Ako Zemuncu kažete „Trg Branka Radičevića“, znaće gde je. Ako kažete „Muhar“, verovatno neće morati ni trenutak da razmišlja. Autobusi staju na Muharu, ljudi se nalaze na Muharu, sa Muhara se ide prema Gornjem gradu, Cara Dušana i Dobanovačkoj. Ipak, „Muhar“ nije zvanično ime trga. Nije nastalo odlukom gradske vlasti niti je ikada moralo da bude ispisano na uličnoj tabli da bi opstalo. Nastalo je spontano, po trgovcu Ivanu Muharu i njegovoj velikoj radnji na jednoj od najvažnijih raskrsnica starog Zemuna. Ali priča o Muharu počinje mnogo pre njegovog dolaska u grad.
Pre Muhara – Senski trg
Današnji Muhar nalazi se između Gardoša i Ćukovca, na mestu gde se završava Glavna ulica i razdvajaju pravci prema Cara Dušana i Dobanovačkoj. Krajem XVIII veka taj prostor bio je severni rub Donjeg grada i jedna od ključnih tačaka izlaska iz starog Zemuna. Raskrsnica je proširivana krajem osamdesetih godina XVIII veka, a na početku današnjih Cara Dušana i Dobanovačke nalazile su se dve gradske kapije: Banovačka, odnosno Petrovaradinska, i Dobanovačka.
Grad je ovde praktično prestajao. Iza kapija počinjali su putevi prema sremskom zaleđu, njivama, vinogradima i selima. Takav položaj odredio je i funkciju trga. Na njemu su se prodavali seno i druga hrana za stoku, pa je prostor dobio jednostavno i praktično ime – Senski trg. Uz trg su radile prodavnice i zanatske radionice, među njima i kovačko-potkivačka. To je bilo logično mesto za takav zanat: ovde su se zaustavljala kola i zaprege, hranili konji, popravljala oprema i pripremalo za put izvan grada. Muhar je, mnogo pre današnjeg nezvaničnog naziva, već bio saobraćajno i trgovačko čvorište.
Dve kapije i raskrsnica prema Sremu
Današnji saobraćaj na Muharu zapravo ponavlja mnogo stariju geografiju. Dobanovačkom kapijom izlazilo se prema Dobanovcima i unutrašnjosti Srema, dok je Banovačka ili Petrovaradinska kapija otvarala severniji pravac prema Banovcima, Petrovaradinu i dalje kroz Srem.
Zato nije slučajno što se baš ovde i danas račvaju veliki zemunski pravci. Grad je uklonio palisade, zatrpao rovove i srušio kapije, ali je putna mreža preživela. Automobili i autobusi danas praktično koriste istu logiku prostora koju su pre dva veka koristili pešaci, konjanici i zaprege. Muhar je ostao ono što je oduvek bio – levak između starog Donjeg grada i prostora prema severu.
Kako je Senski trg postao Trg Branka Radičevića
Senski trg zadržao je svoje ime sve do 1907. godine. Tada je Gradsko poglavarstvo odlučilo da prodaju sena i stočne hrane izmesti na drugi kraj grada, čime je nestala funkcija po kojoj je trg vekovima bio poznat. Prostor je dobio novo ime – Trg Branka Radičevića.
Ime nije bilo slučajno. Na trgu je stajala skromna jednospratna stambena kuća u kojoj je, prema dokumentaciji o Starom jezgru Zemuna, Branko Radičević boravio 1848. godine. Pesnik je sa Zemunom bio povezan mnogo dublje od tog kratkog boravka: porodica Radičević doselila se u Zemun 1830, kada je Branko imao šest godina, ovde je proveo deo detinjstva i započeo školovanje, a kasnije se više puta vraćao u grad.
Kuća koja je čuvala uspomenu na njegov boravak nije preživela. Srušena je 1937. godine, a posle Drugog svetskog rata na njenom mestu podignut je prizemni poslovni objekat. Trg je, međutim, zadržao Brankovo ime. Bar zvanično. Jer upravo u vreme kada je Senski trg nestajao sa gradskih tabli, jedno drugo ime počelo je da osvaja svakodnevni govor Zemunaca.
Ivan Muhar dolazi iz Like
Ivan Muhar rođen je 1867. godine, a njegov stariji brat Mijat 1865. Obojica su poticala iz Like i u Zemun su stigla krajem XIX veka. Prvi je došao Ivan, a zatim mu se pridružio Mijat.
Ivan nije stigao kao bogati trgovac. Počeo je od trgovačkog zanata i zaposlio se kod jednog zemunskog trgovca jevrejskog porekla čije ime u sačuvanom biografskom zapisu nije navedeno. Taj poslodavac kasnije mu je dao kredit kojim je Ivan mogao da započne samostalni posao. To je bio ključni trenutak njegove biografije.
Na prostoru tadašnjeg Senskog trga otvorio je svoj prvi dućan. Iz te relativno skromne radnje nastala je trgovina čije će ime postati poznatije od zvaničnog imena samog trga.
„Braća Muhar“ – firma u kojoj je ostalo ime pokojnog brata
Trgovačka firma nosila je naziv „Braća Muhar“. To ime kasnije je stvorilo određenu zabunu, jer se u popularnim tekstovima često piše kao da su Ivan i Mijat zajedno vodili veliki posao i čak zajedno podigli monumentalnu kuću 1909. godine. To nije moguće.
Mijat Muhar se razboleo od tuberkuloze i umro 1902. godine, relativno mlad. U razvoju kasnije velike firme nije imao značajniju ulogu. Ivan, međutim, nije promenio naziv. Firma je tokom čitavog svog postojanja ostala „Braća Muhar“.
Na taj način Mijatovo ime nastavilo je da živi u trgovini mnogo nakon njegove smrti, a kasnije i u nazivu kuće koja se danas u stručnoj dokumentaciji vodi kao Kuća braće Muhar.
Od prvog dućana do „Dva tornja“
Ivanov prvi dućan nalazio se na Senskom trgu. Posao je rastao, a Muhar je od zarađenog kapitala uspeo da kupi još jedan mali lokal preko puta, poznat pod nazivom „Dva tornja“.
To je važan detalj jer pokazuje da Muharov poslovni uspon nije počeo velikom palatom iz 1909. godine. Pre nje postojala je čitava faza skromnijeg trgovanja, ulaganja zarade i postepenog širenja. Do početka XX veka Ivan Muhar izrastao je u jednog od najuspešnijih zemunskih trgovaca.
Njegova radnja bila je poznata po izuzetno širokom izboru robe. U biografskim zapisima opisuje se kao trgovina u kojoj se moglo pronaći gotovo sve što je jednom domaćinstvu, zanatliji ili poljoprivredniku moglo zatrebati. Upravo iz te reputacije potiče i jedna od najpoznatijih priča o Muharu.
Ralo koje se pojavilo preko noći
Jedan Muharov poznanik, ratar, navodno mu je zamerio što u prodavnici ne drži i ono što je potrebno zemljoradnicima – na primer ralo. Muhar ga je pitao da li mu ralo zaista treba. Kada je dobio potvrdan odgovor, rekao mu je da dođe sledećeg jutra. Ralo ga je čekalo.
Priča je sačuvana u biografskom zapisu o Ivanu Muharu. Ne možemo znati koliko je tokom decenija dobila anegdotsku formu, ali odlično opisuje reputaciju trgovine „Braća Muhar“. Nije bilo presudno da roba tog trenutka stoji na polici. Ako kupcu nešto treba – Muhar će pokušati da to nabavi. U trgovačkom Zemunu takav odnos prema kupcu vredeo je gotovo koliko i velika zaliha robe.
1909. – kuća koja menja izgled raskrsnice
Najvidljiviji dokaz Muharovog poslovnog uspeha pojavio se 1909. godine. Na uglu današnje Glavne 53 i Ulice Vasilija Vasilijevića podignuta je velika stambeno-poslovna jednospratnica poznata kao Kuća braće Muhar. Originalne planove izradio je i građevinu realizovao zemunski graditelj Josif Kraus, dok zvanična spomenička dokumentacija kao investitora izričito navodi trgovca Ivana Muhara.
To je važna preciznost. Mijat nije mogao da bude investitor jer je umro sedam godina ranije. Naziv Kuća braće Muhar proističe iz porodične firme i imena pod kojim je trgovina ostala poznata.
Građevina predstavlja razvijeni tip stambeno-poslovne kuće karakterističan za početak XX veka, sa tradicionalnom osnovnom kompozicijom i jasno vidljivim elementima secesije.
Secesija na kraju Glavne
Kuća je jednospratna, a njen položaj na uglu omogućio je Krausu da posebno naglasi deo zgrade okrenut raskrsnici. Na fasadi se pojavljuju višestrani zabati, bočni rizaliti i ugaoni erker, dok dekoracija pokazuje uticaj secesije koja je početkom XX veka menjala izgled Zemuna.
Ali urbanistički značaj kuće možda je još važniji od same dekoracije. Zgrada stoji tačno na mestu gde se monumentalniji potez Glavne završava i grad počinje da se račva između lesnih uzvišenja Gardoša i Ćukovca. Zato Kuća braće Muhar nije bila samo još jedna bogata trgovačka kuća. Bila je vizuelni znak raskrsnice.
Čak i onaj ko nije znao broj kuće znao je gde je Muhar.
Kako prezime postaje geografija
U gradu bez mobilnih telefona i digitalnih mapa ljudi su se orijentisali prema objektima koje su svi poznavali: kod Magistrata, kod pijace, kod crkve, kod određene kafane, kod Muhara.
Što je trgovina postajala poznatija, izraz „kod Muhara“ postajao je sve prirodniji. Tu se nalazilo, prolazilo, čekalo i skretalo prema Gornjoj varoši. Vremenom je „kod Muhara“ izgubilo ono „kod“. Ostalo je samo: Muhar.
Prezime čoveka više nije označavalo samo radnju ili kuću, već čitav prostor oko nje. Nije poznat trenutak kada se to tačno dogodilo. Ne postoji gradska odluka kojom je raskrsnica proglašena Muharom. Upravo je u tome značaj ovog toponima. Nastao je odozdo, iz svakodnevnog govora.
Kuća je dobila ime po firmi, a kraj po kući i trgovini
Kada se danas objašnjava poreklo naziva, često se sve svede na rečenicu: „Muhar je dobio ime po kući Ivana Muhara.“ To je samo deo priče.
Naziv je rezultat kombinacije čoveka, trgovine, firme, velike kuće i njenog izuzetno važnog položaja. Ivan je decenijama bio poznati trgovac. Firma „Braća Muhar“ imala je prepoznatljivo ime. Tabla sa tim nazivom bila je vidljiva na raskrsnici. Godine 1909. nastala je monumentalna kuća. Hiljade ljudi prolazile su pored nje na putu između Donjeg i Gornjeg grada.
Zbog svega toga jedno prezime je postalo praktičnije od zvanične adrese i zatim preživelo mnogo duže od same trgovine.
Branko na tabli, Muhar u govoru
Tako je nastala neobična zemunska situacija. Zvanično: Trg Branka Radičevića. U svakodnevnom govoru: Muhar.
Oba imena imaju istorijsko opravdanje. Brankovo čuva uspomenu na pesnika koji je od detinjstva bio povezan sa Zemunom i na kuću na ovom prostoru u kojoj je boravio 1848. godine. Muhar čuva uspomenu na trgovca koji je početkom XX veka upravo ovde napravio jedan od najprepoznatljivijih zemunskih poslova.
Jedno ime dala je gradska uprava. Drugo grad sam sebi. I u svakodnevnom govoru pobedilo je ovo drugo.
Još jedna nestala kuća – kafana „Zeleni venac“
Muhar je nekada imao više objekata koji su određivali izgled trga, a danas više ne postoje. Na Trgu Branka Radičevića broj 6 stajala je tipična malovaroška prizemnica u obliku slova L, u kojoj se nalazila kafana „Zeleni venac“. Kuća je srušena 1973. godine.
To je još jedan primer koliko se ambijent Muhara promenio tokom XX veka. Stare kuće, radnje i kafane nestajale su jedna po jedna, dok je saobraćaj postajao sve intenzivniji. Kuća braće Muhar zbog toga danas ima još veću vrednost. Ona nije samo spomenik jednom trgovcu. Jedan je od ključnih preživelih elemenata nekadašnjeg izgleda čitavog trga.
Između Gardoša i Ćukovca
Posebnost Muhara nije samo u zgradama već i u terenu. Trg se nalazi između lesnih uzvišenja Gardoša i Ćukovca, na prirodnom prolazu kojim se Donji grad povezuje sa Gornjim gradom. Lesni zaseci i strme padine dali su prostoru oblik mnogo pre nego što je čovek počeo da gradi kuće i puteve.
U okolnim lesnim bregovima postoje i brojni zemunski lagumi – nekadašnji podrumi i skladišni prostori ukopani u les. Zbog svega toga Muhar nikada nije mogao da postane široki reprezentativni trg poput Velikog ili Avijatičarskog. Njegov prostor je skučen između reljefa i starih pravaca.
Ali upravo ta skučenost napravila je saobraćajno čvorište. Gotovo svi koji su iz Donjeg grada išli prema severu morali su da prođu ovuda. Za trgovca teško da je moglo postojati bolje mesto.
Ivan Muhar i porodica
Poslovni uspeh omogućio je Ivanu Muharu i uspon u zemunsko građanstvo. Oženio se Emilijom Ulrih, ćerkom Sigmunda Ulriha, nadzornika zemunskog telegrafa, i Magdalene Ulrih. Imali su troje dece: Mirku, Ivana i Zdenku.
Sin Ivan, rođen 1907, studirao je ekonomiju u Antverpenu, zatim radio sa ocem u trgovini, ali i vodio sopstveno zastupništvo radija „Orion“ u Beogradu. Taj detalj lepo pokazuje koliko se trgovački svet promenio tokom jedne generacije. Otac je posao izgradio prodajući gotovo sve što je trebalo zemunskom domaćinstvu i poljoprivredniku. Sin je već ulazio u eru radija i moderne potrošačke robe.
Ratna priča o porodici Hajm
U biografskom zapisu Vlatka Rukavine nalazi se i mnogo ozbiljnija epizoda iz Muharovog života. Prema tom izvoru, Ivan nikada nije zaboravio da mu je jevrejski trgovac kod kojeg je započeo karijeru omogućio da kreditom pokrene sopstveni posao. Tokom Drugog svetskog rata Muhar je navodno skrivao porodicu zemunskog Jevrejina Leona Hajma, rizikujući bezbednost sebe i svojih najbližih.
Ovaj podatak treba zadržati, ali i precizno predstaviti. Postoji u objavljenom biografskom izvoru, ali zasad nije pronađena dovoljno snažna nezavisna arhivska potvrda koja bi omogućila da detalje priče proširujemo ili da Ivanu Muharu pripisujemo formalno priznanje poput titule Pravednika među narodima. Zato je najpoštenije reći: prema sačuvanom biografskom zapisu, porodica Muhar skrivala je tokom rata porodicu Leona Hajma. Ni manje ni više od onoga što izvor omogućava.
Trgovina je nestala, naziv nije
Posle Drugog svetskog rata potpuno se promenio privredni sistem u kojem je Ivan Muhar napravio svoje bogatstvo. Privatni trgovački svet starog Zemuna nestajao je, radnje su menjale vlasnike i funkcije, a porodične trgovačke firme kakve su oblikovale Glavnu i okolne ulice izgubile su nekadašnje mesto u životu grada.
Ivan Muhar je sve to nadživeo. Umro je 1966. godine, u 99. godini života. Kada je krajem XIX veka došao u Zemun, grad je još bio nekadašnja austrougarska pogranična varoš koja se ubrzano modernizovala. Kada je umro, Zemun je već decenijama bio deo Beograda, stari putevi postali su prometne gradske ulice, a područje Gornjeg grada bilo je daleko izgrađenije.
Njegova firma više nije određivala trgovački život Zemuna. Ali njegovo prezime određivalo je mesto na karti svakodnevnog govora.
Jedan od najboljih primera nezvaničnog zemunskog toponima
Gradovi imaju dve geografije. Jednu pišu urbanisti i gradske komisije. Drugu stanovnici. Prva postoji na planovima, tablama i dokumentima. Druga postoji u govoru.
Muhar pripada ovoj drugoj. Zato je njegov slučaj posebno dragocen za istoriju Zemuna. Pokazuje da toponim ne mora da bude star vekovima, da potiče od srednjovekovnog vlastelina ili velike istorijske bitke. Ponekad je dovoljno da čovek decenijama bude toliko prisutan na jednom mestu da njegovo ime postane korisnije od zvaničnog naziva.
„Vidimo se na Trgu Branka Radičevića“ jeste potpuno tačno. Ali „vidimo se na Muharu“ zvuči zemunski.
Šta je sve Muhar video
Ako bismo na istom mestu stajali u različitim epohama, pred nama bi se smenjivao gotovo čitav urbani razvoj Zemuna. U XVIII veku tu su gradske kapije, palisade, seno, zaprege, konji i kovačka radionica. Krajem XIX veka stiže mladi trgovac iz Like. Godine 1902. umire njegov brat Mijat. Godine 1907. Senski trg zvanično postaje Trg Branka Radičevića. Godine 1909. na uglu raste velika Muharova kuća. Tridesetih godina preko trga prolaze sve modernija vozila, a tabla „Braća Muhar“ već predstavlja gradski orijentir. Godine 1937. nestaje stara kuća povezana sa Brankom Radičevićem. Posle rata nestaje trgovački svet u kojem je Ivan izgradio svoj posao. Godine 1966. umire Ivan Muhar. Godine 1973. ruši se stara kuća sa kafanom „Zeleni venac“. Dolaze autobusi, semafori, benzinska pumpa, taksi-stanica i sve intenzivniji saobraćaj.
A ljudi i dalje govore isto ime.
Muhar.
Kada bismo se vratili na Senski trg
Zamislimo ovaj prostor nešto pre 1900. godine. Glavna se završava pred nama. Iza nje je zbijeni Donji grad. Sa obe strane podižu se Gardoš i Ćukovac. Na trgu su zaprežna kola. Prodaje se seno. Kovač potkiva konja. Ljudi kreću prema Dobanovcima, Banovcima i drugim sremskim mestima.
Negde među tim radnjama posao započinje mladi Ivan Muhar. Najpre skromni dućan. Zatim „Dva tornja“. Pa sve veća trgovina. Godine 1907. nestaje naziv Senski trg. Dve godine kasnije podiže se velika kuća. Na njoj stoji ime firme „Braća Muhar“. Ljudi ga gledaju svakog dana. Pitaju gde da se nađu. Kod Muhara. Gde da izađu. Kod Muhara. Kuda su prošli. Pored Muhara.
Vremenom pitanje više nije „kod koga“.
Muhar je postao mesto.
Prezime koje je pobedilo gradsku tablu
U tome je cela suština ove priče. Ivan Muhar nije bio vladar, vojskovođa, pesnik niti političar po kojem je gradska vlast odlučila da nazove trg. Bio je trgovac. Došao je u Zemun bez velikog kapitala, izučio posao, dobio pomoć da započne samostalnu trgovinu, širio je radnju, sačuvao ime prerano umrlog brata u nazivu firme i 1909. podigao jednu od najprepoznatljivijih stambeno-poslovnih kuća na kraju Glavne.
Grad je trgu dao ime Branka Radičevića. Zemunci su mu dali drugo ime. Više od jednog veka kasnije zvanična tabla i dalje kaže jedno, a svakodnevni govor drugo.
I upravo zato je Muhar jedan od najboljih primera načina na koji grad zaista pamti ljude. Ne uvek spomenikom. Ne uvek ulicom. Ponekad jednom običnom rečenicom:
„Silazim na Muharu.“
I svi znaju gde.