Kad je Dalmatinska znala svakog po imenu
Danas se zove Ulica Branka Pešića. Stariji Zemunci je, međutim, još ponekad nazovu starim imenom – Dalmatinska. Ne zato što ne znaju da je naziv promenjen, nego zato što u jednom imenu ponekad ostane čitav život.
To je bila ona vrsta ulice u kojoj se znalo čija je koja kuća, ko ima najbolju kajsiju, kod koga grožđe prvo sazri i čije dete se opet nije vratilo kući pre mraka. Nije to bila reprezentativna ulica sa velikim palatama i izlozima. Njena vrednost bila je drugačija. U njoj se živelo.
Iza kapija su bila dvorišta, šupe, bašte, vinove loze razvučene iznad stolova i bicikli naslonjeni na zid. Leti su vrata često stajala otvorena. Iz jedne kuće mirisala je supa, iz druge pečena paprika, iz treće kafa. Neko bi samo izneo stolicu pred kapiju da malo „uhvati vazduh“, a završio bi u razgovoru sa troje komšija.
Deca nisu dogovarala gde će se naći. Samo bi izašla na ulicu. Jedan donese loptu, drugi klikere, treći ništa, ali je bio potreban da bi ekipa bila kompletna. Kada se iz neke kuće začuje ime izgovoreno malo glasnije, svi su znali kome je vreme da ide na večeru.
U starom komšiluku postojalo je jedno jednostavno pravilo koje niko nije morao da napiše: javiš se. Starijem kažeš „dobar dan“. Ako nekoga nekoliko dana nema pred kućom, pitaš gde je. Ako komšiji stignu drva ili ugalj, izađe još neko da pomogne. Ako neko pravi slavlje, pola ulice zna pre nego što gosti stignu.
Nije sve, naravno, bilo idilično. Komšije su se svađale oko međe, drveta koje je prešlo ogradu, vode koja se sliva u tuđe dvorište ili dece koja su razbila prozor. Ali nekoliko dana kasnije opet bi se neko naslonio na istu ogradu i rekao:
„Jesi za kafu?“
I sve bi se nekako vratilo na svoje mesto.
Kada je Dalmatinska postala Ulica Branka Pešića
Godine 2004. Dalmatinska je dobila ime Branka Pešića. Lepo je što jedna zemunska ulica danas nosi ime čoveka koji je čitavog života ostao duboko vezan za Zemun. Njegova porodična kuća nalazila se nedaleko, u Ulici cara Dušana, gde je živeo i u vreme kada je bio na čelu Beograda.
Ali ime ulice nije jedino što se promenilo.
Vremenom su počele da nestaju stare prizemne kuće, dvorišta i bašte. Na njihovom mestu pojavljuju se veće zgrade i drugačiji način života. To je priroda grada – on se stalno menja. Ali sa svakom kućom koja nestane, ponekad nestane i jedna klupa, jedna loza, jedan miris iz kuhinje, jedan glas koji je svako u ulici poznavao.
Zid može ponovo da se sazida.
Kapija može da se napravi nova.
Ali komšiluk ne može.
Ime koje je ostalo u sećanju
Zato kada stariji Zemunac kaže „Dalmatinska“, možda ne misli samo na nekadašnji naziv ulice. Možda misli na leto provedeno pred kapijom, na komšinicu koja je uvek znala ko je bolestan, na utakmicu odigranu nasred ulice, na oca koji se vraća sa posla ili na vreme kada se ljudi nisu poznavali po brojevima stanova, nego po imenima.
Možda pamti zvuk kapije koja se zatvara predveče. Miris ručka koji izlazi kroz otvoren prozor. Nekoga ko preko ograde pita:
„Treba li ti nešto iz prodavnice?“
I decu kojoj je čitava ulica bila igralište.
Tabla na uglu danas kaže:
Ulica Branka Pešića.
I lepo je što je tako.
Ali negde ispod tog imena još uvek postoji i jedno starije.
Dalmatinska.
Ne na tabli.
Nego u sećanju.