Kuće su ostale na svojim mestima, kaldrma je vodila istim pravcem, a ljudi su svakog jutra otvarali iste kapije i radnje. Ipak, posle Prvog svetskog rata nešto se u Zemunu promenilo gotovo pred njihovim očima: imena na uličnim tablama.
Zemun je vekovima imao nazive koji su nastajali iz samog života grada – po pravcu kojim se išlo, zanimanju ljudi, položaju ulice ili nekoj lokalnoj osobenosti. Zato su imena poput Preke, Oračke, Brezine i Alaske pripadala Zemunu mnogo neposrednije nego carevima i državama koje su se smenjivale nad njim. Međutim, tokom habzburškog perioda na gradskoj karti pojavili su se i vladari, vojskovođe i visoki državni činovnici. Postojali su Park carice Jelisavete, Ulica cara Josifa, Ulica princa Eugena, Laudonova, Štarembergova, Kolomanova i Kej bana Kuena-Hedervarija. Čitavi delovi grada nosili su imena povezana sa habzburškim carevima – Franctal sa Franjom I, a Josefstadt, poznat i kao Josipova ili Jozefina, sa Josifom II.
Takva imena nisu bila samo adrese. Ona su pokazivala politički svet kojem je Zemun pripadao.
Četiri dana 1914. pokazala su koliko se brzo menja mapa grada
Prva velika ratna promena dogodila se još u septembru 1914. godine, kada je srpska vojska nakratko ušla u Zemun. Gotovo odmah promenjena su imena najvažnijih ulica: Glavna je postala Ulica kralja Petra, Gospodska Ulica kraljevića Đorđa, a Bežanijska Ulica generala Živkovića. Čak je i kafana „Trpko“ dobila novo ime – „28. avgust“, prema datumu ulaska srpske vojske po tadašnjem julijanskom kalendaru.
Nova imena trajala su koliko i nova vlast. Kada je Zemun ponovo došao pod austrougarsku kontrolu, završila se i ta kratka epizoda.
Ali pokazala je nešto što će četiri godine kasnije postati mnogo trajnije: promena države vrlo brzo stiže i do ulične table.
Posle 1918. više nije bilo povratka na staru mapu
Završetak Prvog svetskog rata potpuno je promenio položaj Zemuna. Austro-Ugarska je nestala, granica na Savi i Dunavu pomerena je daleko prema severu, a nekadašnji pogranični grad našao se u istoj državi sa Beogradom.
Nova stvarnost počela je da se upisuje i u javni prostor. Uklanjani su simboli nekadašnje monarhije, menjana su imena ustanova, parkova, naselja i ulica, a na mestima starih političkih naziva pojavljivali su se novi.
Franctal je postao Novi Grad.
Josefstadt je postao Gornji Grad.
Park carice Jelisavete postao je jednostavno Gradski park.
Ulica cara Josifa postala je Cara Dušana.
Kej bana Kuena-Hedervarija postao je Kej 5. novembra, prema datumu ulaska srpske vojske u Zemun 1918. godine.
Ulica princa Eugena dobila je ime Zmaj Jovina.
Kolomanova je postala Petra Zrinskog, Štarembergova Kosovska, a Laudonova Karamatina.
Jednim potezom nije izbrisan čitav stari grad, ali je sa njegovih najvidljivijih mesta uklanjan politički jezik države koja više nije postojala.
Sa careva na Karađorđeviće
Na prazna mesta nisu stigla neutralna imena.
Nova monarhija ugradila je sopstvene simbole u zemunsku svakodnevicu. Glavna ulica dobila je ime kralja Petra I, glavna ulica nekadašnjeg Franctala, sada Novog Grada, postala je Ulica kraljice Marije, dok je Gospodska dobila ime kralja Aleksandra.
Zemunci su tako istim putem kojim su godinama išli na pijacu, posao ili u crkvu sada prolazili ulicama drugih vladara.
Kuće nisu promenile mesto.
Promenila se istorija ispisana iznad njihovih brojeva.
U tome se najbolje vidi šta ime ulice zapravo može da bude. Ono jeste putokaz, ali istovremeno može da bude i mali spomenik – ime koje se svakodnevno izgovara, piše na pismima i dokumentima i tako neprestano ponavlja priču koju određeno vreme želi da sačuva.
Imena koja su bila jača od država
Ipak, najzanimljiviji deo priče možda nisu imena koja su promenjena, nego ona koja su opstala.
Preka. Oračka. Brezina. Alaska.
Takvi nazivi nisu bili vezani za dinastiju, vojskovođu ili politički poredak. Poticali su iz lokalnog života i zemunske tradicije, pa nije postojao isti razlog da budu uklonjeni kada se promenila država.
Ispod zvanične karte tako je nastavio da živi stariji Zemun – grad alasa, ratara, prolaza, obala i starih pravaca.
Upravo zbog toga Zemun nije posle 1918. jednostavno dobio potpuno novu nomenklaturu. Menjana su pre svega imena koja su jasno podsećala na prethodni državni i vojni poredak, dok je značajan deo lokalnih naziva opstao.
To je bila tiha pobeda gradske memorije nad političkim promenama.
Isti čovek, ista kuća, druga adresa
Najlakše je veličinu te promene razumeti kroz život jednog običnog Zemunca.
Čovek rođen krajem XIX veka mogao je kao dete živeti u Franctalu, a da se kasnije, bez ikakvog preseljenja, nađe u Novom Gradu. Mogao je šetati Parkom carice Jelisavete, a zatim istim stazama Gradskog parka. Mogao je godinama govoriti da ide Kejom Kuena-Hedervarija, a onda početi da izgovara Kej 5. novembra.
Prijatelj mu je mogao stanovati u Gospodskoj, a nekoliko godina kasnije na pismu za istu kuću stajalo bi ime kralja Aleksandra.
Grad se fizički gotovo nije promenio.
Ali se promenio svet kojem je pripadao.
Zemun je pritom još dugo ostao zaseban grad. Tek 1934. godine uključen je u upravno područje Beograda, unoseći u novu celinu sopstvenu urbanu tradiciju i brojna imena nastala mnogo pre tog spajanja.
Ulica pamti više od jedne države
Istorija zemunskih ulica zato nije samo istorija naziva.
Ona je istorija vlasti, granica i ljudi koji su ostajali dok su se države menjale.
Jedno vreme na tablama su stajali habzburški carevi i vojskovođe. Posle njih došli su Karađorđevići, novi istorijski junaci i datumi nove države. A između svih tih promena opstala su imena nastala iz samog Zemuna.
Franctal je postao Novi Grad.
Josefstadt Gornji Grad.
Car Josif ustupio je mesto caru Dušanu.
Princ Eugen Zmaju Jovanu Jovanoviću.
Kuen-Hedervari 5. novembru.
A Preka, Oračka, Brezina i Alaska nastavile su da žive.
Zato stara zemunska ulična tabla nije samo adresa.
Ona je sloj istorije.
Jedno ime može trajati nekoliko godina, drugo nekoliko decenija, treće vekovima.
A ulica pamti sva.