Pozorišna istorija Zemuna starija je nego što bi se moglo zaključiti gledajući današnje scene. Nije počela Madlenianumom, Scenom Zemun, pa čak ni Joakimom Vujićem. Prvi poznati pisani trag potiče još iz 1776. godine, kada je carski savetnik Vilhelm Taube zabeležio da se u kući zemunskog vojnog komandanta nalazi „lepa pozornica“ na kojoj se izvode nemačke pozorišne igre. Sedamnaest godina kasnije, u maju 1793, Franc Riner tražio je od Zemunskog magistrata dozvolu da sa trupom od petnaest odraslih izvođača i nekoliko dece priređuje „vesele i žalosne igre“, opere i male balete.
Pozorište je, dakle, u Zemunu postojalo pre nego što su na njegovoj sceni zazvučale predstave na srpskom jeziku. Upravo tu počinje priča o Joakimu Vujiću.
Joakim Vujić i prve poznate srpske predstave u Zemunu
Krajem 1823. Joakim Vujić vratio se iz Srbije u Zemun u velikoj novčanoj oskudici. Od kneza Miloša nije dobio pomoć za štampanje svog „Zemljopisanija“, a prema sopstvenom svedočenju ostalo mu je svega nekoliko forinti za nastavak puta prema Pešti. Zemunski učitelj Vasilije Jovanović predložio mu je rešenje: da organizuju pozorišne predstave.
Početkom januara 1824. izvedene su tri predstave na srpskom jeziku, uz pomoć Jovanovića, njegovih prijatelja i zemunskih građana. Naslovi tih predstava nisu pouzdano poznati — Vujić ih u svojim zapisima nije naveo — pa ih ne treba naknadno izmišljati ili povezivati sa drugim njegovim komadima bez dokaza. Prihod je, međutim, bio dovoljan da nastavi put.
Značaj tih večeri mnogo je veći od Vujićeve trenutne finansijske potrebe. U Zemunu je stvoren jedan od ranih organizovanih prostora srpskog građanskog teatra, a Vasilije Jovanović nastavio je da se bavi dramom i prevođenjem. Kasnije je prevodio dela poput „Romea i Julije“ Feliksa Vajsea i „Sigfrida i Genoveve“, pa Vujićeve predstave nisu ostale potpuno izolovan događaj.
Grad između Beča, Pešte, Novog Sada i Srbije
Zemun je za razvoj teatra imao gotovo idealan položaj. Nalazio se u Habzburškoj, kasnije Austro-Ugarskoj monarhiji, na raskrsnici puteva između Beča, Pešte, Temišvara, Novog Sada i Srbije. Kroz njega su prolazile putujuće pozorišne družine, umetnici, trgovci i obrazovani građani, dok su evropski kulturni uticaji stizali mnogo neposrednije nego u gradove južno od Save i Dunava.
Istovremeno se razvijala srpska građanska sredina sa školama, crkvenim opštinama, čitaonicama i pevačkim društvima. Zato Zemun nije samo primao uticaje već ih je prenosio dalje. Pozorišni ljudi koji su ovde sticali iskustvo kasnije su delovali u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i drugim gradovima, pa je istorija zemunskog teatra deo šire istorije razvoja srpskog pozorišta.
Od gostujućih družina do sopstvenog pozorišta
Tokom XIX veka u Zemun su dolazile različite domaće i putujuće družine, a gostovalo je i Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada. Vremenom je, međutim, sazrela ideja da grad ne treba da zavisi samo od gostovanja.
Godine 1883. u okviru Srpske crkvene pevačke zadruge organizovana je domaća glumačka grupa. Prve dve godine radila je kao njen poseban deo, a 1885. dobila je odobrena pravila i osamostalila se kao Zemunsko srpsko dobrovoljno pozorišno društvo — prva prava pozorišna institucija Zemuna.
To je važna prekretnica. Pozorište više nije bilo nešto što u grad stiže sa putujućom trupom. Zemun je dobio sopstvene glumce amatere, organizaciju, repertoar i publiku.
Društvo je radilo sve do početka XX veka, najverovatnije do perioda između 1910. i 1912. godine. U to vreme pojavljuje se nova konkurencija pozorištu — kinematograf. Cirkus Bernado prikazivao je filmske predstave u hotelu „Central“, a nova vrsta zabave počela je da menja navike publike.
Pozorište ipak nije nestalo. Godine 1925. osnovano je Vojničko pozorište „Toplica Milan“, dok su Zemunci sve češće odlazili i na velike beogradske scene.
Posleratno amatersko pozorište i put prema profesionalnoj sceni
Posle Drugog svetskog rata scenski život nastavljen je kroz kulturno-umetnička društva, školske dramske sekcije i amaterska pozorišta. Među njima su delovali Amatersko pozorište „Branislav Nušić“, dramske grupe u kulturnim organizacijama i Zemunskoj gimnaziji.
Ali najveća promena stiže krajem šezdesetih.
Narodno pozorište u Beogradu dobilo je 1969. godine novu zgradu u Zemunu, a ona je počela da funkcioniše kao Scena Zemun Narodnog pozorišta. Time je grad prvi put dobio veliku profesionalnu scenu povezanu sa jednom od najvažnijih teatarskih institucija u zemlji.
Scena Zemun – opera, drama i balet u Glavnoj ulici
Scena Zemun nije bila sporedna sala u kojoj se povremeno odigra predstava iz centra Beograda. Imala je veoma intenzivan program.
Na repertoaru su bile drame poput „Nečiste krvi“, „Koštane“, „Gospođe ministarke“, „Hasanaginice“ i „Gospode Glembajevih“, ali i opera i balet. Samo tokom 1976. na zemunskoj sceni izvođeni su Rosinijeva „Italijanka u Alžiru“ i „Seviljski berberin“, Pučinijeva „Madam Baterflaj“, Verdijev „Rigoleto“, Gotovčev „Ero s onoga svijeta“, kao i baleti „Labudovo jezero“, „Don Kihot“, „Žizela“, „Ana Karenjina“, „Karmen“ i „Bolero“.
Istorijski pregledi početkom osamdesetih beleže da je Scenu Zemun godišnje posećivalo između 100.000 i 150.000 gledalaca, što ju je svrstavalo među izuzetno posećene pozorišne scene.
Zemun tada nije imao samo pozorišnu tradiciju.
Imao je veliku živu pozorišnu publiku.
Festival jednog glumca rađa se upravo ovde
Na Sceni Zemun 1973. počeo je i Festival monodrame i pantomime. Manifestacija će tokom narednih decenija prerasti u jednu od najdugovečnijih zemunskih kulturnih institucija i dovesti veliki broj domaćih i međunarodnih izvođača.
Njegova istorija zahteva poseban članak, ali je za ovu priču važna jedna činjenica: Festival nije slučajno nastao baš u Zemunu. Početkom sedamdesetih ovde je već postojala velika profesionalna scena, razvijena publika i kulturna infrastruktura sposobna da podrži takvu manifestaciju.
Pinokio – pozorište koje je prvo moralo da putuje
Gotovo u isto vreme nastala je još jedna institucija bez koje savremeni pozorišni život Zemuna nije moguće zamisliti.
Reditelj Živomir Joković osnovao je 1972. Putujuće pozorište „Pinokio“. Početnu ekipu činilo je svega nekoliko glumaca koji su predstave izvodili širom Srbije. Pozorište je zvanično otvoreno 13. septembra 1972. predstavom „Dve priče“ na Susretu pozorišta lutaka Srbije u Novom Sadu.
Dana 1. aprila 1973. dobilo je stalno sedište u Zemunu, pri Radničkom univerzitetu, i tada je naziv „putujuće“ nestao iz imena. Prva predstava na zemunskoj sceni bila je „Dogodilo se u Lutkovu“ u maju iste godine, a već u septembru ansambl je sa njom gostovao u Nemačkoj.
Godine 1978. Pinokio je dobio status stalnog beogradskog pozorišta. Razvio je profesionalni ansambl i repertoar koji je spajao lutkarstvo, glumu, muziku i različite scenske forme, sarađujući sa domaćim i stranim rediteljima, piscima i likovnim umetnicima.
Danas je jedino profesionalno lutkarsko pozorište u Beogradu.
Devedesete – kada je velika scena postala tržni prostor
Pozorišna zgrada u centru Zemuna prošla je mnogo težu sudbinu.
Objekat današnjeg Madlenianuma počeo je da se gradi još tokom pedesetih godina i kasnije je postao zemunska scena Narodnog pozorišta. Decenije korišćenja bez većih ulaganja ostavile su posledice, ali najveća degradacija dogodila se tokom devedesetih.
Zgrada je u jednom trenutku izgubila pozorišnu funkciju i koristila se čak kao tržni centar.
Mesto na kojem su se nekada igrali Čehov, Nušić, Krleža, opere i baleti završilo je sa potpuno drugačijom namenom.
A onda je krajem decenije ponovo postalo pozorište.
1997 – nastaje Madlenianum
Madlena Zepter osnovala je 1997. Kamerna operu Madlenianum, zamišljenu kao privatnu muzičko-scensku instituciju bez sopstvenog stalnog umetničkog ansambla, ali sa profesionalnim organizacionim i tehničkim aparatom.
Godine 1998. nova institucija uselila se u ruiniranu zgradu nekadašnjeg Zemunskog pozorišta. Počela je velika fazna rekonstrukcija kojom je stari objekat trebalo prilagoditi savremenim tehničkim zahtevima opere, drame, baleta i drugih scenskih formi.
Prva premijera održana je 26. januara 1999. godine.
Bila je to Čimarozina komična opera „Tajni brak“.
Datum je postao Dan Madlenianuma.
Od Kamerne opere do Opere i teatra Madlenianum
Početna ideja bila je prvenstveno operska. „Tajni brak“ sledile su druge muzičko-scenske produkcije, među njima Britnovo „Nasilje nad Lukrecijom“, Rosinijev „Sinjor Bruskino“, Orfova „Mudrica“, Smetanine „Dve udovice“, Mocartove opere i brojna kasnija velika dela.
Vremenom je produkcija proširena na balet, mjuzikl i dramu. Prva dramska produkcija bio je „Tesla“ Miloša Crnjanskog, a Madlenianum je iz Kamerne opere prerastao u Operu i teatar Madlenianum.
Zato nije tačno da taj naziv postoji tek od 2024. godine. Institucija ga koristi mnogo duže.
Današnji Madlenianum nastavlja da proizvodi sopstvene opere, dramske predstave, mjuzikle i druge scenske programe i predstavlja jednu od glavnih profesionalnih kulturnih kuća Zemuna.
Ista adresa, nekoliko potpuno različitih epoha
Posebno je zanimljivo što se nekoliko slojeva zemunske teatarske istorije fizički preklapa na istom mestu.
Na adresi Glavna 32 bila je Scena Zemun Narodnog pozorišta. Tokom devedesetih prostor je izgubio svoju prvobitnu namenu. Krajem decenije u istu zgradu ušao je Madlenianum i ponovo joj vratio scensku funkciju.
Zato današnja pozorišna kuća nije nastala na praznom mestu.
Iza nje postoji istorija publike koja je decenijama dolazila upravo na tu adresu.
Više od dva veka istog pitanja
Od nemačkih predstava zabeleženih 1776, preko Franca Rinera 1793, Joakima Vujića 1824, Zemunskog srpskog dobrovoljnog pozorišnog društva 1885, amaterskih scena, Narodnog pozorišta, Pinokija i Madlenianuma, zemunsko pozorište prolazilo je kroz različite epohe, zgrade, repertoare i publiku, ali je uvek odgovaralo na isto pitanje – gde će se u Zemunu podići zavesa?
Nekada u komandantovoj kući, zatim pred publikom koju su okupili Vujić i zemunski učitelj, kasnije u dobrovoljnom društvu, na velikoj Sceni Zemun, u lutkarskom pozorištu koje je počelo kao putujuće i konačno u savremenoj operi i teatru u Glavnoj ulici.
Zato pozorišna istorija Zemuna nije samo put od Joakima Vujića do Madlenianuma. Počela je i pre Vujića, a Madlenianum, Pinokio i današnje scene pokazuju da još nije završena.