Dimitrije Davidović (1789–1838) pripada ljudima čiji se život teško može svesti na jedno zanimanje. U Beču je uređivao novine i pokrenuo izdavački posao; u Srbiji je sastavljao službena pisma, učestvovao u pregovorima sa Portom i pripremao ustavno uređenje zemlje. Najpoznatiji je kao pisac Sretenjskog ustava iz 1835. godine, ali tom poslu prethodile su dve decenije rada sa vestima, knjigama i državnim dokumentima.
Za Zemun je njegova biografija priča o obrazovanju koje je započelo u pograničnom gradu, a nastavilo se u srednjoevropskim školama i bečkom književnom krugu. Kada je 1821. odlučio da pređe u Srbiju, u rodni grad vratio se kao novinar sa iskustvom, štamparskim planovima i ponudom da pomogne osnivanje škola. Državna služba odvela ga je mnogo dalje od posla koji je u toj ponudi prvo istakao.
Njegovu javnu karijeru određivao je odnos između lične inicijative i vlasti od koje je zavisio: u Beču je morao da dobije dozvolu za novine, a u Srbiji da uskladi uredničku i državničku zamisao sa knezom Milošem Obrenovićem. Sretenjski ustav bio je najambiciozniji pokušaj da se takav odnos uredi pisanim pravilima.
Rođenje u Zemunu i porodično ime
Davidović je rođen 12. oktobra po julijanskom, odnosno 23. oktobra 1789. po gregorijanskom kalendaru. Poticao je iz porodice Georgijević. Prezime po kojem je ostao poznat uzeo je prema imenu svog dede Davida, učitelja povezanog sa karlovačkim školstvom.
Zemun je tada pripadao Habzburškoj monarhiji. Njegove trgovačke veze, crkveno-školske ustanove i višejezično stanovništvo otvarali su mogućnosti za školovanje izvan rodne varoši. Gradski život istovremeno je podlegao vojnoj, upravnoj i sanitarnoj kontroli. Pismenost je bila potrebna u trgovini i službi, kao i u crkvenom i književnom radu.
Davidovićevo zemunsko poreklo zato nije samo uvodni biografski podatak. Put ka Pešti i Beču vodio ga je unutar države u kojoj je rođen, dok je kasniji odlazak u Srbiju podrazumevao prelazak političke granice. Njegov obrazovni i profesionalni put pripada široj istoriji Srba iz Habzburške monarhije koji su znanje sticali u njenim školama, a potom radili na ustanovama obnovljene Srbije.
Školovanje koje nije završeno lekarskom diplomom
Početno obrazovanje stekao je u Zemunu, a zatim je pohađao gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Školovanje je nastavio u Kežmarku i Pešti, gde je učio filozofske predmete, a potom medicinu. U Beč je otišao da produži medicinske studije, ali ih nije završio.
Prema biografskoj odrednici Vasilija Đ. Krestića, iz Karlovačke gimnazije isključen je zbog sastava u kojem je ismevao mitropolita i kaluđere. Obrazovanje je nastavio u drugim gradovima. Njegov školski put ostao je vezan za jezike, filozofske predmete i medicinu, dok je sve više vremena posvećivao pisanju.
Nije stekao ni pravničku diplomu. Znanje koje će primeniti pri pisanju ustava razvijao je čitanjem, prevođenjem, novinarstvom i dugotrajnom službom uz kneza. Njegova stručnost počivala je na tom iskustvu, a ne na završenim studijama prava.
Dva Dimitrija i bečke novine iz 1813.
Sa Dimitrijem Frušićem, takođe studentom medicine, Davidović je u Beču pokrenuo Novine serbske iz carstvujuščega grada Viene. Prvi broj nosi datum 1. avgust 1813. po starom kalendaru, odnosno 13. avgust po novom. Narodna biblioteka Srbije pod tim starim datumom vodi i digitalizovani primerak prvog broja.
Njihov list nije bio početak celokupne srpske periodike. Pre njega postojali su drugi pokušaji izdavanja novina na srpskom jeziku. Davidovićev i Frušićev poduhvat izdvojio se trajanjem, povezivanjem političkih vesti sa književnim životom i stvaranjem prostora u kojem su se srpski pisci obraćali čitaocima.
Za pokretanje lista bila je potrebna saglasnost vlasti. Jernej Kopitar pomogao je dvojici izdavača da do nje dođu. Srpske novine u carskoj prestonici morale su da računaju sa cenzurom i postojećim štamparskim povlasticama, pa njihovo izdavanje nije zavisilo samo od broja spremnih saradnika i pretplatnika.
Frušić se 1816. povukao iz zajedničkog posla. Od 1817. list je izlazio dva puta nedeljno. Davidovićev odlazak iz Beča 1821. ne treba poistovećivati sa poslednjom godinom izlaženja: bibliografski zapis Narodne biblioteke Srbije obuhvata period 1813–1822.
Urednik između političkih vesti i jezičkih rasprava
Bečke novine donosile su informacije o evropskim događajima, ratovima, trgovini i kulturnom životu. Za srpsko čitalaštvo rasuto po različitim krajevima predstavljale su redovan dodir sa političkim svetom izvan mesta stanovanja. Istovremeno su omogućavale piscima da objavljuju priloge, predstavljaju knjige i ulaze u polemike.
Vuk Stefanović Karadžić bio je među saradnicima. U vreme Davidovićevog odsustvovanja 1817. i 1818. učestvovao je i u uređivanju lista. Veza sa Vukom i Kopitarom uvodila je Davidovića u rasprave o književnom jeziku, pravopisu i vrednosti novih knjiga. Kao urednik, raspolagao je prostorom u kojem se o tim pitanjima moglo javno polemisati.
Novinarski posao zahtevao je izbor i prevođenje vesti, raspoređivanje priloga, korekturu i pripremu za štampu. Izdavač je uz to morao da vodi računa o troškovima i distribuciji. Davidović je tako upoznao i sadržajnu i zanatsko-poslovnu stranu štampane reči, iskustvo koje će poneti u Srbiju.
Bečki kongres i pomoć srpskim izaslanicima
Novinarski posao približio ga je i srpskoj diplomatiji pre stupanja u Miloševu službu. U vreme Bečkog kongresa 1814–1815. Davidović i Frušić pomagali su srpskim izaslanicima među kojima je bio prota Mateja Nenadović.
Predstavnici Srba nastojali su da o položaju svog naroda obaveste evropske vladare i diplomate. Dvojica urednika raspolagala su znanjem jezika, iskustvom praćenja političkih vesti i poznavanjem bečke sredine. Njihova pomoć pripadala je poslovima pripremanja i obrazlaganja zahteva, a ne ovlašćenju da odlučuju u ime velikih sila.
Za Davidovića je to bio prelaz između javne reči i diplomatskog dokumenta. U oba posla trebalo je izabrati podatke, proceniti kome su namenjeni i jasno izneti ono što se od čitaoca očekuje. Kasniji odlazak u Carigrad zato nije bio njegov prvi susret sa predstavljanjem srpskog pitanja stranoj javnosti.
„Zabavnik“ i istorija namenjena širem čitalaštvu
Uz novine je od 1815. izdavao Zabavnik, almanah sa kalendarskim, književnim, istorijskim i poučnim sadržajima. Takva publikacija nije pratila samo neposrednu vest. Čitalac je mogao da je sačuva, vraća joj se tokom godine i u istoj knjizi pronađe zabavu i znanje.
U Zabavniku za 1821. objavljena su njegova Djejanija k istoriji srbskoga naroda. Delo je sabiralo ranija znanja o srpskoj prošlosti u pristupačniji pregled. Davidović se oslanjao na starije pisce, među njima Jovana Rajića, Pavla Julinca i Johana Kristijana Engela, umesto da svaku tvrdnju zasniva na sopstvenom istraživanju izvorne građe.
Istoričar Uroš Šešum ukazuje na značaj jezika i manjeg obima knjige za njeno šire čitanje. U spisku pretplatnika pojavljuje se i Zemun. Autorova veza sa rodnim gradom tako se može pratiti i kroz put knjige do čitalaca, a ne samo kroz porodičnu kuću.
Posmrtna izdanja iz 1846. i 1848. donosila su dopune i izmenjene kartografske priloge. Njihov celokupan sadržaj zato nije pravilno pripisivati Davidoviću. Razlike između izdanja pokazuju kako se istorijski pregled menjao u rukama kasnijih priređivača. Davidovićevu zamisao najpouzdanije predstavlja izdanje objavljeno za njegovog života.
Predlog iz 1821: škole za dečake i devojčice
Odluci da pređe u Srbiju prethodila je konkretna ponuda. U avgustu 1821. Davidović se iz Beča obratio knezu Milošu, proti Mateji Nenadoviću i narodnim starešinama, nudeći pomoć u osnivanju škola i štamparije. Aleksandar Arnautović je u knjizi Štamparije u Srbiji u XIX veku objavio i razmotrio odlomke tih pisama.
Davidović je obrazovanje smatrao poslom koji ne treba odlagati dok se potpuno ne smire političke prilike. Predlagao je škole za mušku i žensku decu. U vremenu kada pristup obrazovanju nije bio jednak, uključivanje devojčica u takav program predstavlja važnu pojedinost njegove prosvetne zamisli.
Štampanje je za njega imalo i sasvim praktičan smisao. Domaća štamparija smanjila bi zavisnost od uvoza knjiga i njihovih cena, a piscima olakšala objavljivanje. Škole bi dobijale potrebne knjige, dok bi štamparija imala čitaoce koje obrazovanje tek stvara.
U tim pismima Davidović nije tražio ministarsku stolicu. Izražavao je spremnost da radi i kao učitelj. Kasniji državni sekretar i ustavopisac u Srbiju se, dakle, najpre preporučivao prosvetnim i izdavačkim programom.
Štamparija koju nije bilo dovoljno preneti preko granice
Davidović je u Beču stekao sopstvenu štampariju; od 1819. u njoj su štampane i njegove novine. Ipak, prenošenje tog posla u Srbiju nije bilo jednostavno pitanje selidbe opreme.
Prema njegovom predlogu iz 1821, koji prenosi Arnautović, postojeći slog imao je mnogo grčkih, nemačkih i latinskih slova, a nedovoljno srpskih za obimniju proizvodnju knjiga. Oprema je bila imovina, ali njen sastav nije potpuno odgovarao nameni koju je zamišljao u Srbiji.
Postojala je i politička prepreka. U istom predlogu navodio je da austrijska vlast ne dopušta iznošenje štamparskih slova i opreme u osmanske oblasti, štiteći time ovlašćene bečke štampare. Nabavka nove štamparije u Lajpcigu ili Petrogradu, uz dopušten prolaz preko Austrije, trebalo je da omogući drugačiji put do Srbije.
Razmatrao je zato prodaju bečke štamparije i nabavku druge, uz dodatna sredstva iz Srbije. Predložio je i da buduća ustanova pripadne narodu, dok bi on njome upravljao i od rada izdržavao porodicu. Tu se jasno razlikuju privatno vlasništvo, javna namena i naknada za stručni posao.
Prenos njegove štamparije nije ostvaren. Državna štamparija u Srbiji nastala je kasnije, nabavkom druge opreme. Davidovićeva ponuda iz 1821. ostala je raniji pokušaj da se u zemlji objedine izdavanje knjiga, obrazovanje i javna služba.
Povratak u Zemun i prelazak u Srbiju
Beč je napustio u jesen 1821. Na putu prema Srbiji zadržavao se u Zemunu i drugim sremskim mestima. Povratak u rodni grad bio je deo neizvesnog prelaznog razdoblja: namera da služi u Srbiji nije značila da su mu mesto i dužnosti već bili uređeni.
Krajem iste godine prešao je u Srbiju i stupio u službu kneza Miloša. Na odluku su uticali prosvetni planovi, političko opredeljenje i teškoće izdavačkog posla. Nije je potrebno svesti ni na čisto rodoljubivu žrtvu ni na puko bekstvo od dugova. Sačuvani predlozi pokazuju šta je želeo da radi, dok kasnija prepiska otkriva teškoće da tu nameru ostvari.
Zemun je u toj biografiji poslednja stanica pre promene političke sredine. Čovek koji je ranije preko njega odlazio na školovanje sada je dolazio sa znanjem koje je nudio upravi susedne zemlje.
Sekretar kneza Miloša
U kneževoj službi Davidović je obavljao različite poslove, a vremenom postao jedan od važnih ljudi kancelarije. Godine 1827. dospeo je na položaj prvog kneževog sekretara. Takva dužnost podrazumevala je sastavljanje prepiske, obradu političkih pitanja i neposredan rad uz vladara.
Granica između Miloševih ličnih i državnih poslova još nije bila jasno izvedena. Sekretar je mogao da bude blizu središta odlučivanja, a da njegov položaj ipak zavisi od ličnog poverenja. Znanje jezika i poznavanje evropskih prilika davali su Davidoviću prednost u poslovima za koje usmeno naređenje nije bilo dovoljno.
Njegovu funkciju ne treba prevoditi današnjom titulom predsednika vlade. Ustanove i njihove nadležnosti tek su se oblikovale. Važnije je pratiti šta je radio: pripremao je pisane predloge, učestvovao u raspravama o zakonima i povezivao kneževu politiku sa jezikom međunarodnih dokumenata.
Diplomatski rad na srpskoj autonomiji
Davidović je učestvovao u srpskim deputacijama u Carigradu 1829–1830. i 1833. godine. Pregovori su se odnosili na položaj Srbije prema Osmanskom carstvu, unutrašnju upravu, kneževu vlast i teritorijalna pitanja. Njegov zadatak zahtevao je poznavanje ranijih sporazuma i sposobnost da se politički zahtev izrazi dovoljno precizno.
Hatišerifom iz 1830. potvrđena je autonomija Srbije. Nasledno kneževsko dostojanstvo Milošu Obrenoviću priznato je posebnim beratom. Ta dva dokumenta pripadaju istom diplomatskom uspehu, ali nisu jedan pravni akt. I sam Sretenjski ustav kasnije se, u članu 26, poziva na sultanov berat pri uređivanju nasledstva kneževske vlasti.
Godine 1833. rešeno je i pitanje priključenja šest nahija. Time se prostor kneževine znatno proširio, a uređivane su i njene obaveze prema Porti. Davidović je učestvovao u tom poslu kao deo srpske diplomatske službe, uz druge pregovarače i uz odlučujući uticaj odnosa Rusije i Osmanskog carstva.
Godine 1834. Miloš ga je imenovao za popečitelja inostranih dela. Dotadašnji diplomatski i kancelarijski poslovi dobili su određeno mesto u novoj podeli državne uprave. Popečitelj je obavljao poslove koji odgovaraju ministarskom resoru, ali unutar ustanova čija se organizacija još menjala.
Autonomija ipak nije značila potpunu međunarodnu nezavisnost. Upravo će ograničenja položaja Srbije nekoliko godina kasnije postati važna za sudbinu ustava koji je Davidović pripremao.
Državna štamparija i sređivanje knjiga
Štamparska oprema nabavljena u Rusiji dopremljena je u Beograd 1831. godine. U poslu su učestvovali Avram Petronijević i Cvetko Rajović, a rad ustanove oslanjao se i na strane štamparske stručnjake. Davidović je u takvoj sredini mogao da primeni iskustvo stečeno u Beču, ali osnivanje i vođenje štamparije nisu bili isključivo njegovo delo.
O njegovom odnosu prema knjigama govori pismo Milošu iz juna 1832. U njemu najavljuje sređivanje biblioteke prema redu koji je upoznao u evropskim bibliotekama. Pismo navodi Dejan Ristić u istraživanju početaka srpske nacionalne biblioteke.
Sređivanje knjiga trebalo je da omogući pregled fonda i lakše pronalaženje naslova. Davidovićeva prosvetna delatnost obuhvatala je i takve organizacione poslove, pored izdavanja i pisanja.
Njegov rad na biblioteci pripada širem procesu nastanka javnih zbirki u Srbiji. U njemu su učestvovali i drugi darodavci, činovnici i ustanove; Davidovićev doprinos može se vezati upravo za sačuvanu prepisku o uređenju fonda.
„Novine srbske“ u Kragujevcu
Prvi broj Novina srbskih izašao je u Kragujevcu 5. januara po julijanskom, odnosno 17. januara 1834. po gregorijanskom kalendaru. Davidović je bio njihov prvi urednik. Dve decenije posle bečkog početka uređivao je novine štampane u samoj Srbiji, u neposrednoj blizini kneževog sedišta.
List je izlazio jednom nedeljno, na četiri strane. Sadržao je vesti iz zemlje i inostranstva, službene odluke, trgovačke i književne informacije i poučne priloge. Državno glasilo i političke novine tada nisu bili sasvim odvojeni oblici: službena obaveštenja delila su prostor sa vestima i uredničkim izborom.
U istraživanju kragujevačkog perioda Tatjana Vulić i Maja Anđelković opisuju raspored u kojem su istaknuto mesto zauzimali knez, njegove odluke i domaći događaji, dok su se na drugim stranama nalazile prevedene inostrane vesti i raznovrsni kraći sadržaji.
Takav posao stavljao je urednika u osetljiv položaj. Novine su trebalo da obaveštavaju javnost, a istovremeno nisu smele da ugroze diplomatske odnose ni vladarevu kontrolu nad onim što se objavljuje o Srbiji.
Od zahteva za zakonima do ustavnog nacrta
Do početka 1835. spor oko granica Miloševe vlasti postao je otvoreno političko pitanje. Starešine i činovnici tražili su sigurniji položaj, jasnije nadležnosti i zaštitu od samovoljnog odlučivanja. Miletina buna u januaru ubrzala je dogovor o donošenju ustava.
Davidović je sastavio njegov tekst, ali nije radio izvan prethodnih pregovora i političkih zahteva. Ustavni nacrt morao je da uredi odnos kneza, Saveta i drugih vlasti u zemlji čiji su međunarodni položaj već određivali sultanovi akti i ruski uticaj.
Pravni istoričar Sima Avramović upozorava da se događaji ne mogu objasniti samo slikom kneza koji je protiv svoje volje prihvatio tuđ liberalni program. U njegovom tumačenju, Miloš je i ranije razmatrao ustavno uređenje kao sredstvo učvršćivanja srpske državnosti. To ne uklanja domaći pritisak, ali pokazuje da su se motivi vladara i njegovih protivnika delimično dodirivali.
Davidovićev značaj ostaje u pretvaranju tih zahteva u razrađen pisani akt. On je njegov glavni sastavljač, dok je donošenje ustava predstavljalo politički posao u kojem je učestvovao širi krug ljudi.
Sretenjska skupština i datum Ustava
Sretenjski ustav donet je u Kragujevcu u februaru 1835. Imao je 14 glava i 142 člana, od određenja položaja zemlje i državnih obeležja do vlasti, finansija, građanskih i činovničkih prava.
Na kraju izvornog teksta zapisano je da je zaključen i zakletvom potvrđen 3. februara 1835. po tadašnjem kalendaru. To odgovara 15. februaru po gregorijanskom računanju. Praznik Sretenje, 2. februara po julijanskom kalendaru, te godine odgovarao je 14. februaru po gregorijanskom. Zato datum praznika i završni datum dokumenta ne treba spajati u isti dan.
Ustav je nastajao u dodiru sa evropskim ustavnim iskustvima, ali se njegovo poreklo ne može iscrpsti nabrajanjem francuskih povelja i belgijskog ustava. U samom tekstu nalaze se i domaća pitanja: porez, kuluk, nasledna kneževska vlast, opštinske šume, činovnička služba i odnos prema Porti.
Prva odredba Srbiju predstavlja kao nerazdelnu kneževinu, samostalnu u svojoj upravi, uz pozivanje na sultana Mahmuda II i ruskog cara Nikolaja I. Već tu se vidi pokušaj da se razvijena unutrašnja državna organizacija uskladi sa nepotpunom spoljnopolitičkom samostalnošću.
Tri vlasti, ali ne i njihova potpuna odvojenost
Član 5 razlikuje zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Međutim, sledeći član zakonodavnu i izvršnu vlast zajednički poverava knezu i Državnom savetu. Sama proklamacija podele zato nije značila da je svaka vlast dobila potpuno odvojen organ.
Knez je ostao neprikosnoven i neodgovoran za vladalačke postupke. Imenovao je činovnike, učestvovao u donošenju zakona i imao pravo pomilovanja. Savet je trebalo da razmatra predloge i učestvuje u upravljanju, pa je ličnu odluku vladara trebalo zamenjivati propisanim postupkom.
Za sudstvo je naročito važan član 80: sudija pri presuđivanju zavisi od zakona, a druge vlasti ne smeju da mu narede da sudi protivno njemu. Ipak, član 78 predviđao je da jedno odeljenje Državnog saveta bude poslednja sudska instanca. Savet je tako imao i upravne i sudske poslove.
Ustav nije preko noći stvorio sudove sa potpunim zakonodavstvom. Više odredaba upućivalo je na zakone i organizaciju koje tek treba doneti. Njegov domet bio je u postavljanju pravca i obavezujućih načela, a ne u već završenom institucionalnom sistemu.
Skupština, porez i kontrola državnog novca
Narodna skupština zamišljena je kao telo od sto deputata iz svih okruga kneževine. Način njihovog izbora trebalo je urediti posebnim zakonom. Ustav zbog toga nije dovoljan osnov za tvrdnju da je uvedeno opšte biračko pravo u današnjem smislu.
Skupština je trebalo da se sastaje najmanje jednom godišnje. Njeno naročito važno ovlašćenje odnosilo se na porez: bez njenog odobrenja nije se mogao nametnuti novi danak. Finansijske vlasti morale su da joj podnose račune o prihodima i rashodima, a ona je mogla da iznosi žalbe, ukazuje na zloupotrebe i traži donošenje zakona.
Član 103 zabranjivao je prikupljanje poreza za nečiju ličnu potrebu. Član 104 vezivao je državno zaduživanje za dokazanu nužnost i odobrenje kneza, Saveta i Skupštine. Predviđena je i kontrola da se novac troši za odobrene namene.
Ove odredbe neposredno su zadirale u odnos vladareve i javne imovine. Davidovićev ustavni tekst pokušavao je da državnu blagajnu podvrgne pravilima, umesto da se svaka nova potreba rešava samo naredbom onoga ko upravlja.
Lična sloboda i granice prava
U glavi o opštenarodnim pravima propisana je jednakost pred zakonom i sudom. Gonjenje, zatvaranje i kažnjavanje morali su imati zakonski osnov. Zatvoreniku je u roku od tri dana trebalo saopštiti zbog čega je lišen slobode i uzeti ga na ispit; onome ko je oslobođen optužbe ili je kažnjen i otpušten nije se moglo ponovo suditi za isto delo.
Član 118 određivao je da rob stupanjem na srpsko tlo postaje slobodan, bilo da ga je neko doveo ili da je sam pobegao. Zaštita svojine uređena je narednim članovima: vlast je mogla da upotrebi privatno dobro za javnu korist, ali uz naknadu zasnovanu na proceni.
Zabranjen je i kuluk činovnicima. Kada država zahteva rad na objektima od opšte koristi, predviđena je pristojna nadnica. Ipak, obaveze prema opštini, putevima, mostovima, porezu i odbrani zemlje nisu nestale. Zato odredbu o kuluku ne treba prepričavati kao ukidanje svake javne radne obaveze.
Prava su imala i ograničenja svojstvena vremenu. Uslovi sticanja građanstva u pojedinim odredbama uključivali su hrišćansku veroispovest, dok politička ravnopravnost nije uređena prema današnjim merilima. Naprednost pojedinih rešenja bolje se razume kada se čitaju zajedno sa tim granicama, a ne kada im se naknadno pripiše savremeni sadržaj.
Škole, vera i činovnička sigurnost
Ustav je priznavao slobodno bogosluženje različitim veroispovestima i zaštitu njihovih obreda. Propisivao je i da sudovi i druge vlasti poslove obavljaju na srpskom jeziku.
U članu 131 pojavljuje se program javnih ustanova: opštine su imale pravo da od vlasti traže škole, bolnice, dobrotvorne ustanove i kontumace, odnosno karantine, uz obezbeđivanje sredstava odlukom Skupštine. Obrazovanje, lečenje i sanitarna kontrola time su dobili mesto u ustavnom opisu državnih poslova.
Posebna glava štitila je položaj činovnika. Njihovo otpuštanje ili spuštanje na niže zvanje vezano je za utvrđenu krivicu, a uređivani su i penzionisanje, putni troškovi i odgovornost za rad. Za čoveka koji je godinama služio u kneževoj kancelariji to nisu bila udaljena pitanja. Ustav je pokušao da i državnom službeniku obezbedi sigurnost koja ne počiva samo na trenutnoj naklonosti pretpostavljenog.
Zašto ustavno rešenje nije opstalo
Protivljenje Porte, Rusije i Austrije brzo je ugrozilo ustav. Za Srbiju koja je još priznavala osmansku vrhovnu vlast, samostalno uređivanje državnih obeležja i široke nadležnosti vlastitih organa imalo je međunarodne posledice. Sporni nisu bili samo pojedini članovi o slobodi, nego i stepen državnosti koji je ceo dokument izražavao.
Rusija je imala poseban uticaj na srpsko pitanje, Porta je čuvala svoj vrhovni položaj, a Austrija je sa nepoverenjem posmatrala liberalno ustavno uređenje u susedstvu. Njihovi interesi nisu bili jednaki, ali su se u protivljenju ovom aktu susreli.
Ustav je suspendovan već u martu 1835, posle svega nekoliko nedelja. Kratko važenje nije omogućilo da se sve predviđene ustanove i postupci razviju. Razlikovanje teksta od njegove stvarne primene zato je neophodno: ono što je bilo propisano nije ujedno dokaz da je svuda i zaživelo.
Ni Milošev odnos prema ustavu nije ostao nepromenjen. Politički pritisci, domaći odnosi i međunarodni položaj određivali su njegove odluke. Davidovićev nacrt bio je deo te borbe, a njegov autor ubrzo je izgubio mogućnost da u njoj odlučujuće učestvuje.
Ustavopisac ostaje bez redakcije i državnog položaja
Davidović je kratko obavljao i popečiteljske poslove unutrašnjih dela i prosvete. Ustavna kriza narušila je njegov položaj i u upravi i u novinama. Miloš mu je zamerao način na koji je Novine srbske koristio za isticanje novog ustava, čime je njegov sadržaj dodatno izlagao pažnji stranih predstavnika.
U prepisci iz marta 1835. knez je zahtevao strožu kontrolu objavljivanja, a uredništvo je potom preuzeo Dimitrije Isailović. Prema dokumentima navedenim u istraživanju Vulićeve i Anđelkovićeve, Davidović je pisano potvrdio predaju lista.
U njegovom slučaju novinarski i politički pad nisu bili odvojeni. Urednik je javno predstavljao akt u čijem je pisanju učestvovao, dok je vlast pokušavala da ograniči njegove posledice. Isti posao koji mu je omogućio da ustav približi čitaocima postao je povod za novo udaljavanje od kneza.
Smederevo: imovina bez sigurnog prihoda
Poslednje godine proveo je u Smederevu. Gubitak službe pogodio je i njegov javni ugled i porodične prihode. U pismu Milošu iz septembra 1836. opisivao je oskudicu i strah da neće moći da izdržava svoje najbliže.
U istom pismu pominje kuću, dućane u Smederevu i Ćirilovac. Posedovao je imovinu, ali mu ona, kako je objašnjavao knezu, nije donosila dovoljno prihoda za izdržavanje. Molba je govorila o porodici koja je ostala bez redovne plate i o čoveku povređenom gubitkom čina i službe.
Miloš mu je 1837. odobrio penziju. Materijalni položaj se tako promenio, ali Davidović nije povratio nekadašnju ulogu u državnoj upravi i novinarstvu. Raniji politički uticaj nije uspeo da povrati.
Umro je u Smederevu 25. marta po julijanskom, odnosno 6. aprila 1838. po gregorijanskom kalendaru, u četrdeset devetoj godini života. Na nadgrobnom obeležju ostao je sažet natpis: „Dimitrije Davidović, sav Srbin.“
Kuća u Glavnoj ulici i zemunsko pamćenje
U Zemunu se njegovo rođenje vezuje za kuću u Glavnoj ulici 6, na uglu sa Davidovićevom ulicom. Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda vodi je kao kuću u kojoj se rodio Dimitrije Davidović, sa statusom kulturnog dobra od velikog značaja.
Građevina se oblikovala i menjala od kraja XVIII do sredine XIX veka. Spratna kuća sa krilima uz ulice i dvorištem pripada starom gradskom jezgru. Njena vrednost obuhvata vezu sa znamenitom ličnošću i sačuvane osobine građanske arhitekture Zemuna.
Kuća je menjala izgled i posle Davidovićevog odlaska, pa njen današnji oblik obuhvata više građevinskih razdoblja. Spomen-ploča povezuje njegovo ime sa konkretnom adresom u Glavnoj ulici, usred sačuvanog rasporeda starog zemunskog središta.
Njegovo ime nosi i zemunska Pravno-poslovna škola „Dimitrije Davidović“, ranije poznata pod nazivom Pravno-birotehnička škola. U školskoj sredini Davidovićeva biografija povezuje prosvetu, javnu upravu i ustavno pravo — oblasti kojima se tokom života bavio iz različitih uloga.
Ime koje pripada i istoriji uredničkog rada
Udruženje novinara Srbije ustanovilo je 1987. nagradu „Dimitrije Davidović“ za uređivački rad. Takav izbor imena vraća pažnju na profesiju koja je često ostajala u senci Sretenjskog ustava. Pre nego što je sastavljao ustavne članove, Davidović je godinama birao, prevodio, uređivao i objavljivao tekstove.
Njegov život ostavlja više konkretnih tragova: novinski broj iz Beča, ponudu da osnuje škole, plan nabavke štamparije, diplomatski dokument, ustavni član i molbu za izdržavanje. Posmatrani zajedno, oni pokazuju i širinu njegovog rada i nesigurnost položaja iz kojeg ga je obavljao.
Zemun je u toj istoriji mesto rođenja, prvog školovanja i povratka pred odlazak u Srbiju. Iz njega je poneo prvo obrazovanje, a u njegovoj sredini imao i čitaoce. Širio je prostor srpske štampe, zagovarao obrazovanje i učestvovao u pokušaju da državna vlast dobije jasna pisana ograničenja. U tim poslovima ostao je najtrajniji deo njegovog nasleđa.