Zemun je umetnicima dugo pružao gotovo neiscrpan izbor motiva: Dunav i ravnicu, strme ulice Gardoša, krovove Donjeg grada, barokne tornjeve, ribarske kuće, pijacu, pristaništa, fabričke dimnjake, dvorišta i fasade koje su se menjale zajedno sa gradom. Isti prizor mogao je biti veduta, dokument, intimni pejzaž ili gotovo apstraktna kompozicija. Zato Zemun nije bio samo mesto u kojem su umetnici živeli. Postao je jedan od motiva kojem su se generacije slikara, grafičara i fotografa vraćale.
Ali likovni život grada nije nastao samo zbog lepih pogleda. Iza njega stoje umetnici, škole, ateljei, izložbe, udruženja i galerije koje su tokom XX veka od pojedinačnog stvaralaštva napravile prepoznatljivu lokalnu scenu.
Pre galerija – umetnici oko Građanske čitaonice
Između dva svetska rata zemunski slikari, vajari i grafičari nisu imali razvijenu mrežu galerija kakvu danas podrazumevamo. Okupljali su se i izlagali oko Građanske čitaonice i drugih kulturnih prostora grada. Među umetnicima povezanim sa Zemunom nalazili su se Đorđe Čutuković, Petar Marković, Jovanka Strajnić i drugi autori čija su dela danas važna ne samo kao umetnost već i kao vizuelno svedočanstvo o gradu koji se u međuvremenu promenio.
Posebno je zanimljiv Đorđe Čutuković, rođen u Zemunu 1888, školovan u Zagrebu i dugogodišnji profesor Zemunske gimnazije. Ostavio je veliki broj slika, grafika, akvarela i crteža, među njima i prikaze građevina koje više ne postoje. Petar Marković je, s druge strane, godinama slikao zemunske ulice, kuće, periferiju i obalu, pa su pojedina njegova dela danas istovremeno umetnički radovi i dokumenti nekadašnjeg izgleda grada.
Upravo tu počinje jedna važna osobina zemunskog slikarstva: umetnik nije samo posmatrao grad nego ga je, često nesvesno, i arhivirao.
Posleratni Zemun traži prostor za izložbe
Posle Drugog svetskog rata likovni život dobio je novi zamah, ali stalna galerija još nije postojala. Zemunski umetnici izlagali su u Domu kulture, sali hotela „Central“, privremenom izložbenom prostoru u bašti „Beograd“, radnim organizacijama i drugim mestima koja su mogla da prime postavku.
Među autorima koji se pojavljuju u prvim posleratnim izložbama bili su Slavko Vrbica, Mihailo Berencija, Vera Josifović, Živko Stojsavljević i Đorđe Čutuković.
Važan trenutak dogodio se u maju i junu 1956. godine, kada je organizovana prva veća zajednička izložba zemunskih slikara i vajara. Predstavilo se oko dvadeset autora, među kojima Kaćuša Maletin, Mihailo Berencija, Milan Besarabić, Slavica Damjanović, Petar Marković, Jelka Nešković, Anka Perić, Jovanka Strajnić, Đorđe Čutuković i Jelisaveta Šober.
To više nije bila priča o nekoliko pojedinaca koji slučajno žive u istom gradu.
Počela je da se vidi scena.
Muzej kao prvi ozbiljan oslonac
Tokom pedesetih i kasnijih godina važan deo izložbene i kulturne delatnosti bio je povezan sa Zavičajnim muzejom Zemuna. Sistematsko prikupljanje predmeta, dokumenata i umetničkih radova pomoglo je da ono što je nastajalo u gradu više ne zavisi samo od privatnih zbirki i sećanja.
Zavičajni muzej je 1968. uključen u Muzej grada Beograda i smešten u Spirtinu kuću, jednu od najznačajnijih građanskih kuća starog Zemuna.
Time je likovna istorija grada dobila i institucionalno mesto za čuvanje.
Grad ateljea
Paralelno sa zvaničnim izložbama postojao je mnogo manje vidljiv svet – atelje.
Kuće, potkrovlja, dvorišne prostorije i drugi prilagođeni prostori postajali su radionice slikara, vajara, grafičara, keramičara i kasnije fotografa i autora drugih vizuelnih disciplina. Neki su bili namenski uređeni, drugi sasvim skromni: veliki prozor, radni sto, štafelaj, nekoliko polica i radovi naslonjeni jedan na drugi.
Atelje nije bio samo mesto proizvodnje umetničkog dela. U njemu su se susretale kolege, razgovaralo o izložbama, razmenjivali materijali i ideje, gledali nedovršeni radovi i stvarala prijateljstva. Deo likovnog života Zemuna zato nikada nije mogao da se vidi samo kroz zvanične programe galerija.
Postojao je iza vrata privatnih radionica.
Ta tradicija nije potpuno nestala. Društvo likovnih i primenjenih umetnika Zemuna i danas kroz svoje programe povezuje umetnike i njihove radne prostore sa publikom, a pojedini zemunski ateljei otvaraju vrata posetiocima.
1977 – umetnici se organizuju
Veliki korak napravljen je 1977. godine, kada je osnovano Društvo likovnih i primenjenih umetnika Zemuna. Zvanični datum osnivanja je 21. novembar 1977.
Udruženje je okupilo umetnike koji su živeli ili radili u Zemunu ili bili povezani sa njegovim kulturnim životom. Time je scena dobila organizaciju koja je mogla da priprema zajedničke izložbe, konkuriše za prostor, povezuje umetnike i gradi kontinuitet koji ne zavisi samo od pojedinačnih inicijativa.
U periodu koji je usledio u Zemunu je delovalo oko osamdeset likovnih umetnika, a izložbe su se postavljale u Galeriji Pinki, Domu JNA, foajeu zemunske pozorišne scene, školama, biblioteci, radnim organizacijama i drugim prostorima.
Umetnost je počela da zauzima mnogo više tačaka na gradskoj karti.
Zemunski salon – godišnji presek scene
Jedan od najvažnijih rezultata takvog povezivanja bio je Zemunski salon. Sačuvan katalog potvrđuje njegovo održavanje 1984. godine u Galeriji Pinki, uz gostovanja postavke u Mariboru i Rogaškoj Slatini.
Salon je vremenom postao tradicionalna kolektivna izložba i svojevrsni godišnji presek savremenog stvaralaštva. Nije vezan samo za jedan stil ni jednu generaciju: na njemu su se susretali slikarstvo, crtež, grafika, skulptura, kolaž, digitalni radovi i drugi oblici vizuelnog izražavanja.
Kontinuitet je izuzetno dug. Godine 2023. održan je 39. Zemunski salon, dok je za 2026. raspisan 42. po redu.
Malo lokalnih likovnih manifestacija može da pokaže takvu dugovečnost.
Stara kapetanija – stalna adresa
Godine 1985. Društvo likovnih i primenjenih umetnika Zemuna dobilo je ono što je likovnoj sceni dugo nedostajalo – stalni izložbeni prostor u Staroj kapetaniji na Keju oslobođenja.
Galerija je tokom četiri decenije postala najstarija aktivna galerija u Zemunu. Kroz nju su prošle stotine samostalnih i kolektivnih izložbi, tradicionalni Zemunski salon, prolećne izložbe, fotografija, keramika, karikatura, primenjena umetnost i savremene prakse.
Njena važnost nije samo u broju programa. Umetnici su dobili adresu na kojoj mogu da izlažu, a publika mesto na koje može redovno da dolazi.
Zemun više nije morao svaki put da traži novu salu.
Ikar – umetnost u Domu vazduhoplovstva
Druga važna tačka nalazi se u Domu vazduhoplovstva. Galerija „Ikar“ razvila je sopstveni izložbeni program i postala prostor u kojem se susreću lokalne, nacionalne i međunarodne postavke.
Njena pozicija je drugačija od Stare kapetanije. Nalazi se u reprezentativnom institucionalnom objektu u samom gradskom jezgru, pa pruža drugačiji galerijski ambijent.
Program se nije zadržao samo na klasičnom slikarstvu. U Ikaru se izlažu akvareli, fotografije, primenjena umetnost i drugi vizuelni izrazi, održavaju međunarodni projekti i programi povezani sa kulturnim nasleđem. Godine 2026, na primer, međunarodni festival akvarela okupio je umetnike iz dvadeset država.
To pokazuje da zemunska galerijska scena nije samo ostatak nekadašnjeg kulturnog života.
Ona je i dalje aktivna.
Čubrilo – galerija u samom simbolu Zemuna
Posebno mesto zauzimaju Atelje i galerija „Čubrilo“ u Milenijumskoj kuli na Gardošu. Retko koji galerijski prostor može da dobije slikovitiju adresu.
U kuli su tokom godina organizovane brojne umetničke, fotografske i tematske izložbe, a program se povezao i sa manifestacijama posvećenim Nikoli Tesli, kulturnom nasleđu i savremenom stvaralaštvu.
Ovde je odnos prostora i umetnosti posebno izražen: posetilac ne dolazi samo na izložbu nego istovremeno ulazi u jedan od najprepoznatljivijih istorijskih objekata Zemuna.
Time sam prostor postaje deo postavke.
Zemun nije samo Gardoš na platnu
Kada se govori o zemunskom slikarstvu, najlakše je pomisliti na Gardoš, Milenijumsku kulu i Dunav. Ti motivi jesu neizbežni, ali bi bilo pogrešno čitavu likovnu istoriju grada svesti na razglednicu.
Umetnici su slikali i pijacu, periferiju, industrijske objekte, alaske kuće, pristaništa, fabrike, dvorišta, Glavnu ulicu, stare kapije i sasvim obične prizore svakodnevice. Upravo ti radovi danas često imaju najveću dokumentarnu vrednost.
Na crtežu ili slici može ostati kuća koja je kasnije srušena, čamac kakav više ne postoji, fabrički dimnjak koji je nestao iz panorame ili izgled obale pre velikih urbanističkih promena.
Takvo delo ne treba čitati kao fotografiju. Umetnik menja boju, perspektivu, proporcije i atmosferu.
Ali upravo zato ponekad sačuva ono što tehnički dokument ne može – utisak grada.
Od ulja na platnu do digitalnog rada
Likovna scena Zemuna nije ostala zarobljena u pejzažu i klasičnom štafelajnom slikarstvu. Vremenom su se uz slikarstvo i vajarstvo razvijali grafika, keramika, fotografija, ilustracija, kolaž, instalacija, digitalna umetnost i različiti oblici primenjenog stvaralaštva.
Savremeni Zemunski salon dobro pokazuje tu promenu: ulje i akril mogu stajati pored digitalnog kolaža, linoreza, crteža, skulpture ili rada napravljenog kombinovanom tehnikom.
Promenili su se alati.
Nije nestala potreba da se nešto pokaže.
Grad kao motiv i kao zajednica
Zemun je danas verovatno fotografisan više nego ikada. Telefon za nekoliko sekundi može da napravi desetine tehnički preciznih snimaka Gardoša, keja ili Glavne ulice.
Ali to nije ukinulo umetnički pogled.
Fotografija može da zabeleži kako određena ulica izgleda.
Umetničko delo može da pokaže kako je neko doživljava.
U tome je razlika zbog koje, uprkos milionima fotografija, ljudi i dalje slikaju isti Dunav, iste krovove i istu kulu.
Likovni život Zemuna zato nije priča samo o lepom gradu koji inspiriše umetnike. Mnogo je konkretniji: od okupljanja oko Građanske čitaonice, preko izložbe dvadesetak zemunskih umetnika 1956, osnivanja Društva 1977. i Zemunskog salona, do Stare kapetanije, Ikara, Čubrila i savremenih ateljea.
Grad je dao motive.
Umetnici su mu zauzvrat ostavili drugu vrstu arhive.
Ne arhivu dokumenata i datuma, već krovova, lica, obala, ulica, fabrika, magle, svetlosti i prizora koji bi bez njih možda zauvek nestali.