Branko Radičević (1824–1853) u Zemunu je stekao osnovno obrazovanje, najpre u srpskoj, zatim u nemačkoj školi. Grad se u njegovoj biografiji ponovo pojavljuje kada se kao mladi pesnik vraća iz Beča. U pismu Đuri Daničiću iz leta 1848. sam beleži da je za prethodna dva meseca tri puta dolazio u Zemun. Ta dva razdoblja, školsko i pesničko, daju njegovoj vezi sa gradom sasvim određenu sadržinu.
Slavonski Brod bio je mesto rođenja, Sremski Karlovci prostor gimnazijskih godina i velikog pesničkog sećanja, a Beč mesto studija, književnih prijateljstava i objavljivanja knjiga. Između tih sredina Zemun zauzima mesto ranog obrazovanja i kasnijih povrataka. Ne treba mu pripisivati događaje iz Karlovaca da bi njegova uloga bila značajna.
U zemunskom pamćenju pesnikovo ime sačuvali su školski programi, kulturno-umetničko društvo i bista u Gradskom parku. Ipak, pre javnih obeležja postojali su učenik Aleksije Radičević, činovnička porodica koja se selila i mladi pisac koji je prijatelju javljao gde se nalazi, kakve vesti sluša i kome još duguje novac.
Rođenje i ime Aleksije
Radičević je rođen u Slavonskom Brodu 1824. godine. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta i Hrvatska enciklopedija kao datum rođenja navode 27. mart. U delu biografskih pregleda i u programima obeležavanja godišnjice koristi se 28. mart. Te podatke ne treba spajati pogrešnim preračunavanjem: 15. mart po julijanskom kalendaru u 1824. odgovarao je 27, a ne 28. martu po gregorijanskom. Razlika između kalendara tada je iznosila dvanaest dana.
Na krštenju je dobio ime Aleksije. Pod njim je proveo detinjstvo i školske godine. Ime Branko prihvatio je u Beču, pred izlazak prve zbirke, kao srpski značenjski pandan svom grčkom imenu. Pod tim imenom ušao je u književnost i ostao poznat čitaocima.
U zemunskim školskim godinama on je, dakle, još Aleksije. Iza kasnijeg pesničkog imena ostao je dečak kojeg je brat zvao Aca. To porodično dozivanje ušlo je i u njegovu poeziju, kao deo jezika najbližih ljudi.
Porodica u kojoj su služba i knjiga stajale zajedno
Otac Teodor, odnosno Todor Radičević, bio je činovnik koji se bavio i prevođenjem. Preveo je Šilerovog „Viljema Tela“. Majka Ruža, rođena Mihajlović, poticala je iz Vukovara. Takva porodična sredina povezivala je službenički rad sa interesovanjem za književnost i školovanje dece.
Otac je zato važan za Brankovu biografiju i pre njegove kasnije uloge izdavača sinovljeve zaostavštine. Književnost u porodici nije bila nepoznata delatnost: prevođenje je podrazumevalo rad između jezika i pažnju prema tuđem tekstu. Sin će svoj put izgraditi drugačije, kroz originalnu poeziju, ali iz istog doma poneo je iskustvo da se knjigama može ozbiljno baviti.
Branko je odrastao uz godinu dana mlađeg brata Stevana. Njihovo zajedničko školovanje nastavilo se i izvan Zemuna. U pesmi posvećenoj umrlom bratu kasnije će se vratiti bliskosti koja je počela mnogo pre književne slave: igri, uzajamnoj zaštiti i osećanju da su njihovi životi nerazdvojni.
Srpska i nemačka osnovna škola
Uobičajena hronologija školovanja, koju navode Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta i „Brankovo kolo“, raspoređuje zemunske godine na srpsku školu od 1830. do 1832. i nemačku od 1832. do 1835. Reč je o osnovnom obrazovanju, pre odlaska u Karlovačku gimnaziju.
Prelazak između škola pokazuje da njegovo obrazovanje od početka nije bilo vezano samo za jedan jezik. Srpski i nemački pripadali su različitim delovima kulturnog i službenog života sredine u kojoj je rastao. Kasnije će nemački koristiti i u školskom pisanju, dok će se kao pesnik opredeliti za srpski narodni jezik.
Taj put ne liči na sliku samoukog pevača koji je iz neposrednog slušanja narodnih pesama prešao pravo u književnost. Između dečjeg govora i objavljene zbirke nalazile su se godine organizovanog školovanja, čitanja i rada na više jezika. Zemunske učionice pripadaju početku tog obrazovanja, a ne sporednoj napomeni uz slavne karlovačke godine.
Zemun njegovih školskih godina
Zemun je tokom tridesetih godina XIX veka bio habzburški pogranični grad, sa trgovinom, zanatima, crkvenim zajednicama i upravnim poslovima. Blizina Beograda nije uklanjala državnu granicu. Prelasci, promet robe i boravak putnika zavisili su od carinskih, vojnih i sanitarnih pravila.
Za porodicu carinskog činovnika takvo okruženje bilo je neposredno povezano sa očevim poslom. Za školovanje je značilo život u sredini u kojoj su se koristili različiti jezici i u kojoj je pismenost bila potrebna podjednako za obrazovanje, prepisku, trgovinu i službu.
Današnji Gradski park ne treba zamišljati kao pozornicu Brankovog detinjstva u sadašnjem obliku. Na tom prostoru tada je radio Kontumac. Bista pred Gimnazijom pripada mnogo kasnijem načinu na koji je grad uredio sećanje na pesnika. Njegov Zemun osnovnih škola i naš Zemun spomenika preklapaju se na mapi, ali ne i u vremenu.
Od Zemuna prema Karlovcima i Temišvaru
Branko i Stevan su 1835. otišli u Sremske Karlovce, gde je Branko učio do 1841. Školovanje je završio u Temišvaru 1843, nakon očevog službenog premeštaja. Tako se njegova mladost odvijala kroz više gradova, bez jednostavne podele na jednu zauvek napuštenu varoš i jedno trajno novo prebivalište.
Karlovci su u njegovoj poeziji dobili naročito izrazito mesto. U njima je upoznao gimnazijsko društvo i predeo kojem će se vraćati kroz stih. „Đački rastanak“ taj prostor imenuje otvoreno, zajedno sa školom, drugovima, Dunavom i berbom.
Zemunsko detinjstvo i karlovačka mladost zato se dopunjuju. U prvom gradu sticao je osnovnu pismenost i obrazovanje na dva jezika; u drugom se produbilo iskustvo iz kojeg će nastati jedan od njegovih najpoznatijih pesničkih svetova. Razlikovanje tih etapa čuva i zemunsku i karlovačku stranu biografije.
Prvi stihovi na nemačkom, književno opredeljenje na srpskom
Prvi pesnički pokušaj iz gimnazijskih dana bio je školski sastav na nemačkom jeziku. Taj podatak odgovara njegovom dotadašnjem obrazovanju i pokazuje da do srpske poezije nije došao zatvoren prema drugim književnostima.
U kasnijim pesmama narodni jezik postao je osnova vrlo ličnog izraza. Razgovorna rečenica, uzvik, promena ritma i neposredno obraćanje čitaocu dobijali su ulogu u oblikovanju pesme. Jednostavne reči nisu značile jednostavan posao: trebalo je uskladiti zvuk, sliku, osećanje i tok kazivanja.
Posebno je zanimljivo što njegov „Put“ spaja narodni stih sa antičkom mitologijom. Pegaz, Apolon i muze ulaze u jezik šale i prepirke. Školsko znanje nije odbačeno, već preuređeno prema drugačijem pesničkom glasu.
Beč i književni krug Vuka Karadžića
Godine 1843. upisao je prava u Beču. Studije nije završio. Važnije mesto u njegovom životu postepeno su zauzeli književni rad i poznanstva sa Vukom Karadžićem i Đurom Daničićem.
U Vukovom krugu jezičko pitanje imalo je neposrednu praktičnu stranu: kojim jezikom pisati, kako oblikovati književni tekst i kome ga nameniti. Brankove pesme pokazale su šta se narodnim jezikom može postići u autorskoj lirici. On nije pisao filološku raspravu umesto pesme; ideje reforme ostvarivao je kroz književno delo.
Bliskost sa Vukovom porodicom vidi se i u njegovim pismima. Uz poslovne molbe i vesti slao je pozdrave Vuku, njegovoj supruzi i Mini. Ta dokumentovana bečka veza ne zahteva zamišljeni raniji susret u Zemunu. Vukovi boravci u gradu sami po sebi ne dokazuju da je upoznao dečaka Aleksija.
Prva zbirka 1847. i Daničićeva ocena
Prvu knjigu „Pesama“ objavio je u Beču 1847. godine. U istoriji srpske književnosti ona se razmatra uz Vukov prevod „Novog zavjeta“, Njegošev „Gorski vijenac“ i Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“, dela objavljena iste godine. Njihove namene bile su različite, ali su zajedno pokazala mogućnosti književnog i naučnog rada na narodnom jeziku.
Daničić je Brankovu knjigu pozdravio izuzetno pohvalno. U osvrtu iz 1847. istakao je i način pevanja i čistotu jezika, prepoznajući novinu koju je zbirka donosila. Njegov tekst je glas savremenika uključenog u iste književne sporove, a ne naknadna školska ocena već odavno prihvaćenog klasika.
Godina 1847. označava veliki književni uspeh reformskog pravca, ali ne i trenutak kada su nestala sva protivljenja i administrativne prepreke. Brankovo mesto u tom procesu počiva na pesmama koje su uveravale čitaoca sopstvenim izrazom.
„Put“: pesnik koji ulazi u raspravu
Branko nije pisao samo nežnu ljubavnu i setnu poeziju. „Put“ pokazuje njegovu podsmešljivu, borbenu stranu. Zamišljeno putovanje na Pegazu omogućava mu da prelazi iz jednog prizora u drugi i da književne odnose prikazuje kao susrete, prepreke i neobične događaje.
Već način na koji se obraća Apolonu narušava uzvišeni ton očekivan u klasicističkoj poeziji. Antičko božanstvo postaje sagovornik kojem se dovikuje kao poznaniku. U drugim prizorima pojavljuju se košnice bez meda, lenji trutovi i napadači naoružani književnim i jezičkim rekvizitima.
Takve slike predstavljaju njegov obračun sa pretencioznošću i protivnicima novog književnog izraza. „Put“ zato nije putopis prema kojem se mogu pratiti stvarna Brankova kretanja između Zemuna i drugih gradova. Njegova putanja je satirična i izmišljena, dok pisma pružaju drugačiju vrstu podataka o tome gde je pesnik zaista boravio.
„Đački rastanak“: veselje već obeleženo oproštajem
„Đački rastanak“ se često pamti po pozdravu Karlovcima, đačkom drugarstvu i razigranom kolu. Međutim, poema počinje slikom čoveka koji prilazi kraju života i žali za onim što je voleo. Pre nego što se otvore školske uspomene, postavljeno je pitanje prolaznosti.
Zbog toga vedri prizori imaju i drugu boju. Dunav, berba, mladost i druženje vraćaju se iz perspektive rastanka. Pesnički glas čas prati pojedinačnu uspomenu, čas okuplja čitavo društvo, a zatim menja ritam u skladu sa pesmom i igrom. Osećanje zajedništva nastaje u samom kretanju stiha.
Karlovci su u poemi imenovani, pa opis njihovog prostora ne treba preseljavati u zemunsko detinjstvo. Zemun deli Dunav i širi sremski kulturni okvir, ali zajednička reka nije dokaz da je svaka Brankova slika obale nastala pred Gardošem.
Od ljubavne igre do „Tuge i opomene“
U „Devojci na studencu“ kratki susret, govor i pokret nose gotovo celu pesmu. Ona ne traži široko objašnjenje ličnosti i njihovih biografija. Čitalac prati razmenu između devojke i mladića, blizinu, zadirkivanje i zbunjenost.
„Tuga i opomena“ gradi drugačiji odnos prema ljubavi. Prolećni predeo i spoljašnja lepota stoje naspram unutrašnjeg gubitka. Sećanje vraća nekadašnju sreću, ali povratak slike nije povratak samog iskustva. Pravilniji strofni raspored omogućava duže zadržavanje uz jedno osećanje.
Te razlike pokazuju koliko je uzak uobičajeni opis Branka kao pesnika vedre mladosti. U istom opusu postoje igra, čežnja, žalost i strah od nepovratnog. Za pojedine ljubavne prizore nije poznata proverena zemunska adresa niti osoba koju bismo smeli proglasiti njihovim neposrednim modelom. Pesma ostaje umetnički oblikovano iskustvo, čak i kada u njoj prepoznajemo životnu bliskost.
Stevan: porodični gubitak izvan javne slave
Brat Stevan umro je 1845. godine. U početnom delu „Pesme umrlom bratu Stevanu“ Branko razlikuje javno poznate junake od dobrog, voljenog čoveka čije ime ostaje važno porodici i najbližima. Pita se zašto takav život ne bi bio vredan pesme, iako iza njega nisu ostali podvizi poznati čitavom svetu.
Pesničko sećanje vraća zajedničko detinjstvo i dečačku potrebu da jedan drugoga zaštite. Prizor srušene topole, spolja još olistale, a iznutra istrulele, uvodi bolnu razliku između mladog izgleda i narušenog zdravlja. Kasnije se žalost prepliće sa romantičarskom predstavom junačke smrti: pesnik zamišlja da bi lakše podneo gubitak brata na bojištu nego njegovo gašenje u bolesti.
Ovu pesmu nije potrebno pretvarati u doslovan dnevnik njihovih zemunskih dana. Njena snaga je u tome što bratstvo ne svodi na biografski podatak. Iza godine smrti ostaju glas, navika, zajednička igra i osećanje da je otišao neko ko je poznavao pesnika pre nego što je postao Branko iz književnosti.
Pismo iz 1848: tri dolaska u Zemun
Najodređeniji trag kasnijih povrataka nalazi se u Brankovom pismu Đuri Daničiću, datiranom u Rumi 13. avgusta 1848. U njemu prebrojava putovanja od prijateljevog prethodnog javljanja: jednom u Brod, Karlovce i Vukovar, tri puta u Mitrovicu i Zemun, a dva puta u Beograd i Rumu.
Njegov sopstveni navod „triput u Zemunu“ pokazuje da grad nije ostao samo uspomena na osnovnu školu. Dolazio je u njega u vreme revolucije, posle izlaska prve zbirke, kao mladi čovek uključen u tokove vesti i kretanja kroz Srem i preko granice.
Pismo ne beleži tačne dane svakog boravka, zemunski konak niti imena svih ljudi koje je susreo. Ono ipak daje ono što lokalnoj biografiji najviše koristi: jasno imenovan grad u autorovom sopstvenom pregledu kretanja. Zemun se ovde pojavljuje uz Rumu, Mitrovicu i Beograd, kao deo stvarne, često ponavljane putanje.
Vesti, dugovi i briga za prijatelja
Isto pismo otkriva svakodnevicu koja se lako izgubi iza predstave romantičnog pesnika. Branko moli Daničića da posreduje kod krojača i preuzme dokumente ostavljene kod Vuka. Drugim poznanicima poručuje da još ne može vratiti dug ili poslati novac.
U Beogradu je, piše, sreo Daničićevu majku, uznemirenu glasinom da joj je sin poginuo u Pragu. Uveravao ju je da je živ, a upravo su Daničićeva pisma pomogla da razuveri zabrinutu ženu. Prepiska je tako povezivala književne prijatelje i rešavala sasvim porodičnu nevolju.
Branko prenosi i ratne vesti, ali njihovi brojevi i ocene pripadaju onome što je tada slušao i verovao. Pismo je pouzdan trag njegovog obaveštavanja, raspoloženja i odnosa sa ljudima; nije samo po sebi proveren vojni izveštaj o svakom pomenutom sukobu.
Studije medicine i planovi koje bolest nije odmah ugasila
Branko je 1850. u Beču započeo studije medicine uz novčanu podršku kneza Mihaila. Ni njih nije završio. Tuberkuloza je sve više ograničavala njegov život, ali se njegove zamisli nisu svele samo na očekivanje smrti.
Mina Vukomanović Karadžić u sećanjima opisuje čoveka koji je menjao planove, zanimao se za različite nauke i govorio o slikarstvu. Pomišljao je na odlazak u Italiju i učenje u Rimu. To su ostale želje, a ne putovanja koja treba dodati njegovoj biografiji.
Njeno kazivanje pokazuje i Vukovu praktičnu brigu: savetovao mu je da pređe u bolnicu, gde bi imao negu i lekarski nadzor. Predstava pesnika koji sanja o novom radu stoji uz stvarnost čoveka čije telo slabi. Ta napetost važna je i za čitanje njegove kasne poezije.
„Kad mlidijah umreti“: briga za pesme koje ostaju
U pesmi „Kad mlidijah umreti“ jesenje lišće, iznemoglo telo i opraštanje od sveta povezani su sa još jednom brigom: šta će biti sa napisanim pesmama. Pesnički glas obraća im se kao svojoj deci i žali što ih neće dovršiti i opremiti onako kako je želeo.
Taj završni pokret menja značenje cele pesme. Ona govori o strahu od smrti, ali i o nedovršenom radu. Pesnik ne oplakuje samo izgubljena proleća; žali i za onim što je još mogao da napiše.
Naslov označava pomisao na umiranje, ne tačan datum medicinskog događaja. Bez posebnog rukopisnog dokaza ne treba je predstavljati kao tekst zapisan poslednjeg dana života. Njena umetnička zaokruženost ostaje nezavisna od takve privlačne, ali nepotrebne priče.
Dve knjige za života, treća posle smrti
Posle zbirke iz 1847. Branko je 1851. objavio drugu knjigu „Pesama“. Umro je u Beču 30. juna 1853. po gregorijanskom kalendaru, odnosno 18. juna po julijanskom, sa dvadeset devet godina.
Otac Teodor je 1862. u Temišvaru objavio treću knjigu. Čitalačka predstava o Brankovom delu zato nije nastala odjednom. Prvi čitaoci poznavali su ono što je pesnik objavio za života, dok su naredne generacije dobile i tekstove iz zaostavštine.
Očeva uloga zatvara važan porodični krug: čovek koji je sam prevodio i usmeravao sinovljevo školovanje preuzeo je brigu o njegovom književnom ostatku. Razlika između autorskog izdanja i posthumnog objavljivanja ostaje važna kada se utvrđuje kada je neka pesma postala dostupna javnosti.
Povratak na Stražilovo
Brankovi posmrtni ostaci preneti su iz Beča na Stražilovo 1883. godine, tri decenije posle smrti. Prenos je učvrstio vezu pesnika sa karlovačkim predelom i dao joj mesto javnog okupljanja i sećanja.
Takav povratak pripada istoriji prihvatanja njegovog dela. Za života je objavio dve knjige; posle smrti njegovo ime postalo je deo školstva, književnih svečanosti i spomeničke kulture. Zemun je u tom širem pamćenju čuvao svoju vezu sa njegovim detinjstvom i boravcima, dok je Stražilovo postalo mesto groba.
Bista u Gradskom parku
U Gradskom parku kod Zemunske gimnazije 28. marta 2004. otkrivena je Brankova bista, rad vajara Milana Besarabića. Savremeni novinski izveštaj navodi da je skulptura izrađena još 1954. i da je približno pola veka stajala u Gimnaziji. Besarabić je prisustvovao svečanosti njenog postavljanja u park.
Ove dve godine označavaju različite događaje: nastanak dela i njegovo postavljanje u javni prostor. Spomenik iz 2004. nije tada novoizvajani portret. Iz školske sredine prešao je pred širu gradsku publiku.
Pola veka između izrade i postavljanja u park govori i o dugom životu jednog umetničkog predmeta. Najpre vezan za školski prostor, portret je dobio novu publiku među prolaznicima. Brankovo ime tako je postalo deo svakodnevnog susreta sa parkom, a ne samo školske lektire ili povremene svečanosti.
Zašto spomenik kod Gimnazije ne označava njegovu školu
Zemunska gimnazija vodi poreklo od Niže realne škole otvorene 1858, pet godina posle Brankove smrti. Njeno starije današnje zdanje podignuto je 1879. Branko zato nije mogao biti učenik te ustanove niti učiti u toj zgradi.
Veza sa Gimnazijom nastala je kroz čuvanje biste, nastavu književnosti i javne programe. To je drugačija, kasnija vrsta veze, podjednako stvarna, ali ne biografska u smislu pohađanja škole.
Za posetioca koji pred spomenikom pokušava da pronađe mesto Brankove nekadašnje učionice razlika je važna. U Zemunu je učio osnovnu školu; gimnazijsko obrazovanje sticao je u Karlovcima i Temišvaru. Današnji položaj skulpture govori kako ga grad pamti, a ne gde je sedeo kao đak.
Izložba i saradnja sa „Brankovim kolom“
U osvrtu objavljenom 2016. povodom „Prolećnih Brankovih dana“, početak saradnje Zemuna sa Sremskim Karlovcima i Novim Sadom smešten je u 1986. godinu. Među zemunskim učesnicima navedeni su Raša Livada, David Albahari, Dušan Batinica i Stevan Radovanović, a sa druge strane Nenad Grujičić, Pavle Štraser i Bogdan Vinokić.
Isti izveštaj podseća na izložbu o Brankovom životu i delu u Zemunskom muzeju. Takva obrada povezivala je književnost sa lokalnom istorijom: u prvi plan vraćala se i njegova biografija, uz pesme po kojima ga čitaoci najlakše prepoznaju. Zemunski boravci tako su ulazili u širi javni razgovor o pesniku.
Muzejska izložba, književni susret i školska priredba imali su različite zadatke. Zajedničko im je bilo vraćanje pažnje na zemunski deo biografije, unutar mnogo poznatije veze Branka sa Karlovcima i Stražilovom.
Pesnikovo ime u zemunskom kulturnom životu
Prema sopstvenom istorijatu, Kulturno-umetničko društvo „Branko Radičević“ iz Zemuna nastalo je 31. maja 1921. spajanjem „Sloge“ i Akademskog pevačkog društva. Njegovo ime prenelo je pesnika u prostor zajedničkog pevanja, igre i kulturnog amaterizma. To ne znači da celokupan repertoar društva potiče iz njegovih stihova.
Jedan primer povezivanja njegovog dela sa učenicima pruža završnica „Prolećnih Brankovih dana“ u Zemunskoj gimnaziji 28. marta 2016. U programu su učestvovali pesnici, glumci, školski hor, učenici i folklorna družina. Izvođene su i pevana i kazivana poezija.
U takvim prilikama njegovo ime izlazi iz biografske odrednice: učenik mora da razume stih da bi ga izgovorio, hor da ga oblikuje u zajedničkom izvođenju, a publika da prepozna razliku između igre i sete. Spomenik daje mestu ime; čitanje i izvođenje vraćaju mu sadržaj.
Zemunski deo jednog kratkog života
Brankova veza sa Zemunom najjasnije se vidi u nekoliko različitih tragova: godinama osnovnog školovanja, pismu koje beleži ponovljene dolaske i kasnijem javnom čuvanju njegovog imena. Nijedan od njih ne mora da zameni drugi. Učenik iz tridesetih godina XIX veka, pesnik na putu 1848. i bista postavljena 2004. pripadaju različitim razdobljima iste veze.
U zemunskim školama naučio je ono bez čega kasniji književni rad ne bi bio moguć. U grad se vraćao kada je već imao objavljenu knjigu. Mnogo posle njegovog poslednjeg dolaska, zemunski učenici počeli su da uče njegove stihove. Tako se veza sa gradom nastavila drugim putem: preko knjige, glasa i novih čitalaca.