Postoje fabrike koje prave predmete koje možemo da uzmemo u ruku. A u Zemunu je dvadesetih godina prošlog veka nastala fabrika čiji je jedan od najvažnijih proizvoda bio gotovo nevidljiv — ugljen-dioksid. Njime su se punile boce sa soda-vodom, koristio se u industriji, a u čvrstom stanju postajao je suvi led, proizvod koji će otvoriti nove mogućnosti za čuvanje i transport hrane.
Iza te priče stajao je Adam Filipović.
Od pančevačke radionice do fabrike u Zemunu
Adam Filipović rođen je 1887. godine u Pančevu, u porodici već povezanoj sa tehnikom i proizvodnjom. Njegov otac imao je radionicu u kojoj su se pravile mašine i boce za soda-vodu, ali i sama soda-voda i bezalkoholna pića.
Posle školovanja u Pančevu Adam odlazi u Budimpeštu, gde upoznaje savremenije industrijske metode. Tamo dolazi u dodir i sa industrijalcem Janošem Hajošem, koji je, prema kasnijoj biografskoj građi, imao značajan uticaj na njegov poslovni put.
Po završetku Prvog svetskog rata vraća se u Pančevo, a 1921. godine ženi se Marijom Bittol. Iste godine počinje da razvija plan za novu fabriku — ne u Pančevu, već u Zemunu.
Izbor nije bio slučajan. Nestankom stare austrougarske granice Zemun se našao na važnom pravcu između srednje Evrope i Balkana, sa železnicom, Dunavom, blizinom Beograda i velikim prometom poljoprivredne i prehrambene robe.
Filipović je očigledno prepoznao nešto veoma važno:
grad kroz koji prolazi hrana trebaće i način da se ta hrana sačuva.
Na periferiji tadašnjeg Zemuna, uz železničku prugu i u blizini stanice, izgradnja fabrike ugljen-dioksida počinje 1921, a pogon je završen i pušten u rad 1924. godine.
U tadašnjoj terminologiji ugljen-dioksid često je nazivan „ugljenom kiselinom“, pa preduzeće posluje kao Industrija ugljene kiseline Adam Filipović. Bilo je organizovano kao akcionarsko društvo, uz značajno učešće mađarskog kapitala i kredite Budimpeštanske i Pančevačke banke, ali su ideja, izbor mesta i realizacija bili vezani za Filipovića.
Do fabrike je doveden i industrijski železnički kolosek, čime je pogon neposredno povezan sa širim železničkim tržištem.
Filipović je u početku još živeo u Pančevu. Prema sačuvanom biografskom zapisu, svakog dana je brodom dolazio u Zemun na posao i uveče se vraćao kući. Tek 1931. godine porodica se seli u Zemun, u kuću u Karađorđevoj 5, na prostoru koji stariji izvori povezuju sa Filipovićevim trgom.
To je bila porodična kuća — ne adresa fabrike.
Od soda-vode do suvog leda
Savremeni oglas iz 1928. godine daje odličan uvid u pravi obim Filipovićevog poslovanja. Te godine njegova firma otvara fabričku podružnicu u Novom Sadu, na Futoškom putu 36, nudeći najčistiji tečni ugljen-dioksid, opremu za fabrike soda-vode i boce.
Dakle, nije prodavao samo gas. Nudio je praktično čitav sistem potreban za proizvodnju gaziranih pića.
Do 1941. godine firma se u poslovnoj štampi pojavljuje pod punim nazivom Industrija ugljene kiseline Adam Filipović d. d. Zemun, što potvrđuje da je neposredno pred rat još bila aktivno industrijsko preduzeće.
Najzanimljiviji deo priče ipak je suvi led.
Suvi led je čvrsti ugljen-dioksid. Za razliku od običnog leda, ne pretvara se u vodu već pri zagrevanju neposredno prelazi u gas. Zbog toga je bio izuzetno pogodan za hlađenje robe tokom transporta.
Prema biografskoj građi, Filipović je sarađivao sa švajcarskom firmom Carba, koristeći njihovu opremu za proizvodnju suvog leda. Zatim je otišao korak dalje i počeo da ga koristi za hlađenje prehrambenih proizvoda tokom prevoza.
Danas, u vreme hladnjača i rashladnih kamiona, to deluje uobičajeno. Dvadesetih i tridesetih godina nije bilo.
Meso, mlečni proizvodi i druga kvarljiva roba teško su podnosili duge puteve. Suvi led omogućavao je da temperatura ostane niska bez klasične rashladne mašine i bez vode koja nastaje topljenjem običnog leda.
Zemunska fabrika tako nije samo proizvodila hemijsku sirovinu.
Pomagala je da hrana otputuje dalje — i da tamo stigne očuvana.
Industrijalac koji je gledao dalje od fabrike
Filipović nije ostao zatvoren iza kapije svog pogona. Putovao je, govorio nemački i mađarski, sarađivao sa stranim privrednim krugovima, a izvori ga povezuju i sa kompanijom Imperial Chemical Industries iz Londona.
Bio je aktivan i u životu Zemuna. Sarađivao je sa gradskim vlastima i društvima, bio angažovan u veslačkom klubu Galeb, a sredinom tridesetih pojavljuje se i u zemunskom Rotary klubu. U maju 1936. godine održao je predavanje pod nazivom „Put po novoj Nemačkoj“.
Njegov poslovni model već je bio sasvim moderan: otvarao je podružnice, pratio transportne pravce, sarađivao sa stranim kompanijama i tražio nove primene svog proizvoda.
To je velika razlika između zanatlije i industrijalca.
Majstor je pravio ono što kupac naruči.
Industrijalac je tražio potrebu pre nego što je tržište potpuno prepozna.
Rat i nestanak Adama Filipovića
Drugi svetski rat presekao je i poslovnu i ličnu priču.
Kasnija biografska literatura navodi da je Filipović tokom okupacije kratko prihvatio mesto zamenika gradonačelnika Zemuna, ali da je potom odstupio. Ista građa pominje i njegovu intervenciju kod vlasti NDH za uhapšene Jevreje. Pošto ovaj deo biografije dobrim delom počiva i na kasnijim porodičnim svedočenjima, treba ga navoditi sa tom rezervom.
Mnogo je sigurnije dokumentovan njegov kraj.
Posle ulaska partizanskih jedinica u Zemun, Filipović je 23. oktobra 1944. godine uhapšen. Dva dana kasnije odveden je iz pritvora i potom mu se gubi trag.
Kasniji izvori njegovo stradanje smeštaju krajem oktobra 1944. i pominju Kalvariju, ali tačan datum, okolnosti i pravna procedura nisu potpuno razjašnjeni. Zbog toga nijednu od tih verzija ne treba predstavljati kao konačno dokazanu.
Posle rata privatna fabrika prelazi u državni privredni sistem. U zemunskoj dokumentaciji pojavljuje se kao „Industrija ugljene kiseline, bivši Filipović“.
Hladna administrativna formulacija u dve reči sažela je čitavu promenu vremena:
bivši Filipović.
Proizvodnja, međutim, nije odmah nestala. U izveštajima iz 1947. godine među zemunskim preduzećima koja su prebacila plan pojavljuje se i Inkogas. Za sada ipak nemamo dovoljno čvrst dokument da bismo bez rezerve tvrdili da je Inkogas bio direktno preimenovana Filipovićeva fabrika, pa tu vezu ne treba izmišljati.
Čovek koji je prodavao hladnoću
U istoriji Zemuna bilo je mnogo većih fabrika.
Ikarus je pravio avione. Zmaj mašine. Teleoptik precizne instrumente.
Filipovićeva fabrika proizvodila je nešto manje upadljivo — gas i hladnoću.
Ali bez takvih proizvoda moderna industrija, proizvodnja gaziranih pića i transport kvarljive hrane teško su mogli da naprave sledeći korak.
Adam Filipović prepoznao je Zemun kao mesto gde se ukrštaju železnica, reka, Beograd i trgovina hranom — i upravo tu podigao fabriku čiji je proizvod trebalo da putuje mnogo dalje od samog grada.
Njegov otac još je u radionici pravio opremu za soda-vodu.
Sin je od tog znanja napravio industriju.
Od radionice za soda-vodu do fabrike ugljen-dioksida. Od običnog leda do suvog leda. Od lokalnog majstora do industrijalca koji je razmišljao o čitavom transportnom lancu.
I sve to u Zemunu pre jednog veka.