Postoje ulice kojima prolazimo, a postoje i one u kojima se istorija grada može čitati gotovo od kuće do kuće. Bežanijska pripada ovoj drugoj vrsti. Danas je to prometna ulica starog Zemuna koja povezuje centralno jezgro sa pravcem prema Tošinom bunaru i Gornjem gradu. Pre više od dva veka njena uloga bila je još jasnija: vodila je prema zapadnom izlazu iz grada i Bežaniji. Uz nju su radile zanatske radionice, trgovine, kafane i svratišta; u jednoj kući boravio je Petar Ičko, u drugoj je Ignjat Karlo Sopron pokrenuo jednu od najvažnijih zemunskih štamparija, a početkom XX veka stare prizemnice počele su da ustupaju mesto secesijskim građanskim kućama. Malo zemunskih ulica na nekoliko stotina metara spaja rimsku arheologiju, Vojnu granicu, Prvi srpski ustanak, kafanski život, istoriju štampe, zanate i modernizaciju grada kao Bežanijska.
Koliko je Bežanijska zaista stara?
Bežanijska se često predstavlja kao ulica čija trasa postoji još od rimskog Taurunuma. Takva tvrdnja zvuči privlačno, ali zahteva oprez. Na prostoru današnje ulice i u njenoj neposrednoj blizini pronađeni su veoma važni rimski nalazi. Na uglu Glavne i Bežanijske pronađen je žrtvenik koji je Jupiteru podigao Julije Celer, pisar panonske rečne flote, precizno datovan u 175. godinu. U literaturi se beleži i rimski sarkofag pronađen početkom XIX veka na prostoru današnje Bežanijske, povezan sa službenikom carinske administracije kod ušća Save u Dunav.
To potvrđuje da je prostor današnje Bežanijske bio unutar ili neposredno uz važan deo rimskog Taurunuma. Znamo i da su iz Taurunuma vodili putevi prema zapadu Srema i dalje prema Basijani i Sirmijumu. Ono što zasad ne možemo sa istom sigurnošću dokazati jeste da se baš čitava osa današnje Bežanijske nepromenjeno poklapa sa jednom određenom rimskom ulicom ili putem. Zato je istorijski preciznije reći da Bežanijska prolazi prostorom antičkog Taurunuma i veoma stare komunikacione zone, dok njen današnji urbani oblik pouzdano pratimo od XVIII veka.
To možda zvuči manje spektakularno od tvrdnje o „ulici staroj dve hiljade godina“, ali je istorijski mnogo čvršće.
Ulica prema Bežaniji
Današnja Bežanijska svoj prepoznatljiv položaj dobija u vreme habzburškog Zemuna XVIII veka. Grad je tada bio pogranična vojna varoš, ograničena rovovima, nasipima i palisadama. U njega se ulazilo i iz njega izlazilo kroz nekoliko kapija. Na severu su se nalazile Petrovaradinska i Dobanovačka, prema jugu Beogradska, prema Dunavu Ribarska i Brodarska, dok je na zapadnoj strani grada bila Bežanijska kapija.
Ime ulice nije zahtevalo posebno objašnjenje. Bežanijska je vodila prema Bežaniji.
Takav način imenovanja karakterističan je za stari Zemun. Bežanijska, Dunavska, Ribarska, Oračka i druge ulice nisu dobijale imena da bi slavile neku ličnost, već da bi stanovniku objasnile gde se nalazi ili kuda put vodi. Naziv Bežanijska dokumentovan je već krajem XVIII veka, dok je prvo sistematsko službeno imenovanje zemunskih ulica sprovedeno početkom XIX veka.
Kada je Zemuncu tada neko rekao „Bežanijska“, nije mu dao samo adresu.
Dao mu je pravac.
Na kraju ulice stajala je gradska kapija
Bežanijska kapija označavala je granicu kompaktnog starog grada. Sa jedne strane nalazile su se kuće, radnje, gostionice i gradski život, a iza kapije otvarao se put prema Bežaniji, pašnjacima, poljima i drugim sremskim naseljima.
Zato Bežanijska nije bila mirna stambena ulica. Njome nisu prolazili samo ljudi koji su tu živeli. Kretala su se zaprežna kola, trgovci, zanatlije, putnici i ljudi koji su donosili robu u Zemun ili iz njega odlazili prema zapadu.
Tokom razvojačenja Vojne granice u drugoj polovini XIX veka gradske fortifikacije izgubile su raniju funkciju. Bedemi i kapije nestajali su, grad je počeo da se širi izvan svojih starih granica, a Bežanijska se prostorno povezala sa pravcem današnjeg Tošinog bunara.
Kapija je nestala.
Pravac je ostao.
Kafane na izlazu iz grada
Položaj uz jedan od glavnih izlaza iz Zemuna prirodno je privlačio gostionice i svratišta. Putniku koji stiže u grad ili ga napušta bili su potrebni hrana, piće, prenoćište, prostor za konje i zaprežna kola. Bežanijska je zato vremenom postala jedna od ulica sa posebno razvijenim kafanskim životom.
U lokalnoj istorijskoj građi i sećanjima pojavljuju se imena „Zlatna kruna“, „Tri ševe“, „Zlatni bunar“, „Beli kurjak“ i „Kraljević Marko“.
Njihove priče ne treba mešati niti sva imena automatski prenositi u isti vremenski period. Pojedine gostionice menjale su vlasnike i nazive, a menjala se i numeracija kuća.
„Zlatna kruna“, koja se pominje već u XIX veku, posebno je bila povezana sa zanatlijama. Iznad ulaza nalazio se znak sa krunom, a u sećanjima se pominju i obeležja zidarskog i tesarskog zanata. Zidari i tesari okupljali su se upravo ovde, pa je kafana služila i kao svojevrsno neformalno tržište rada: čovek kojem je bio potreban majstor znao je gde može da ga pronađe.
Između dva svetska rata „Zlatna kruna“ bila je poznata i po bašti, domaćoj kuhinji i kuglani. Njeni stalni gosti nisu bili samo ljudi koji su dolazili da piju. Deo njih organizovao je i pomoć siromašnijim porodicama i deci.
Kafana je tada bila mnogo više od ugostiteljskog lokala.
Bila je društvena institucija u malom.
Tri ševe postaju Zlatni bunar
Još jedna zanimljiva kafanska transformacija vezana je za „Tri ševe“. Prema lokalnoj hronici, staru gostionicu u delu Bežanijske kod stočne pijace kupio je ugostitelj Jovan Bačvanin i promenio joj ime u „Zlatni bunar“.
Položaj uz stočnu pijacu određivao je i publiku. Ovde su svraćali fijakeristi, trgovci i ljudi koji su pijačnim danima dolazili u Zemun. Fijakeri su imali stajalište u neposrednoj blizini, pa je kafana bila mesto čekanja, posla, muzike i druženja.
Takve gostionice najbolje pokazuju zašto Bežanijsku ne treba posmatrati samo kroz arhitekturu.
Ulica je bila sistem.
Pijaca je dovodila ljude.
Fijakeri su ih prevozili.
Kafane su ih primale.
Radnje su im prodavale robu.
Zanatlije nudile usluge.
Sve je bilo povezano.
Ičkova kuća – jedna od najstarijih sačuvanih
Najpoznatija kuća Bežanijske danas je Ičkova kuća na broju 18. Podignuta je 1793. godine i predstavlja jedan od značajnih sačuvanih primera građanske arhitekture starog Zemuna na prelazu iz baroka u klasicizam.
Kuća je imala dvostruku funkciju. U prizemlju se nalazila gostionica sa svratištem, dok je sprat služio za stanovanje. U dvorištu su se nalazili pomoćni prostori potrebni za goste, robu, konje i zaprežna vozila.
Gostionica će kasnije biti poznata kao „Kraljević Marko“.
Prema sećanjima, na njenom znaku bio je prikazan Marko na Šarcu. Takvi slikovni znaci bili su veoma praktični u vremenu kada deo stanovništva nije bio pismen. Gostionica se mogla prepoznati po slici mnogo lakše nego po natpisu.
Ali kuća nije dobila današnje ime po kafani.
Dobila ga je po čoveku koji je u njoj boravio.
Petar Ičko u Bežanijskoj
Petar Ičko bio je trgovac, posrednik i diplomata sa vezama između Beograda, Soluna i drugih trgovačkih centara Osmanskog carstva. Posle uspostavljanja dahijske vlasti u Beogradskom pašaluku prešao je u sigurniji, habzburški Zemun.
U Ičkovoj kući boravio je 1802–1803. godine.
Nekoliko godina kasnije postao je jedan od najvažnijih diplomatskih predstavnika ustaničke Srbije. Godine 1806. pregovarao je sa Portom o sporazumu koji je u istoriji ostao poznat kao Ičkov mir.
Zato Bežanijska 18 povezuje nekoliko različitih istorija odjednom: urbanu istoriju Zemuna, istoriju gostionica i putovanja, trgovačke veze između Habzburške i Osmanske monarhije i političku istoriju Prvog srpskog ustanka.
Kuća je tokom vremena više puta prepravljana. Posle požara 1982. usledila je temeljna rekonstrukcija i revitalizacija.
Ono što je preživelo jeste njen osnovni značaj: jedna je od retkih kuća u kojoj još možemo da prepoznamo način na koji je funkcionisala zemunska građanska kuća s kraja XVIII veka.
Broj 3 – štamparija koja je promenila kulturni život Zemuna
Ako Ičkova kuća povezuje Bežanijsku sa početkom XIX veka i Prvim srpskim ustankom, kuća na drugom kraju istorijskog spektra vezuje ulicu za štampu, novinarstvo i kulturni život.
Godine 1851. u Zemun dolazi Ignjat Karlo Sopron, odnosno Ignaz Karl Soppron, štampar i publicista rođen u Novom Sadu. Štamparski zanat učio je i usavršavao u Novom Sadu, Pešti i Beču, a zatim dobio dozvolu da u Zemunu otvori stalnu štampariju.
Radila je u njegovoj kući u Bežanijskoj ulici broj 3.
To nije bila mala lokalna radionica.
Samo tokom prvih deset godina Sopronova štamparija odštampala je više od stotinu knjiga i listova. Štampala je dela na srpskom, nemačkom, grčkom, francuskom i bugarskom jeziku, kao i oglase, plakate i druge publikacije.
U gradu na granici različitih država, jezika i kultura štamparija je bila mnogo više od zanata.
Bila je sredstvo kojim informacije prelaze granicu.
Novine koje su iz Bežanijske išle u svet
Iz Sopronove štamparije izlazio je niz publikacija. Već 1852–1853. štampan je „Srbsko-narodni vestnik“. Sopron je kasnije proveo vreme i u Sarajevu, gde je učestvovao u uspostavljanju moderne štamparije i izdavanju tamošnjih prvih novina, da bi se potom vratio u Zemun.
Po povratku je nastavio novinarsku i izdavačku delatnost. Pokretao je i uređivao listove, među njima „Zemunski glasnik“, „Grenzbote“ i, od 1880, nemački nedeljnik „Semliner Wochenblatt“, koji je uređivao gotovo do smrti 1894. godine.
Ime „Wochenblatt“ velikim slovima stajalo je i na njegovoj kući u Bežanijskoj.
Štamparija je 1874. prešla u vlasništvo Jovana Pavlovića, urednika „Graničara“, da bi je Sopron kasnije ponovo preuzeo.
Bežanijska je tako u drugoj polovini XIX veka dobila funkciju koju gradska kapija nikada nije mogla imati.
Nekada se ovom ulicom iz Zemuna fizički izlazilo prema Bežaniji.
Sada su iz nje izlazile knjige, novine i ideje.
Sopron nije samo štampao istoriju – počeo je da je piše
Ignjat Karlo Sopron važan je i iz još jednog razloga. Sređujući dokumente Zemunskog magistrata, prikupio je veliku količinu istorijske građe o gradu.
Na osnovu nje napisao je delo o Zemunu i okolini, objavljeno 1881. godine. Time je postao jedan od prvih značajnih hroničara grada.
U tome postoji gotovo savršena simbolika.
Čovek koji je u Bežanijskoj decenijama štampao vesti svog vremena počeo je da istražuje vesti prošlih vremena.
Bez ljudi poput Soprona danas bismo o mnogim delovima starog Zemuna znali znatno manje.
Zanatlije između kafana i štamparije
Bežanijska je tokom XIX i prve polovine XX veka bila izrazito trgovačko-zanatska ulica. U lokalima okrenutim prema ulici radili su obućari, kujundžije, krojači, tašneri, pekari, berberi i drugi majstori.
Tipična kuća bila je istovremeno i radni i porodični prostor. Radnja se nalazila prema ulici, iza nje ili na spratu živela je porodica, a dvorišni objekti služili su za radionicu, magacin ili druge potrebe.
Za šegrta, kalfu i majstora ulica nije bila samo mesto stanovanja.
Bila je radno mesto.
Između dva svetska rata Bežanijska je zadržala status jednog od življih trgovačkih delova Zemuna. Prema lokalnoj hronici, povratnik iz Amerike Vlada Stakić ovde je, na mestu porodične kuće i kovačnice, otvorio i prvu robnu kuću u gradu.
To je zanimljiv simbol promene: prostor zanatske proizvodnje polako je ulazio u vreme moderne gradske trgovine.
Od prizemnica do secesije
Arhitektura Bežanijske takođe pokazuje kako se Zemun menjao. Ičkova kuća pripada kraju XVIII veka, ali nešto više od jednog stoleća kasnije ulica dobija potpuno drugačije fasade.
Na broju 16 nalazi se kuća apotekara Hinka Štrajma, koju je početkom XX veka projektovao znameniti zemunski graditelj Franja Jenč. U njenom oblikovanju vide se secesijski uticaji: ugaoni deo naglašen je portalom, erkerom i kupolastim završetkom.
U Bežanijskoj 34 nalazi se i Harastijeva kuća, takođe povezana sa opusom Franje Jenča i podignuta početkom XX veka.
Takve građevine pokazuju koliko se Bežanijska promenila od vremena kapije i prizemnih kuća XVIII veka. Bogatije građanstvo želelo je veće prozore, reprezentativnije fasade, erker, dekoraciju i arhitekturu kakva se mogla videti u drugim gradovima Austro-Ugarske.
Stari sokak nije nestao preko noći.
Dobijao je nove slojeve.
Četiri dana kao Ulica generala Živkovića
Početak Prvog svetskog rata doneo je Bežanijskoj jednu od najkraćih promena imena u njenoj istoriji.
Srpska vojska ušla je u Zemun 10. septembra 1914. godine, odnosno 28. avgusta prema tadašnjem julijanskom kalendaru koji je koristila Srbija.
Centralne gradske ulice gotovo odmah dobile su nova imena. Glavna je postala Ulica kralja Petra, Gospodska Ulica kraljevića Đorđa, a Bežanijska – Ulica generala Živkovića, prema generalu Mihailu Živkoviću.
Promena nije dugo trajala.
General Živković i kraljević Đorđe posetili su Zemun 13. septembra, a već narednog dana austrougarske snage ponovo su preuzele grad.
Bežanijska je vratila staro ime.
Ta četiri dana lepo pokazuju koliko ulična tabla može brzo postati politički dokument.
Ulica koja je nadživela kapiju
Bežanijska kapija odavno ne postoji. Ne postoje ni mnoge kafane i zanatske radnje po kojima su generacije Zemunaca poznavale ulicu.
Ali osnovni pravac je ostao.
Ostala je Ičkova kuća.
Ostale su pojedine građanske kuće s početka XX veka.
Ostalo je ime dokumentovano još krajem XVIII stoleća.
I ostala je veoma važna karakteristika Bežanijske: gotovo u svakoj epohi bila je ulica kretanja i rada.
U XVIII veku kroz nju se izlazilo iz utvrđene varoši.
U XIX veku njome su prolazili trgovci, zaprege i putnici, dok su uz nju radili gostioničari, zanatlije i štampari.
Početkom XX veka dobila je reprezentativnije građanske kuće.
Između dva rata bila je važan trgovački i zanatski koridor.
Danas kroz nju prolaze automobili, stanovnici i posetioci Zemuna.
Funkcija se promenila.
Pravac nije.
Bežanijska kao mali presek istorije Zemuna
Ako bismo istoriju ulice pokušali da svedemo na nekoliko adresa, dobili bismo gotovo malu istoriju čitavog grada.
Kod Glavne – trag rimskog Taurunuma.
Na nekadašnjem zapadnom kraju – Bežanijska kapija.
Na broju 18 – gostionica i Petar Ičko.
Na broju 3 – Sopronova štamparija.
Uz ulicu – kafane, zanatlije, trgovci i pijaca.
Početkom XX veka – Franja Jenč i nova građanska arhitektura.
Godine 1914. – četiri dana Ulice generala Živkovića.
Malo je ulica u kojima se različite epohe dodiruju tako neposredno.
Zato Bežanijska nije značajna zato što je možemo proglasiti „najstarijom ulicom u Beogradu“ ili zato što joj moramo pripisati neprekinutu rimsku trasu koju izvori ne potvrđuju dovoljno precizno.
Njena stvarna istorija je dovoljno bogata.
Kada danas prođemo Bežanijskom
Vredi na trenutak ukloniti automobile iz slike.
Na jednom kraju zamislimo gradsku kapiju. Iza nje otvoren put prema Bežaniji.
Pred svratištem stoje zaprežna kola. Konji čekaju u dvorištu. Zanatlija otvara radionicu. U „Zlatnoj kruni“ majstori razgovaraju o poslu. Kod stočne pijace fijakeristi sede u „Zlatnom bunaru“.
Na broju 18 u gostionicu ulazi Petar Ičko.
Nekoliko decenija kasnije, na broju 3, radi štamparska presa. Slova se slažu jedno po jedno. Papir ulazi u mašinu, a iz kuće izlaze knjige i novine koje će putovati mnogo dalje nego što su nekada putovala kola kroz Bežanijsku kapiju.
Kasnije se pojavljuju secesijske fasade, izlozi i robna kuća.
Kapija nestaje.
Kola postaju automobili.
Štamparska presa utihne.
Kafane menjaju imena ili nestanu.
Ali ulica ostaje.
I možda upravo Bežanijska najbolje pokazuje kako grad preživljava: ne tako što zauvek zadrži isti izgled, već tako što novi život nastavlja da teče starim pravcem.