Branislav Petrović Banana pristao je da svira, ali je predložio da stane iza zvučnika. Ostali neka prave šou pred publikom.
Tako se budući gitarista Električnog orgazma kasnije sećao priprema za nastup u zemunskom Pinkiju. Njegov drug iz školske klupe Đorđe Lukić Rahaja pozvao ga je da se priključi grupi Pasta ZZ. Banana nije bio oduševljen mogućnošću da ga pankeri iz publike pljuju, pa je smislio gde bi mogao da se skloni i ipak odsvira svoje.
Bilo je to pred pank maskenbal održan 29. novembra 1979. godine. Među onima koji su te večeri nastupili bio je i Zoran Kostić Cane. Pevao je u bendu Kopilad, svom prvom sastavu.
Priprema na tonskoj probi
Pasta ZZ stigla je do tog nastupa zahvaljujući i prijateljstvu dvojice školskih drugova. Različit muzički ukus nije ih sprečio da sviraju zajedno.
Koliko su bili spremni, Rahaja je godinama kasnije opisao sasvim otvoreno:
„Na tonskoj probi smo se uvežbali, nije ličilo ni na šta ali je energija bila dobra.“
Ta rečenica verovatno je bliža njihovom početku od bilo kakve naknadno ulepšane priče. Trebalo je izaći pred publiku sa onim što su u tom trenutku umeli. Banana je tek ušao u bend, a uvežbavanje se završavalo tamo gde je nastup već trebalo da počne.
Cane i jedini nastup Kopiladi
Za bend Kopilad maskenbal u Pinkiju ostao je jedini nastup, rekao je Cane u intervjuu za „Vreme“ 2012. godine.
Uz njega je vezana i neprijatna uspomena. Prema Canetovom kazivanju, prskao je publiku sprejem, a na tom događaju slomljena mu je vilica. Pank maskenbal i njegovu povredu pamtio je i Vladimir Arsenijević, kasnije književnik, tada jedan od mladih ljudi okupljenih oko pank scene.
O okolnostima povrede ovde govore njihova kasnija sećanja. Ona ne daju osnov da se dopisuju pojedinosti o napadačima ili o tome kako je sukob tekao.
Cane je posle Kopiladi pevao u Urbanoj gerili i Radničkoj kontroli. Pinki je ostao jedna od ranih stanica na putu do Partibrejkersa i mnogo poznatijih pozornica.
Prepoznavali su se na koncertima
Arsenijević je ranu scenu opisivao kao mali krug bendova i ljudi koji su se družili i izlazili na ista mesta. Pank maskenbal izdvajao je među događajima koji su ih tada zainteresovali.
Na koncertima su primećivali druga poznata lica, upoznavali se, a potom dolazili jedni drugima na probe. Neki od tih susreta prerasli su u prijateljstva i zajedničko sviranje. U njegovom sećanju sve je još bilo promenljivo: sastavi bendova, muzika koju su slušali i ono što su sami pokušavali da odsviraju.
Zemunski maskenbal ostao je deo te priče. Danas u njoj lako prepoznajemo Caneta i Bananu. Mnogo manje znamo o ljudima koji su ih te večeri slušali, o društvu sa kojim su došli i onome što su zapamtili kada su izašli iz Pinkija.
Da li ste bili na pank maskenbalu 1979. godine? Ako čuvate fotografiju, ulaznicu ili sećanje na to veče, podelite ih sa nama.