenijama uvukao u prostoriju. Ulica je nastavila da živi kao da se ništa nije dogodilo.
Samo bi poneki stariji prolaznik zastao ispred novog izloga i rekao čoveku pored sebe:
„Ovde ti je nekada bio odličan obućar.“
I nastavio dalje.
Kada nestane stara zanatska radnja, ne nestane samo mesto na kojem su se popravljale cipele. Nestane i čovek koji je znao pola kraja, navika da se nešto popravi umesto da se baci, razgovori preko pulta, miris materijala i ono kratko:
„Navrati sutra.“
Možda upravo zato stare zanatlije pamtimo sa posebnom toplinom. Nisu oni pravili samo cipele, kapute, kapije ili hleb.
Neprimetno su držali komšiluk na okupu.