Danas je teško zamisliti prostor Novog Beograda bez blokova, bulevara i višespratnica. Pre jednog veka između Zemuna, Save i Dunava prostirali su se niski, vodoplavni tereni, bare i gradska zemlja.
A upravo je jedna fabrika pomogla da zemunske vlasti taj prostor počnu da gledaju drugačije.
Zvala se Eternit.
Pravila je tada moderan građevinski materijal od cementa i azbestnih vlakana, namenjen pre svega pokrivanju krovova. Ali njen možda najtrajniji trag nije ostao na nekoj kući, već na planu grada.
Materijal koji je obećavao da će trajati
Početkom XX veka azbestni cement smatran je gotovo idealnim građevinskim materijalom. Austrijski industrijalac Ludvig Haček (Ludwig Hatschek) razvio je postupak njegove proizvodnje i zaštitio naziv Eternit, izveden od latinskog aeternus — večan.
Ploče su bile lagane, otporne na vlagu, mraz i vatru i mogle su da zamene skuplje krovne materijale. Danas znamo da azbestna vlakna predstavljaju ozbiljan zdravstveni rizik kada se oslobađaju i udišu, ali dvadesetih godina prošlog veka eternit je smatran simbolom tehnološkog napretka.
I trebalo ga je proizvoditi i u Zemunu.
Jedna molba pokrenula je plan za čitav prostor
Posle Prvog svetskog rata Zemun se našao u potpuno novoj situaciji. Stara granica prema Beogradu nestala je, a gradske vlasti budućnost su sve više tražile u industriji.
Pogled je usmeren prema jugoistoku, ka tada gotovo praznim terenima između starog Zemuna, Save i Dunava. Deo tog prostora zvao se Gradska šuma, u okviru vodoplavnog područja Bara. Zemunska uprava je još 1909. i 1910. godine tamo kopala odvodne kanale i pokušavala da pripremi zemljište, ali je rat zaustavio dalje radove.
Posle rata pojavljuju se industrijalci, među njima i kompanija Eternit, koja je tražila zemljište za fabriku azbestno-cementnih ploča.
Ta molba je početkom aprila 1920. godine postala neposredan povod da Građevinski odsek Zemuna izradi „Generalnu regulatornu osnovu IV i V kotara grada Zemuna“.
Nije nacrtan samo fabrički plac.
Počeo je da se planira čitav prostor prema Savi.
Mostovi, tramvaj i industrijski blokovi
Sam nacrt nije sačuvan, ali jeste njegovo obrazloženje.
Predviđene su dve velike saobraćajnice i dva nova mosta. Jednim pravcem Zemun je trebalo povezati direktno sa centrom Beograda, uz kolski i tramvajski saobraćaj. Drugi je trebalo da regionalni promet iz sremskog zaleđa vodi prema Adi Ciganliji, Čukarici i Topčiderskom drumu i tako rastereti stara jezgra oba grada.
Pre toga trebalo je savladati vodu. Planirani su nasipi uz Savu i Dunav, nasipanje niskog zemljišta, mogućnost korišćenja peska sa Malog ratnog ostrva, uskotračna železnica za transport materijala i vodocrpna stanica kod Dunavca.
Veliki blokovi bili su namenjeni industriji i trgovini.
Drugim rečima, zahtev jedne fabrike otvorio je pitanje:
šta ako se Zemun jednog dana proširi prema Beogradu?
Bilo je to gotovo tri decenije pre početka izgradnje posleratnog Novog Beograda.
Plan nije usvojen, ali ideja je ostala
Plan iz 1920. nije sproveden u tom obliku. Razlozi nisu potpuno razjašnjeni, a mostovi, saobraćajnice i finansiranje još nisu bili dovoljno definisani.
Zemun ipak nije odustao od prostora Gradske šume.
Već 1922. godine gradska skupština nalaže izradu detaljnijeg plana. Prva verzija usvojena je 1923, a konačna regulacija 1924. godine.
U martu 1923. čak 13 preduzetnika i firmi tražilo je zemljište u Gradskoj šumi za fabrike i stovarišta.
Industrija je počela da vuče grad prema Savi.
Važno je, međutim, napraviti razliku: Eternit nije bio prvi potvrđeni industrijski pogon izgrađen na uređenom prostoru Gradske šume. Tu je 1925. godine podignuta fabrika za preradu kostiju i životinjskih otpadaka Munk, a 1927. u blizini dolazi i Ikarus.
Zato ne možemo tvrditi da je Eternit zaista izgrađen baš na parceli koju je tražio 1920.
Fabrika u Zemunu ipak je postojala
Oko toga nema dileme.
Već 1923. godine novinski oglas navodi:
„ETERNIT PALAGYÁR ZEMUN“ — Fabrika eternit ploča Zemun.
Reklama predstavlja eternit kao savremen krovni materijal otporan na nevreme, mraz i vatru, uz malu težinu.
Još jednu potvrdu daje biografija inženjera Radovana Alaupovića, koji je 1924. godine došao u Zemun i zaposlio se u fabrici azbestno-cementnog škriljevca „Eternit“, gde je radio do 1927.
U kasnijoj tehničkoj literaturi za zemunski pogon pojavljuje se i naziv „Zeternit“, pa ta dva imena ne treba automatski posmatrati kao dve različite fabrike.
Tačnu adresu pogona, vlasničku strukturu i godinu prestanka rada za sada nemamo dovoljno pouzdano potvrđene i ne treba ih izmišljati.
Fabrika koja je ostavila veći trag nego što izgleda
Eternit verovatno nikada nije bio među najvećim zemunskim fabrikama i nije ostavio legendu poput Ikarusa, Zmaja ili Teleoptika.
Ali njegova priča pokazuje koliko jedna industrijska investicija može da promeni način na koji grad razmišlja o sopstvenom prostoru.
Jedna kompanija tražila je mesto za fabriku.
Zemunski urbanisti odgovorili su planom koji je obuhvatio industrijske blokove, nasipe, nove saobraćajnice, tramvaj i mostove prema Beogradu.
Fabrika je gotovo nestala iz kolektivnog sećanja.
Ideja da se Zemun širi prema prostoru između dve reke nije.
Tokom dvadesetih i tridesetih taj kraj postajaće sve važniji zbog železnice, aerodroma, novih fabrika, puta i mosta između Zemuna i Beograda.
A nekoliko decenija kasnije tamo će izrasti sasvim novi grad.
Ponekad istorija fabrike nije samo priča o onome što je izašlo iz njenih mašina.
Ponekad je važnije ono što je zbog nje prvi put nacrtano na papiru.