Danas je dud u Zemunu tek ponegde staro drvo u dvorištu ili kraj puta. Pre dva i po veka imao je sasvim drugačiju vrednost. Njegovo lišće bilo je sirovina za posao koji danas gotovo niko ne povezuje sa Zemunom.
Zemun je nekada gajio svilene bube.
Nije to bila velika industrija sa fabričkim halama. Sve je počinjalo mnogo jednostavnije — dudovim lišćem, svilenim bubama i čaurama iz kojih se dobijala svilena nit.
Osam stotina dudova
Krajiška uprava je u XVIII veku nastojala da razvije svilogojstvo, a Zemun je uključen u taj plan. Godine 1770. zemunski komunitet je, po nalogu vojne uprave, zasadio 800 dudova, čime je nastala takozvana plantaška bašta.
Dudovi nisu sađeni prvenstveno zbog ploda ili hlada. Njihovo lišće bilo je osnovna hrana svilene bube.
Već 1778. godine zemunsko poglavarstvo nabavilo je 12 loti galeta — čaura svilene bube — i podelilo ih stanovnicima spremnim da se bave uzgojem.
Tako je proizvodnja luksuznog materijala u Zemunu počinjala sasvim skromno: čovekom koji bere dudovo lišće i nosi ga kući.
Kada je dud postao gradsko pitanje
Uzgoj svilene bube nije bio kratkotrajan pokušaj. Gotovo vek kasnije, u proleće 1868. godine, pojedinim Zemuncima ponestalo je lišća za hranjenje buba.
„Zemunski glasnik“ beleži da je zbog toga nastao pravi spor.
Stanovnici Gornje varoši nisu želeli da drugi beru lišće sa dudova ispred njihovih kuća, pa se pred gradskom vlašću otvorilo pitanje:
čiji je dud koji raste u javnoj ulici — domaćinov ili gradski?
U raspravi se pojavljuje i Đorđe pl. Spirta, koji je, prema tadašnjoj štampi, već radio na širenju uzgoja svilene bube među Zemuncima i stanovnicima okoline. U ime odgajivača tražio je od Magistrata da im se dozvoli branje dudovog lišća sa stabala u ulicama.
Na kraju je odlučeno da lišće sa uličnih dudova mogu da beru oni koji ga koriste za ishranu svilene bube.
Jedan list duda tako je postao pitanje gradske politike.
Posao koji je trajao generacijama
Od sadnje prvih 800 dudova 1770. do rasprave iz 1868. prošao je gotovo čitav vek. To pokazuje da svilogojstvo u Zemunu nije bilo prolazna novotarija.
Ljudi su i dalje gajili svilene bube, tražili dudovo lišće i pokušavali da od tog posla zarade.
Kasniji istorijski pregledi pominju i zemunsku „svilaru“, ali taj naziv može da zavara. Nije reč o velikoj fabrici svile, već prvenstveno o prijemnoj stanici za sakupljanje čaura svilene bube.
Zemun zato nikada nije postao veliki centar svilene industrije. Ovde se mnogo duže zadržao njen početak — dud, svilena buba i čaura koja je kao sirovina odlazila dalje.
Kada je luksuz počinjao ispred kuće
Svila je bila simbol luksuza, ali njen početak u Zemunu nije imao ničeg raskošnog.
Počinjao je rukama koje beru lišće, korpom punom dudovih grana i kućom u kojoj se hrane svilene bube dok ne naprave čaure.
Zato je ova gotovo zaboravljena priča dobar podsetnik da privreda grada nije uvek počinjala fabrikom.
Ponekad je čitav posao počinjao na dudu ispred kuće.
A u Zemunu je taj list svojevremeno bio dovoljno vredan da se zbog njega raspravlja i u gradskoj većnici.