Nekada se na film čekalo. Program se gledao na plakatu ili u novinama, karta kupovala na blagajni, a nekoliko stotina ljudi u isto vreme sedalo je pred isto platno. Zemun je takvu kulturu upoznao veoma rano. Fotograf Rudolf Gater je 1908. u dvorištu svoje kuće u Glavnoj ulici podigao posebno zidanu bioskopsku salu sa pozornicom za scenske predstave. Projekcije su održavane subotom uveče i nedeljom popodne i uveče, uz promenu programa. Ono što je početkom XX veka još izgledalo kao tehničko čudo tokom narednih decenija postalo je sastavni deo svakodnevnog života grada.
Zemun će vremenom dobiti čitavu mrežu bioskopskih prostora: Central, Jedinstvo, Slobodu, Sutjesku, projekcije u Domu kulture i Domu vazduhoplovstva, Kino-baštu i letnju bioskopsku baštu. Posebno je neobično što su tri najpoznatija objekta – Central, Jedinstvo i Sloboda – bila smeštena u istoj, Glavnoj ulici.
Gater – kada je film još bio novotarija
Rudolf Gater došao je u Zemun 1891. i otvorio fotografski atelje. Bio je priznati fotograf, nagrađen i na Svetskoj izložbi u Parizu 1896. Kada je 1908. uređivao novu kuću i atelje u Glavnoj, u dvorištu je sagradio i posebnu kinematografsku salu koja se prostirala gotovo celom parcelom. Imala je i pozornicu, pa prostor nije bio namenjen isključivo projekcijama već i drugim predstavama.
Lokalna istorijska građa Gaterov kinematograf povezuje sa kasnijim bioskopom „Jedinstvo“. To je važna veza: jedan od bioskopa kojeg pamte generacije posleratnih Zemunaca korene je imao u vremenu kada je film tek osvajao evropske gradove.
Već tada je za bioskopske predstave važila i ozbiljna protivpožarna kontrola. Zemunski vatrogasci, koji su dežurali na pozorišnim i cirkuskim priredbama, počeli su da dežuraju i na prvim filmskim projekcijama. Filmska traka i tadašnja oprema nosile su stvaran rizik od požara, pa bioskop nije bio samo nova zabava nego i potpuno nova vrsta javnog prostora.
Central – pet stotina mesta u srcu Zemuna
Najpoznatiji zemunski bioskop bio je Central, u sklopu istoimenog hotela u Glavnoj ulici. Hotel je podignut 1894. godine i pripadao je najmodernijim zdanjima tadašnjeg Zemuna, a njegova bioskopska sala imala je oko 500 mesta.
Central nije bio samo prostor u kojem se gledao film. Njegov položaj usred grada učinio ga je jednim od glavnih orijentira svakodnevnog Zemuna. Generacije su znale gde je Central čak i kada nisu nameravale da uđu u bioskop.
Unutrašnjost je pripadala sasvim drugačijem vremenu od današnjih multipleksa: veliko platno, balkon, nagnuti pod, redovi sedišta i jedna sala u kojoj svi gledaju isti film. Nije bilo deset projekcija između kojih se bira u poslednjem trenutku. Film na repertoaru imao je svoj termin, a gledalac se prilagođavao njemu.
Central je preživeo gotovo čitav XX vek bioskopske kulture. Novinski repertoari potvrđuju da je radio još početkom devedesetih. Kada je izgubio filmsku funkciju, sala je pretvorena u zatvoreni trgovački „Bazar“. Tezge su postavljene preko nagnutog poda, dok su se još mogli prepoznati nekadašnji balkon, izlazi i prostor velikog platna. Kasnije je prostor dobio i funkciju supermarketa.
Retko koji gradski enterijer tako jasno pokazuje promenu vremena: na mestu na kojem je nekada pet stotina ljudi gledalo isti film kasnije su stajale tezge sa robom i police sa namirnicama.
Sloboda – nekoliko minuta dalje
Samo nekoliko stotina metara od Centrala, prema Muharu, nalazio se bioskop „Sloboda“. Do sale se dolazilo kroz pasaž iz Glavne ulice, a ulaz je još dugo nakon prestanka rada mogao da otkrije da se iza okolnih lokala nekada nalazio mnogo veći javni prostor.
Central i Sloboda zbog blizine nisu bili samo konkurentske bioskopske sale. Postali su dve prepoznatljive tačke grada. Koji film igra u Centralu, a koji u Slobodi bilo je dovoljno važno pitanje da se njihov program redovno objavljuje u dnevnoj štampi.
Još u aprilu 1992. novinski bioskopski repertoar beležio je projekcije u Centralu i Slobodi, dok se na istom spisku pojavljuje i Jedinstvo. Bila je to završna faza jednog sistema koji je već počinjao da nestaje.
Posle zatvaranja Slobode postojala je namera da njen prostor dobije trgovačku funkciju. Pokušaj nije uspeo kao u Centralu, pa je sala dugo ostala zatvorena.
Jedinstvo – najduža veza sa počecima filma
Treća velika zemunska sala bila je „Jedinstvo“. Posebno je zanimljiva upravo zbog veze sa Gaterovim kinematografom iz 1908. godine. Zbog toga priča o Jedinstvu povezuje dve potpuno različite epohe: vreme nemog filma i prvih stalnijih projekcija sa posleratnim periodom u kojem je bioskop već bio sasvim običan deo gradskog života.
I Jedinstvo se početkom devedesetih još nalazilo u bioskopskim repertoarima. Kasnije je izgubilo originalnu funkciju, a prostor je korišćen u druge ugostiteljske i poslovne svrhe.
Upravo su Central, Jedinstvo i Sloboda zanimljiv urbanistički fenomen: tri nekadašnja kinematografska objekta nalazila su se praktično na istom potezu Glavne ulice. Film nije bio izdvojen na periferiju grada. Bio je u samom njegovom centru.
Sutjeska i bioskop van starog jezgra
Bioskopski život Zemuna nije se završavao Glavnom ulicom. U Prvomajskoj je radio bioskop „Sutjeska“, pa film nije bio privilegija stanovnika najužeg centra.
To je važan detalj jer pokazuje kako se posleratnim širenjem Zemuna menjala i mapa kulturnih sadržaja. Grad je rastao prema Gornjem gradu i novim naseljima, a bioskopska sala pratila je stanovništvo.
Central, Sloboda i Jedinstvo pripadali su starom gradskom jezgru. Sutjeska je pripadala Zemunu koji se širio.
Dom kulture pre Pinkija
Film se gledao i u nekadašnjem Domu kulture, smeštenom u objektu predratne škole kralja Aleksandra. Postojale su velika i mala sala u kojima su održavane projekcije i drugi kulturni programi.
Kasnije je taj objekat nestao, a na njegovom mestu sedamdesetih godina podignut je Sportski centar „Pinki“.
Tako je i na toj lokaciji ostao isti obrazac koji se ponavlja kroz istoriju zemunskih bioskopa: prostor zadržava javnu funkciju, ali potpuno menja sadržaj.
Film pod otvorenim nebom
Zemun nije imao samo zatvorene sale. Postojala je Kino-bašta, kao i letnji bioskop u okviru Doma vazduhoplovstva. Film se tokom toplih večeri gledao napolju, a projekcija je morala da sačeka dovoljno mraka da bi slika na platnu postala jasna.
Za razliku od zatvorene sale, letnji bioskop nije mogao potpuno da odvoji publiku od grada. Čuli su se okolni zvuci, prolaznici, automobili i noćni život, a iznad platna bilo je otvoreno nebo.
Danas takve projekcije često doživljavamo kao poseban kulturni događaj. Za nekoliko generacija Zemunaca bile su normalan deo leta.
Kada je film imao tačno vreme
Najveća razlika između tadašnjeg bioskopa i današnjeg gledanja filma nije samo u tehnologiji.
Film nije bio dostupan u svakom trenutku.
Ako se projekcija održava u 20 časova, trebalo je biti tamo u 20 časova. Ako nema karata, film se ne gleda. Ako se propusti termin, čeka se sledeći. Ako naslov nestane sa repertoara, možda se dugo neće ponovo pojaviti.
Zbog toga je premijera ili dolazak velikog stranog hita imao drugačiju težinu. Filmski plakati i novinski repertoari određivali su šta se te nedelje gleda, a sutradan su o istom naslovu mogli razgovarati učenici u školi, kolege na poslu i ljudi u kafani.
Publika nije samo gledala film zajedno.
Čekala ga je zajedno.
Bioskop kao mesto susreta
Bioskop je imao i društvenu ulogu koju kućni ekran teško može da zameni. Za mlađe generacije odlazak na večernju projekciju često je bio jedan od prvih samostalnih izlazaka. Ispred blagajne čekalo se društvo, gledalo ko je stigao i dogovaralo šta će biti posle filma.
Tu se članak o bioskopima dodiruje sa istorijom zemunskog korzoa, ali ne treba ih poistovećivati. Central i Sloboda bili su važni orijentiri večernje Glavne ulice upravo zato što su iz njihovih sala u određenom trenutku izlazile stotine ljudi.
Bioskop je proizvodio gradski ritam.
Kada se projekcija završi, vrata se otvore i publika se odjednom vrati na ulicu.
Kako je nestala čitava mreža
Nije postojao jedan trenutak u kojem su zemunski bioskopi nestali. Proces je trajao decenijama. Televizija je prvo donela film u dnevnu sobu, zatim su stigli video-rekorderi i videoteke, satelitska i kablovska televizija, DVD, internet i streaming. Istovremeno su stare jednosalne bioskopske dvorane zahtevale ozbiljna ulaganja u opremu, zvuk, klimatizaciju i komfor.
Devedesete su dodatno ubrzale propadanje sistema, a privatizacija nekadašnje bioskopske mreže nije zemunskim salama vratila filmsku funkciju. Do 2011. beleženo je da Zemun već više od deset godina nema nijedan klasičan bioskop, iako je nekada raspolagao Centralom, Jedinstvom, Slobodom, Sutjeskom, Kino-baštom i baštom Doma vazduhoplovstva.
Neki prostori dobili su novu komercijalnu namenu.
Drugi su ostali zatvoreni.
Ono što je nestalo nije bila samo tehnologija projekcije.
Nestala je gradska mreža.
Od jedne Gaterove sale do grada bez bioskopa
Priča zemunskog filma počinje početkom XX veka u dvorištu fotografa Rudolfa Gatera, kada je posebno zidana sala sa kinematografom još predstavljala novinu. Nekoliko decenija kasnije tri bioskopa radila su u istoj Glavnoj ulici, film se gledao u Prvomajskoj, Domu kulture, Domu vazduhoplovstva i pod otvorenim nebom.
Krajem veka gotovo sve to je nestalo.
Central je postao trgovinski prostor. Sloboda je zatvorena. Jedinstvo je promenilo namenu. Sutjeska je prestala da prikazuje filmove. Letnja platna su sklonjena.
Film nije nestao. Nikada ga nije bilo lakše gledati nego danas.
Ali nestao je jedan poseban način gledanja.
Nekada nekoliko stotina ljudi nije biralo film svako za sebe.
Sedeli su u istoj sali.
Svetla bi se ugasila.
Platno zasvetlelo.
I na dva sata bi čitav Zemun gledao u istom pravcu.