U starom Zemunu vreme se nije samo gledalo na satu. Negde je neko morao da napravi mehanizam koji će ga meriti, izlije zvono koje će ga oglasiti i podigne čitavu napravu visoko na toranj.
Jedna od radionica iz kojih su takvi satovi i zvona odlazili širom zemlje nalazila se upravo u Zemunu.
Priča Livnice Pantelić počela je 1854. godine, ne kao fabrika, već kao mali bravarski „šloseraj“ Đorđa Pantelića. U skromnoj prizemnoj kući izrađivane su brave i ključevi, gvozdene ograde, šporeti, peći i drugi predmeti potrebni svakodnevnom životu. Radionica je izrađivala i baždarila kantare za merenje, posao dovoljno specifičan da je po njemu bila poznata daleko izvan grada.
Bio je to još uvek svet starog zanata: majstor, čekić, nakovanj i predmet koji nastaje rukama.
Ali neće dugo ostati samo to.
Kada se iz Beča u Zemun vratilo novo znanje
Prekretnica dolazi 1870. godine, kada se Đorđev najstariji sin Pavle Pantelić vraća iz Beča. Sa njim u porodičnu radionicu dolaze nove tehničke ideje, alati i načini rada.
Mali šloseraj počinje da se menja.
Pantelići ulaze u mnogo zahtevniju proizvodnju — toranjske satove za crkve, škole i javne zgrade. Uz satni mehanizam bilo je potrebno i zvono koje će otkucavati vreme, pa radionica počinje da lije najpre manja, a potom i velika crkvena zvona.
Od brave na kućnim vratima stiglo se do mehanizma koji treba godinama da radi visoko na crkvenom tornju.
Radionica je vremenom dobila ime koje najbolje pokazuje koliko je daleko odmakla od svojih početaka:
„Zvonolivnica i tvornica toranjskih satova“.
Zemunci su je ipak jednostavno zvali — Livnica Pantelić.
Satovi iz Zemuna na tornjevima drugih gradova
Pantelićevi satovi nisu ostali samo u Zemunu.
Iz njihove radionice izlazili su mehanizmi namenjeni značajnim javnim zgradama i crkvama. Među objektima za koje stručna dokumentacija navodi Pantelićeve satove nalaze se Hariševa kapela na Zemunskom pravoslavnom groblju, Saborna crkva u Beogradu, Vojna bolnica, Narodno pozorište, Krsmanovićeva kuća na Terazijama, Ratnički dom i Uprava fondova, današnji Narodni muzej.
Trag radionice može se pronaći i mnogo dalje.
Na tornju crkve u Jagodini sačuvan je Pantelićev mehanizam iz 1899. godine. U Starčevu su zemunski majstori izradili toranjski sat i zvona za tamošnju crkvu, a u Starim Banovcima dokumentovan je sat njihove izrade iz 1914. godine. Kasnije će ista livnica ponovo izrađivati i prelivati velika crkvena zvona.
Tako je ime jedne zemunske radionice ostajalo zapisano na mehanizmima koje ljudi često nisu ni videli — skrivenim iza brojčanika, visoko u tornjevima.
Ali su ih svakoga dana čuli.
Nisu pravili samo satove i zvona
Velika zvona i toranjski satovi nisu proizvodi koji se naručuju svakog dana. Zato je Livnica morala da ima mnogo širi program.
Iz nje su izlazile pumpe za bunare, table sa nazivima ulica, firme i oznake zanimanja, značke za pse, klupe za crkvene porte, ali i poseban alat i alatne mašine potrebne samoj proizvodnji.
Novi alati nastajali su i prema nacrtima Pavla Pantelića.
Upravo tu se najbolje vidi prelaz koji nam je važan za priču „Od zanata do fabrike“. Pantelić više nije bio samo majstor koji ponavlja ono što je naučio od prethodne generacije. Radionica je počela da razvija sopstvena tehnička rešenja, uvodi nove mašine i prenosi tehnološke novine koje su u Zemun stizale iz srednje Evrope.
Postala je svojevrsna škola zanata i tehnike. Kroz nju su prolazile i stasavale nove generacije mladih majstora.
Tri generacije pod istim krovom
Porodica Pantelić vodila je radionicu kroz tri generacije.
Posle smrti Pavla Pantelića 1924. godine, porodičnu tradiciju nastavio je Toma Pantelić, koji je dalje prilagođavao proizvodnju novim zahtevima vremena.
Posao je već toliko prerastao prvobitnu kuću da je bilo potrebno urediti sam proizvodni prostor. Godine 1926. izvedena je velika rekonstrukcija prema projektu zemunskog graditelja Josifa Marksa.
Zgrada nije uređena da izgleda reprezentativno poput gradske palate. Njena unutrašnjost podređena je radu.
U kompleksu su se nalazili kovačnica, bravarska radionica, stara i nova livnica sa pećima, magacin i kancelarija, dok su dvorište ispunjavali alati, mašine, kalupi i materijal.
Arhitektura je pratila proizvodnju.
To je danas jedna od najvećih vrednosti Livnice Pantelić: nije sačuvana samo kuća u kojoj je nekada nešto proizvođeno. Sačuvana je čitava logika stare radionice.
Od majstorskog čekića do industrije
Kada je Đorđe Pantelić 1854. otvorio mali šloseraj, Zemun je još bio grad u kojem su najveći deo potrebnih predmeta izrađivali pojedinačni majstori.
Kada je nekoliko decenija kasnije iz iste kuće izlazio složeni mehanizam toranjskog sata, grad je već ulazio u sasvim drugo doba.
Pantelićeva radionica zato zauzima posebno mesto u istoriji Zemuna.
Nije bila velika fabrika sa hiljadama radnika. Ali više nije bila ni obična mala zanatska radnja.
U njoj se vidi upravo trenutak prelaza: zanat postaje specijalizovana proizvodnja, ručni alat dobija pomoć mašine, a znanje jednog majstora pretvara se u organizovan posao koji traje generacijama.
I dok će mnoge zemunske fabrike koje su nastale posle nje potpuno nestati, zgrada Livnice Pantelić ostala je na svom mestu, u starom jezgru grada.
Godine 1979. proglašena je kulturnim dobrom od velikog značaja. Sačuvani su delovi opreme, alati, mašine i prostor u kojem se radilo, zbog čega ona danas predstavlja jedan od retkih očuvanih spomenika tehničkog i zanatskog nasleđa Zemuna.
Možda je zato njena priča najbolji odgovor na pitanje kako je nastala industrija.
Nije počela velikom fabričkom halom.
Počela je u maloj zemunskoj kući, uz čekić, nakovanj, bravu i jednog majstora koji je umeo da napravi nešto što drugi nisu.
A onda je ta radionica počela da meri vreme.
