Kada je krajem 1883. godine prvi voz stigao u Zemun, grad je već vekovima znao kako zvuče radionice. Čuli su se čekići kovača, testere stolara, alat čizmara i kolara. Ali sa železnicom je stigao drugačiji ritam.
Godine 1884. Zemun je železnicom povezan i sa Beogradom, a promet ljudi i robe naglo je porastao. Stare radionice počele su da rastu, pojavili su se parni mlinovi, veći pogoni i prve fabrike. Grad zanatlija polako je postajao industrijski grad.
Upravo u tom trenutku počinje jedna od zanimljivijih zemunskih privrednih priča — priča o preduzeću koje je krenulo da pravi puščane kundake, odustalo od tog posla, a zatim izraslo u veliku parnu pilanu poznatu generacijama Zemunaca kao Binder i Polgar.
Fabrika koja je promenila posao
Godine 1888. E. Ernenrajh i M. Binder osnovali su u Zemunu fabriku puščanih kundaka.
Bio je to jedan od prvih fabričkih pogona u gradu u kojem je proizvodnja još počivala uglavnom na zanatskim radionicama. Ali prvobitna zamisao nije dugo opstala. Proizvodnja kundaka nije se pokazala dovoljno isplativom i preduzeće je promenilo pravac.
Od 1891. godine pogon je radio kao parna pilana M. Bindera i Gabriela Polgara.
Ta promena možda najbolje govori o vremenu u kojem je nastajala zemunska industrija. Nije postojao unapred zacrtan put od male radionice do velike fabrike. Poslovi su počinjali, propadali, menjali proizvodnju i tražili novo tržište.
Kod Bindera i Polgara upravo je neuspeh prvog posla otvorio vrata mnogo većem.
Drvo se pokazalo kao pravi izbor.
Od zemunske pilane do velikog posla sa drvetom
Početkom XX veka Binder i Polgar više nisu bili samo lokalna pilana.
Stručna šumarska štampa iz tog vremena beleži firmu na velikim licitacijama drveta. Već 1909. i 1910. pojavljuje se među ponuđačima i kupcima velikih količina drvne mase iz slavonskih šuma. To znači da su sirovinu nabavljali daleko izvan Zemuna i poslovali na tržištu koje je obuhvatalo znatan deo tadašnje Austro-Ugarske.
Do 1912. njihov posao otišao je još dalje. Binder i Polgar nalazili su se među ljudima uključenim u preuzimanje fabrike tanina u Županji, a sa Hrvatskom eskomptnom i mjenjačnom bankom učestvovali su i u osnivanju društva „Drina“, namenjenog eksploataciji šuma u Bosni i Hercegovini.
Pilana na zemunskoj obali više nije živela samo od drveta koje bi joj slučajno stiglo Dunavom.
Iza nje je stajala mreža šuma, licitacija, trgovaca, banaka i transporta.
A Zemun je za takav posao imao gotovo idealan položaj: železnicu, Dunav, blizinu Beograda i staru trgovačku tradiciju.
Koliko je zemunska pilana bila jaka najbolje pokazuje jedan gotovo neočekivan podatak iz Beograda. Kada je početkom XX veka tamo podignuta moderna strugara, privredni krugovi su kao ozbiljnu konkurenciju preko reke navodili upravo staru, tehnički dobro opremljenu i finansijski snažnu pilanu Binder i Polgar iz Zemuna.
Zemun više nije gledao preko Save i Dunava samo prema većem tržištu.
Ponekad je i to tržište gledalo prema Zemunu.
Fabrika i njeni radnici
Industrija je menjala grad i na mnogo neposredniji način.
Radionica starog majstora okupljala je nekoliko ljudi. Veliki pogon okupljao je desetine i stotine radnika, sa sasvim drugačijim odnosom između čoveka, rada i vlasnika.
Za međuratni period pouzdana ekonomsko-istorijska građa navodi da je pilana Binder i Polgar u Zemunu zapošljavala oko 160 radnika. Uz dnevnu zaradu, radnicima su bili obezbeđeni besplatan smeštaj, grejanje i električna energija.
To nije beznačajan podatak za tadašnji Zemun.
Više nije reč o majstoru, kalfi i šegrtu koji rade pod jednim krovom. Oko fabrike se sada organizovao život desetina porodica. Industrija nije menjala samo način proizvodnje — menjala je svakodnevicu grada.
Lokalni zapisi Jevrejske opštine Zemun dodatno pamte „Drvaru Binder i Polgar“ kao preduzeće koje je gradilo stanove za svoje radnike i pomagalo siromašnim Zemuncima ogrevnim drvetom.
I Binder i Polgar pripadali su onom sloju zemunskih privrednika čiji posao nije ostajao zatvoren iza kapije fabrike, već je bio deo života grada.
Od zemunske drvare do akcionarskog društva
Do međuratnog vremena firma je prerasla okvire porodičnog i lokalnog preduzeća.
Godine 1930. srećemo je kao „Binder i Polgar, d. d. za industriju i trgovinu drvetom“, sa sedištem u Zemunu i podružnicom u Zagrebu.
To je već sasvim drugačiji svet od fabrike kundaka iz 1888.
Preduzeće je bilo povezano sa velikim finansijskim i drvnoindustrijskim krugovima Kraljevine Jugoslavije. Drvna industrija predstavljala je jednu od najvažnijih izvoznih grana zemlje, a velike banke i strani kapital pokazivali su veliko interesovanje za nju.
Binder i Polgar našli su se upravo u tom sistemu.
Ali ono što je omogućilo veliki rast donelo je i veliki rizik.
Kada je velika pilana utihnula
Svetska ekonomska kriza početkom tridesetih godina teško je pogodila drvnu industriju.
Građevinska aktivnost u Evropi opala je, potražnja za drvetom se smanjila, važna tržišta ograničila su uvoz, a od 1931. godine padale su i cene i jugoslovenski izvoz drveta. Istovremeno je zbog pada kupovne moći slabila i domaća potražnja.
Binder i Polgar našli su se u ozbiljnim finansijskim teškoćama.
Na kraju 1933. godine dug preduzeća prema Opštem jugoslovenskom bankarskom društvu iznosio je nešto više od 12 miliona dinara.
Postojala je još jedna nada.
Firma je imala ugovor sa državom za eksploataciju šuma kod Ključa. Taj posao trebalo je da omogući nastavak poslovanja i postepeno vraćanje dugova.
Ali Ministarstvo šuma i rudnika poništilo je ugovor i pravo na eksploataciju prenelo državnom preduzeću Šipad.
Time je nestala i poslednja ozbiljna mogućnost oporavka.
Imovina preduzeća nije bila dovoljna da pokrije dugove. Tokom 1934. zemunski pogon je praktično ugašen: radnici i činovnici ostali su bez posla, mašine su rasprodate, a zemljište i objekti prelazili su pod kontrolu poverilaca.
Ni to nije bilo dovoljno.
Banka je morala da otpiše još pet miliona dinara preostalog duga.
Tako je gotovo pola veka duga industrijska priča završena mnogo tiše nego što je počela.
Nije ostala fabrička sirena. Nisu ostale mašine. Nestale su čak i zgrade.
Jedna fabrika — priča o promeni čitavog grada
Binder i Polgar nisu važni samo zato što je Zemun nekada imao veliku pilanu.
Njihova istorija u malom pokazuje kako se menjao čitav grad.
Sve počinje 1888. fabrikom puščanih kundaka. Posao ne uspeva. Tri godine kasnije nastaje parna pilana. Ona raste, kupuje drvo na velikim licitacijama, ulazi u regionalne poslove, zapošljava oko 160 ljudi i prerasta u akcionarsko društvo sa poslovima daleko izvan Zemuna.
A onda dolaze kriza, dugovi i kraj.
Industrijalizacija Zemuna, dakle, nije bila prava linija stalnog napretka. Bila je puna pokušaja, rizika, uspeha i propasti.
Ali upravo su takva preduzeća promenila način na koji je Zemun radio.
Pre Bindera i Polgara drvo je u gradu obrađivao majstor. Kod Bindera i Polgara obrađivala ga je mašina, pokretana parom, pred kojom su radile desetine ljudi.
Između te dve slike nalazi se trenutak u kojem je stari zanatski Zemun počeo da postaje industrijski grad.