Postoje fabrike koje grad pamti po avionima, autobusima ili velikim halama. A postoje i one koje su pravile sitne delove bez kojih ništa veliko ne može da bude sastavljeno.
Šraf. Matica. Zakovica.
Upravo takva fabrika počela je da radi u Zemunu 1923. godine. Osnovana kao N. Trifunović i drug, ubrzo se pojavljuje pod nazivom Fabrika metalnih izrađevina „Fortis“. Danas je gotovo zaboravljena, iako je bila deo nove metalne industrije koja je menjala Zemun između dva rata.
Fabrika za ono što sve drži zajedno
Fortis je počeo proizvodnjom vijaka, matica i zakovica, a jedan savremeni privredni izvor navodi ga kao treću fabriku te vrste u tadašnjoj Jugoslaviji.
Takvi proizvodi bili su potrebni svuda: na železnici, u brodogradnji, građevinarstvu, kotlarnicama i mašinskoj industriji. Bez njih nije bilo vagona, mostova, rezervoara ni ozbiljnih fabričkih postrojenja.
Gvožđe je u početku stizalo iz Štajerske, a među radnicima su, pored domaćih ljudi, zabeleženi i Česi. To već pokazuje koliko se Zemun udaljio od starog zanatskog sveta: sirovina je dolazila iz drugih krajeva, radnici iz različitih industrijskih sredina, a proizvodnja više nije bila namenjena samo lokalnom tržištu.
Tačna adresa fabrike danas nije pouzdano utvrđena. Znamo da je radila u Zemunu, ali ne dovoljno precizno da bismo mogli da pokažemo gde se nalazila.
Kada se proizvodnja počela meriti vagonima
Od 1925. godine Fortis već ima širi proizvodni program. Pored vijaka i matica, izrađivani su ekseri za železničke šine, vruće presovane matice, podložne pločice i zakovice za kotlove, tendere i brodske rezervoare.
Fabrika je imala oko 25 mašina, ukupne snage približno 40 konjskih snaga, i zapošljavala između 20 i 30 radnika.
Najbolje merilo njenog razvoja ipak je proizvodni kapacitet: stručni izvori navode približno 30 do 40 vagona vijaka i još 9 do 12 vagona zakovica godišnje. Drugi tadašnji pregled daje nešto nižu procenu, pa te brojke treba shvatiti kao približan kapacitet, a ne kao precizan godišnji učinak.
Ali suština je jasna.
Zemunski majstor nekada je pravio predmet jedan po jedan.
Fortis je proizvodnju merio vagonima.
Kratak život jedne fabrike
Dvadesete godine donele su industrijski rast, ali i jaku konkurenciju. Fortis nije bio jedini proizvođač vijaka i zakovica, a domaće fabrike borile su se i sa uvozom i većim proizvođačima.
Do 1933. godine Fortis više nije radio.
Tačan datum zatvaranja za sada nije pouzdano poznat, ali dokumentacija iz tog perioda već ga svrstava među fabrike koje su prestale sa radom. U isto vreme gasili su se i drugi slični pogoni širom tadašnje države.
Od Fortisa nije ostala velika hala, dimnjak niti ime koje je preživelo svoje radnike. Čak ni njegovu tačnu lokaciju danas ne možemo sigurno vratiti na mapu Zemuna.
Ali njegova priča ipak govori mnogo.
Neko je morao da napravi šraf kojim će mašina biti spojena, maticu koja će ga držati i zakovicu koja će povezati metalne ploče kotla ili brodskog rezervoara.
Tokom jedne kratke epizode između dva rata, to se radilo i u Zemunu.
Tu se možda najjasnije vidi put od zanata do fabrike.
Majstor je pravio predmet.
Fabrika je pravila seriju.