Pre nego što je postao grad fabrika, Zemun je bio grad majstora.
Njegovu svakodnevicu nisu određivale fabričke sirene i velike hale, već radionice i radnje iz kojih su dopirali udarci čekića, struganje drveta i zvuci alata. Radili su čizmari, ćurčije, opančari, terzije, dunđeri i berberi, staklari, sapundžije, limari, tokari, časovničari, pekari i desetine drugih zanatlija. Uz Dunav su posao nalazili ribari, lađari, užari i ljudi koji su gradili i popravljali plovila.
Zanat nije bio samo način da se zaradi. Bio je umeće, društveni položaj i često životni put čitave porodice. A do prava da se čovek nazove majstorom stizalo se godinama.
Od šegrta do majstora
Rast Zemuna tokom XVIII veka donosio je sve veću potrebu za obućom, odećom, alatima, kolima, buradima, građevinskim radovima i hranom. Grad na granici Habzburške monarhije i Osmanskog carstva privlačio je nove stanovnike, trgovce i zanatlije.
Među doseljenicima iz nemačkih krajeva beleže se staklari, limari, sapundžije, tokari, časovničari i pekari belog peciva, dok se među srpskim zanatlijama češće pominju ribari, čizmari, ćurčije, opančari, terzije, dunđeri, kapamadžije i berberi.
Popis iz 1776. godine pokazuje koliko je zanatstvo već bilo važno. Zemun je tada imao 3.918 stanovnika, 799 stambenih objekata, 1.030 domaćinstava i 194 zanatlije. Bio je mlad i pokretljiv grad koji je privlačio ljude iz Srema, Srbije, Banata i drugih krajeva.
Budući majstor počinjao je kao šegrt. Kod majstora nije učio samo kako se koristi alat, već je ulazio u strogo uređen svet zanata. Izučavanje je najčešće trajalo tri do četiri godine, nakon čega je šegrt mogao da postane kalfa.
Ali ni tada nije bio majstor.
Sledila je vandrovka — odlazak u druge gradove radi usavršavanja. Za zemunske kalfe navodi se trogodišnje stranstvovanje pre daljeg puta ka majstorskom položaju. Smisao je bio jednostavan: budući majstor nije trebalo da poznaje samo jednu radionicu i jednog učitelja, već da vidi kako se njegov zanat radi drugde.
Esnafi — čuvari zanata
Zemunske zanatlije bile su organizovane u esnafe ili cehove. Godine 1768. Marija Terezija izdala je cehovske privilegije zanatlijama Slavonske krajine i vojnih komuniteta, među kojima je bio i Zemun.
Esnaf je uređivao izučavanje zanata, napredovanje šegrta i kalfi i štitio interese svojih članova. Na prelazu iz XVIII u XIX vek u Zemunu se navodi 12 esnafa koji su obuhvatali 42 zanata. Brojniji zanati mogli su imati sopstveni ceh, dok su se malobrojniji udruživali. Tako su bravari, kolari, kovači, sedlari i užari mogli pripadati istoj organizaciji.
Esnafi su imali zaštitnike, pečate, simbole i barjake. Deo tih obeležja sačuvan je do danas, među njima barjaci ribara, čizmara i tabačara, licidera, ratara, tesara i opančara.
Ali čak ni čovek koji je završio šegrtovanje, postao kalfa i godinama usavršavao zanat nije mogao jednostavno da okači tablu nad vrata i proglasi se majstorom.
U Zemunu je poslednju reč imao i Magistrat.
Kada grad odlučuje ko može da bude majstor
Jedan slučaj iz 1801. godine dobro pokazuje kako je sistem funkcionisao.
Brodograditelj Anton Čeregin, rođen u Rijeci, zatražio je od Zemunskog magistrata dozvolu da se nastani u gradu i dobije majstorsko pravo privilegovanog brodograditelja. Uz molbu je priložio preporuke prethodnih poslodavaca iz Novog Sada i Titela.
Magistrat ipak nije bio oduševljen njegovim dolaskom. U Zemunu su već radila dvojica brodograditelja i gradska vlast procenjivala je da za trećeg možda neće biti dovoljno posla. Čereginu je preporučeno da odustane.
On je, međutim, tvrdio da bi grad njegovim dolaskom dobio dobrog majstora i novu mogućnost da u brodogradnji zaposli siromašnije stanovnike.
Ovaj mali spor govori možda više od suvoparnog objašnjenja cehovskog sistema: nije bilo dovoljno umeti da napraviš brod — grad je odlučivao ima li mesta i za tvoju radionicu.
Kuća u kojoj se i živelo i radilo
Popis iz 1776. omogućava da zavirimo i iza vrata tadašnjih zemunskih kuća.
Većina je bila skromna, sa jednom ili dve sobe i kuhinjom, često i podrumom ili prostorom za konje. Ipak, približno svaka četvrta kuća imala je radnju. Kod 169 zanatlijskih kućevlasnika zabeleženo je 48 radnji, dok ih je među 59 trgovačkih kućevlasnika bilo čak 50.
Rad i privatni život zato često nisu bili razdvojeni. Pod istim krovom moglo se stanovati, proizvoditi i prodavati.
Zemunski majstori nisu nužno posedovali samo radionicu. Neki su imali oranice, livade ili vinograde. Među vlasnicima većih livada bili su naročito mesari, a među vlasnicima najvećih vinograda u gradu nalazio se i jedan čizmar.
I poreski sistem pokazuje koliko su zanatstvo i trgovina bili važni. Od 1.030 domaćinstava, 309 je plaćalo porez na profesiju, koji su plaćali zanatlije, trgovci i krčmari kao nosioci prava na obavljanje delatnosti. Od tog poreza je 1776. prikupljeno 1.143 forinte i 18 krajcara.
Nisu, međutim, svi poslovi pripadali esnafima. Van njihovog sistema postojali su lađari, prevoznici i šoperi, ljudi koji su popravljali oštećene brodove i druge plovne objekte.
Za Zemun je to bilo posebno važno. Grad nije živeo samo od svojih ulica, već i od Dunava, kojim su stizali roba, ljudi i posao.
Kada radionica više nije bila dovoljna
Tokom XIX veka stari svet majstora, kalfi i šegrta nije nestao, ali se Zemun menjao. Rasli su trgovina i promet, stigla je železnica, a stručno obrazovanje počelo je da izlazi iz okvira majstorove radionice.
Godine 1883. otvorena je Trgovačka škola, 1885. osnovane su Drvorezbarska i Košaračka škola, a 1887. Šegrtska škola, namenjena učenicima u zanatstvu i trgovini, sa nižim i višim tečajem.
Time se zatvarao jedan veliki krug.
Više od jednog veka ranije dečak je prve lekcije zanata dobijao gotovo isključivo kraj majstora i njegovog alata. Krajem XIX veka Zemun je već imao škole u kojima je stručno obrazovanje dobijalo organizovan oblik.
Radionice nisu nestale. Ali grad je ulazio u novo vreme.
Danas je teško proći starim zemunskim ulicama i zamisliti koliko se nekada radilo iza njihovih vrata. Neke od kuća koje danas gledamo kao deo istorijskog ambijenta bile su istovremeno dom, radionica i radnja. Tu se učilo, proizvodilo, trgovalo i živelo.
Jedna generacija majstora odgajala je sledeću: šegrta, pa kalfu, pa možda jednog dana novog majstora.
Esnafi su nestali, a sa njima i mnogi zanati čija imena danas moramo da objašnjavamo. Ali grad koji su ti ljudi gradili ostao je.
Pre fabrike bila je radionica. Pre radnika bio je majstor. A pre majstora — šegrt.
Iz tog Zemuna, sazdanog od malih radnji, zanata i ljudi koji su godinama sticali pravo da se nazovu majstorima, uskoro će izrasti nešto sasvim novo.
Fabrika.