„Zemun je pozornica moje poezije.“
Malo je rečenica koje preciznije opisuju odnos jednog pisca prema gradu.
Za Rašu Livadu, Zemun nije bio samo mesto stanovanja. Njegove ulice, Dunav, nekadašnji Kontumac, mešavina naroda i kultura i neobičan osećaj života na granici različitih svetova postali su deo njegove poezije.
Rođen je 1948. godine u Subotici, ali je odrastao u Zemunu, završio Osnovnu školu „Svetozar Miletić“ i upravo ovaj grad smatrao svojim životnim prostorom. Kada je kasnije govorio o Zemunu, nije to činio kao neko ko ga posmatra spolja. Govorio je o gradu koji je poznavao iznutra.
Pesnik koji je počeo veoma mlad
Livada je srednju školu završavao u Sremskim Karlovcima, ali se tokom raspusta vraćao u Zemun. Upravo ovde je januara 1968. napisao jednu od svojih prvih važnih pesama, „Intima“. Imao je tek devetnaest godina.
Već 1969. objavio je prvu zbirku „Poprskan znojem kazaljki“, za koju je dobio Brankovu nagradu. Usledile su „Atlantida“ 1972. i, pet godina kasnije, knjiga koja će Zemunu dati posebno mesto u njegovom stvaralaštvu – „Karantin“.
Knjiga nije slučajno dobila to ime.
Stari zemunski Kontumac vekovima je bio mesto na kojem su putnici sa osmanske strane granice morali da provedu određeno vreme pre nego što im je bilo dozvoljeno da uđu u Habzburšku monarhiju. Kroz njega su prolazili trgovci, putnici, različiti jezici, vere i kulture.
Za Livadu je taj nekadašnji Karantin postao mnogo više od istorijske ustanove.
Postao je metafora Zemuna.
Zemun između svetova
U Livadinoj poeziji Zemun nije samo kulisa sa starim kućama i Dunavom. To je grad nastao na dodiru različitih svetova.
Sloveni, Nemci, Grci, Jevreji, Mađari i drugi narodi vekovima su prolazili kroz njega ili u njemu ostajali. Granice su se pomerale, države nestajale, ali je grad nastavljao da živi sa tragovima svih koji su kroz njega prošli.
Upravo je ta slojevitost privlačila Livadu.
Zemun mu je omogućavao da kroz istoriju jednog relativno malog prostora govori o mnogo većim temama – pripadanju, granicama, identitetu, Evropi i Balkanu.
Zato je „Karantin“ istovremeno knjiga o Zemunu i knjiga koja daleko prevazilazi lokalnu istoriju.
Livada je jednom rekao da mu se posrećilo što je živeo u Zemunu i da je za njega vezan „kao tamničkom kuglom“.
Teško je pronaći zemunskiju definiciju pripadnosti jednom gradu.
Mnogo više od zemunskog pesnika
Ipak, bilo bi pogrešno Rašu Livadu svesti samo na lokalnog pesnika.
Bio je prevodilac, urednik, antologičar i jedna od značajnih figura književnog života druge polovine 20. veka. Prevodio je poeziju T. S. Eliota, Roberta Grejvsa, Huana Ramona Himenesa, Jehude Amihaja i drugih velikih autora.
Priredio je i obimnu antologiju „Moderno svetsko pesništvo“, kojom je domaćim čitaocima približio veliki deo savremene svetske poezije.
Bio je jedan od osnivača književnog društva „Pismo“, pokretao i uređivao časopise, bio aktivan u Srpskom PEN-u, Udruženju književnika Srbije i među osnivačima Srpskog književnog društva.
Njegove pesme prevedene su na više od dvadeset jezika, a za književni i prevodilački rad dobio je, između ostalog, Brankovu nagradu, nagradu „Milan Rakić“ i Zlatni beočug.
Umro je 6. novembra 2007. godine.
Sahranjen je na Zemunskom groblju na Gardošu.
Grad koji je ušao u poeziju
Raša Livada nije Zemunu ostavio veliku građevinu poput Franje Jenča, istorijsku hroniku poput Branka Najholda niti štampariju poput Ignjata Soprona.
Ostavio mu je nešto drugo.
Pretvorio je njegovu istoriju u poeziju.
Stari Karantin, granica, Dunav i vekovno mešanje ljudi kod njega više nisu samo činjenice koje pronalazimo u istorijskim knjigama. Postali su način da se govori o čoveku i njegovoj potrebi da negde pripada.
Zato Raša Livada pripada ovoj priči o znamenitim Zemuncima.
Nije samo živeo u Zemunu.
Zemun je živeo u njegovim stihovima.