Jedan glumac. Prazna scena. Nekoliko rekvizita – ponekad ni toliko. Nema ansambla iza kojeg može da se sakrije, nema drugih likova koji će preuzeti ritam predstave. U pantomimi nema čak ni reči. Ostaju telo, glas, lice, pokret i sposobnost jednog izvođača da sam zadrži pažnju cele sale. Upravo tim zahtevnim formama Zemun je 1973. posvetio Festival monodrame i pantomime, manifestaciju koja je tokom više od pola veka dovodila na zemunske scene neke od najznačajnijih glumaca, pantomimičara i autora iz zemlje i inostranstva.
Ljubiša Ružić i ideja Festivala
Idejni tvorac Festivala bio je Ljubiša Ružić, oko kojeg se okupila grupa istaknutih teatarskih stvaralaca: profesorka i rediteljka Ognjenka Milićević, dramaturg Milenko Misailović, kritičar Predrag Perović, Branko Radivojević, profesor Branivoj Đorđević, reditelj Živomir Joković, glumac Marko Todorović i pozorišni kritičar Feliks Pašić. Direktor Festivala od osnivanja do prekida početkom devedesetih bio je Mitar Mija Stefanović.
Festival je dobio snažnu podršku Narodnog pozorišta, na čijoj je Sceni Zemun i započeo život, dok je Pozorište lutaka „Pinokio“ od prvih godina pružalo važnu logističku podršku. Ideja je bila neuobičajena: čitavu manifestaciju posvetiti formama u kojima izvođač praktično ostaje sam pred publikom.
1973 – Maja Dimitrijević sama pred pet stotina gledalaca
Prvi Festival održan je 1973. na Sceni Zemun Narodnog pozorišta. Sala je imala oko 500 mesta, pa su se organizatori pitali hoće li izvođači prihvatiti da monodramu ili pantomimu igraju sami pred tolikim gledalištem.
Prva je izašla Maja Dimitrijević, glumica Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sa „Ljudskim glasom“ Žana Koktoa u režiji Miroslava Belovića. Time je otvorila prvi Festival. Njena veza sa monodramom trajala je mnogo duže od te večeri, a danas glavna festivalska nagrada za najbolju monodramu nosi njeno ime – Zlatna kolajna „Maja Dimitrijević“.
Jedan glumac – puno pozorište
Već prve godine pokazale su da monodrama ne mora biti mala predstava samo zato što ima jednog izvođača. Na festivalu su se pojavljivala velika glumačka imena i ozbiljni književni tekstovi. Godine 1975. Rade Šerbedžija izveo je „Krležin obračun sa nama“, dok je Špiro Guberina nastupio u Kafkinom „Izveštaju jednoj Akademiji“. Program je uključivao i strane umetnike i eksperimentalne teatarske pristupe, a jedan novinski naslov iz 1976. gotovo savršeno je opisao suštinu manifestacije: „Jedan glumac – puno pozorište.“
Festival nije tražio malu formu. Tražio je velikog izvođača.
Zašto monodrama i pantomima zajedno?
Na prvi pogled to su gotovo suprotne forme. Monodrama često zavisi od teksta, glasa i glumačke interpretacije, dok pantomima može potpuno da odbaci govor i sve prenese telom, mimikom i pokretom. Ipak, obe počivaju na istoj ekstremnoj koncentraciji izvođačke veštine.
U klasičnoj predstavi glumac ima partnera i može da reaguje na njegovu repliku, energiju ili pokret. U monodrami je uglavnom sam odgovoran za ritam cele predstave. U pantomimi se zadatak dodatno komplikuje: publika mora da razume prostor, predmet, sukob ili emociju koji često fizički ni ne postoje na sceni. Zato se veoma brzo vidi razlika između tehnički korektnog nastupa i izvođača koji zaista može da „napuni“ pozornicu.
Festival je upravo toj razlici dao mesto.
Od domaćeg festivala do međunarodne scene
Tokom narednih decenija Zemun je postao mesto susreta različitih teatarskih tradicija. Uz najznačajnije glumce jugoslovenske scene nastupali su strani pantomimičari, eksperimentalni izvođači i umetnici fizičkog teatra. Posle obnove devedesetih međunarodni karakter dodatno je pojačan, a u Zemun su stizali izvođači iz Evrope i drugih delova sveta.
Pantomima je tu imala posebnu prednost: izvođaču iz druge države nije bio potreban prevod da bi publika razumela situaciju, emociju ili šalu. Telo je bilo jezik.
Festival koji je zaustavila kriza
Dugovečnost Festivala ne znači da je njegov život bio neprekinut. Do 1992. održano je dvadeset izdanja. Nakon toga, u vreme raspada Jugoslavije, ratova, sankcija i duboke društvene i ekonomske krize, Festival je prestao da se održava. Nije ga bilo 1993, 1994. i 1995. godine.
Grupa pozorišnih entuzijasta pokrenula je 1995. inicijativu za obnovu. Među njima su bili Borislav Balać, Ivan Bekjarev, Ljiljana Blagojević, Ivica Klemenc i Radomir Putnik, uz podršku Darinke Matić Marović. Rezultat je stigao sledeće godine: 1996. održan je 21. Festival monodrame i pantomime.
Posle tri godine tišine, scena se ponovo otvorila.
Pantomima se vraća sa učenicima Marsela Marsoa
Obnova 1996. nije značila samo nastavak starog programa. Posebna pažnja posvećena je pantomimi, koju je trebalo ponovo ojačati. Marko Stojanović i Agencija Bufa pomogli su organizovanje trodnevnih radionica pantomime u kojima su učestvovali i studenti škole čuvenog Marsela Marsoa u Parizu. Na otvaranju 21. Festivala izvedena je i komična melodrama bez reči „Čekajući nebo“.
Obnovljena manifestacija nije se zadovoljila vraćanjem starog imena. Morala je ponovo da izgradi program.
Zlatne kolajne
Nagrade su vremenom postale jedan od prepoznatljivih elemenata Festivala. Stručni žiri danas dodeljuje Zlatnu kolajnu „Maja Dimitrijević“ za najbolju monodramu i Zlatnu kolajnu za najbolju pantomimu, dok publika bira dobitnika Zlatne kolajne „Siniša Dašić“. Program je dobio i druga priznanja, među njima nagradu „Miodrag Andrić – Ljuba Moljac“ za mladog glumca ili glumicu.
Na 49. Festivalu 2024. Zlatnu kolajnu „Maja Dimitrijević“ osvojio je Đorđe Kreća za „Kontrabas“, Zlatnu kolajnu za pantomimu Trevor Kop za „Fizičke iluzije“, a nagradu publike Olga Đorđević za „Pjaf“. Nataša Lasica dobila je priznanje „Miodrag Andrić – Ljuba Moljac“ za monodramu „Glorija“.
Nagrada na ovom festivalu ima posebnu težinu jer se ne ocenjuje glumac kao deo velikog ansambla. Ovde je izvođač praktično cela predstava.
Pinokio – druga kuća Festivala
Festival je rođen na Sceni Zemun Narodnog pozorišta, ali je Pozorište lutaka „Pinokio“ tokom njegove istorije postalo njegov najprepoznatljiviji savremeni dom. Veza postoji još od prvih godina, kada je Pinokio pomagao organizaciju, dok se danas glavni takmičarski program održava na njegovoj sceni.
Promenila se adresa, ali osnovni princip nije: na scenu izlazi jedan izvođač, a onda mora sam da opravda sve ostalo.
Pet stotina takmičarskih predstava
Do 49. izdanja statistika već pokazuje razmere manifestacije. Prema podacima organizatora, od osnivanja je izvedeno oko 500 premijernih predstava u takmičarskoj selekciji, još 26 predstava van konkurencije i u pratećim programima, kao i 36 izložbi.
Festival nije ostao samo na predstavama. Razvio je i izdavačku delatnost: pored redovnih festivalskih kataloga objavljeno je deset knjiga iz oblasti pozorišne umetnosti, među njima i publikacije posvećene monodrami, njenoj teoriji i istoriji. Manifestacija tako nije samo prikazivala predstave nego je gradila i dokumentaciju o žanru kojem je posvećena.
Alisa Marić i šah između predstava
Prateći program umeo je da ode daleko izvan klasičnog pozorišta. Organizovane su izložbe, predstavljani učenički radovi, objavljivane knjige i održavani drugi kulturni događaji. Posebna festivalska tradicija postale su i šahovske simultanke velemajstorke Alise Marić, koja je tokom godina više puta igrala protiv učesnika i gostiju Festivala.
Naizgled nema mnogo veze između šaha i monodrame. Ali oba zahtevaju koncentraciju, prisustvo i čoveka koji je u ključnom trenutku uglavnom prepušten sopstvenoj odluci.
Pedeset godina od osnivanja nije isto što i pedeset festivala
Festival je 2023. obeležio pola veka od osnivanja, ali zbog prekida tokom devedesetih broj izdanja nije isti kao broj godina koje su prošle od 1973. Četrdeset deveti Festival održan je od 27. do 30. novembra 2024. u Pozorištu lutaka „Pinokio“. U konkurenciju je izabrano 11 predstava – osam monodrama i tri pantomime.
Jubilarno 50. izdanje planirano je za 2026. Prvobitni termin bio je 25–28. jun, ali je zbog okolnosti koje organizatori nisu mogli da predvide Festival pomeren na 20–23. oktobar 2026. godine.
Tako manifestacija koja je počela 1973. ulazi u svoje pedeseto izdanje više od pola veka kasnije.
Zašto je Festival važniji od jubileja
Najlakše je značaj kulturne manifestacije meriti godinama, ali same godine nisu dovoljne. Važnije je što Festival monodrame i pantomime već decenijama čuva prostor za pozorišne forme koje teško mogu da se oslone na spektakl, masovne scene ili veliku produkciju.
Monodrama može početi jednom stolicom. Pantomima čak i bez nje. Ako je izvođač dovoljno dobar, posle nekoliko minuta publika više ne vidi praznu scenu, već sobu, ulicu, drugog čoveka, uspomenu, sukob ili čitav svet koji fizički ne postoji.
U tome je suština ovog festivala.
Zemun je 1973. otvorio scenu čoveku koji je na njoj gotovo sam. Više od pola veka kasnije, ta scena još nije prazna.