U istoriji starog Zemuna postoje porodice koje nisu ostavile jednu veliku palatu ili fabriku po kojoj ih danas prepoznajemo, ali su bile prisutne gotovo svuda gde se grad menjao. Među njima su Vasiljevići, trgovačka porodica čija se priča u XIX veku prepliće sa Vukom Karadžićem, Brankom Radičevićem, školama, bibliotekama, revolucijom 1848, Zemunskom štedionicom i gradskim dobrotvorstvom.
Najvažnija ličnost porodice bio je Vasilije Vasiljević, rođen u Zemunu 29. oktobra 1792. godine. Potekao je iz skromne trgovačke sredine, a do kraja života postao jedan od uglednijih i imućnijih Zemunaca. Njegovi sinovi, među njima Ignjat i Živko, nastavili su porodično prisustvo u javnom, trgovačkom i društvenom životu grada.
Od trgovine i vojske do škole i Vuka Karadžića
Vasilije je srpsku i nemačku školu završio u Zemunu, a potom ga je otac poslao u Beč da izučava trgovinu kod veletrgovca Ludviga Fogla. Po povratku je od 1809. do završetka Napoleonovih ratova služio u austrijskoj vojsci u činu narednika. Kasnije se ponovo usavršavao u Beču, gde je kod Dimitrija Frušića slušao i logiku i antropologiju.
Po konačnom povratku u Zemun nije ostao samo trgovac. Već 1819. bio je gradski zastupnik, a 1821. magistratski školski nadzornik. Smatrao je da se iz tadašnjih bukvara teško uči, tražio njihovu reformu i pokušavao da zemunske učitelje pridobije za novi način nastave. Bio je priložnik i jedan od osnivača Zemunske škole 1826. godine, a njegovo ime kasnije se vezuje i za razvoj zemunske biblioteke.
U vreme kada je reforma Vuka Stefanovića Karadžića izazivala žestoke sukobe, Vasilije je jasno stao na Vukovu stranu. Bio je jedan od najrevnosnijih zemunskih sakupljača pretplate na Vukova dela, propagirao novi pravopis i pisanje narodnim jezikom, održavao sa Vukom intenzivnu prepisku i pomagao mu novcem kada bi se našao u teškoćama. Stariji zemunski izvori beleže i da je Vuk tokom svojih boravaka u Zemunu često bio gost u kući Vasilija Vasiljevića.
Kao školski nadzornik pokušavao je da u nastavu uvede reformisani pravopis i ukloni stare školske knjige poput časlovaca i psaltira, zbog čega je nailazio na snažan otpor dela sveštenstva. Bavio se i pisanjem i prevođenjem. Novim pravopisom napisao je pripovetke „Čudnovati događaji Karla II kralja Engleske“ i „Vojvodkinja Cerfandčka“, a svoje tekstove objavljivao je i u „Novinama srbskim“.
Vasilije je pripadao generaciji ljudi koji Vukovu reformu nisu samo posmatrali sa strane — pomagali su da ona opstane.
Revolucija 1848, „Zastava“ i Zemunska štedionica
Godina 1848. potpuno je promenila politički život Habzburške monarhije, pa tako i Zemuna. Vasilije Vasiljević bio je jedan od prvaka srpskog narodnog pokreta u gradu. Ušao je u Narodni odbor, kao član srpske delegacije boravio u Beču, a u Temišvaru učestvovao u razgovorima o organizovanju nove Srpske Vojvodine. U Beogradu je kontrolisao rad vezan za narodnu blagajnu i pomagao štampanje proglasa Narodnog odbora i patrijarha.
Njegova aktivnost nije prošla nezapaženo. Austrijske vlasti označile su ga kao aktivnog i izuzetno opasnog agenta južnoslovenske propagande i čoveka koji podriva sigurnost Monarhije.
Uprkos političkoj aktivnosti, nastavio je trgovački posao, a upravo mu je uspešna trgovina omogućavala da finansira ono u šta je verovao. Bio je jedan od osnivača Slavenoserbske zemunske biblioteke, a 1860. nalazio se na čelu njene uprave. Sačuvani podaci pokazuju da je bio pretplatnik na više od 80 knjiga iz istorije, književnosti i trgovine.
Kada je 1866. trebalo pokrenuti list „Zastava“, pomagao je u prikupljanju novca za kauciju, dao sopstvena sredstva i kasnije organizovao dodatnu finansijsku pomoć listu. Dve godine kasnije, 1868., bio je među osnivačima Zemunske štedionice i dugo godina njen predsednik. Pokušavao je i druge privredne poduhvate, uključujući ciglanu i rafineriju, mada ti poslovi nisu dugoročno opstali.
Pred kraj života Vasilije više nije bio samo trgovac koji je stekao bogatstvo, već jedan od ljudi preko kojih su se u Zemunu povezivali privreda, školstvo, književnost, politika i dobrotvorni rad. Značajnu svotu ostavio je Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Zemunu za osnivanje zadužbine.
Sačuvan je i njegov portret koji je Stevan Todorović naslikao 1878. godine, zajedno sa portretom Vasilijeve supruge Jelisavete.
Godinu dana kasnije Vasilije je umro.
Sin Ignjat i Branko Radičević
Ignjat Vasiljević, rođen u Zemunu 1825. godine, bio je jedan od Vasilijeva tri sina. Nasledio je i razvio očevu trgovinu i vremenom postao jedan od najbogatijih Zemunaca, sa više kuća u Zemunu i jednom u Novom Sadu.
Ali od oca nije nasledio samo posao.
Kao mladić učestvovao je u revolucionarnim događajima 1848. godine, a Srpska enciklopedija beleži i jednu izuzetnu epizodu: tada je Branka Radičevića zaštitio od policijskog pritvora.
Tako se u samo dve generacije iste zemunske porodice pojavljuju dva velika imena srpske kulture: otac Vasilije pomaže Vuku Karadžiću, a sin Ignjat štiti Branka Radičevića.
Ignjat je kasnije nastavio tradiciju javnog rada. Bio je blagajnik zemunskog odbora koji je pomagao Bosansko-hercegovački ustanak 1875–1878. i izbeglice iz Bosne, predsednik Srpske pravoslavne opštine u Zemunu 1879/80, višegodišnji član Upravnog odbora Zemunske štedionice, član Matice srpske od 1869. i savetnik u zemunskom Magistratu.
I on je prijateljevao sa Vukom Karadžićem.
Porodična veza sa Vukovim krugom tako nije prestala sa jednom generacijom.
Živko Vasiljević i govor o „ljubavi i slozi“
Još jedan Vasilijev sin ostavio je zanimljiv trag u zemunskoj istoriji.
Kada je 1871. godine polagan kamen temeljac za Sefardsku sinagogu u Zemunu, na svečanosti je govorio i Živko V. Vasiljević, sin Vase Vasiljevića.
Tema njegovog govora bila je:
„O ljubavi i slozi.“
U publici su bili predstavnici jevrejskih verskih zajednica, rabini, ugledni građani i predstavnici gradske vlasti.
To je mali podatak, ali izuzetno lepo oslikava građanski Zemun XIX veka: sin čoveka koji je pomagao Vukovu reformu govori na svečanosti jevrejske zajednice o ljubavi i slozi.
Porodična istorija više nije samo priča o trgovini.
Postaje deo društvenog života čitavog grada.
Prezime koje se ugasilo u muškoj liniji
Vasilije Vasiljević umro je u Zemunu 26. marta 1879. godine. U starijim izvorima navodi se 14. mart, što odgovara tadašnjem starom kalendaru.
Imao je tri sina.
Prema staroj zemunskoj hronici, nijedan od njih nije ostavio muške potomke, pa se ova grana porodice Vasiljević u Zemunu ugasila u muškoj liniji.
To je neobičan završetak za porodicu koja je tokom XIX veka bila toliko prisutna u gradskom životu. Kuće su menjale vlasnike, trgovački kapital se rasuo, a muška linija prezimena prestala je da postoji.
Ali trag porodice nije nestao.
Ostao je u Vukovoj prepisci, zemunskim školama, biblioteci, „Zastavi“, Štedionici, Matici srpskoj, revoluciji 1848, sećanju na Branka Radičevića i starim dokumentima Sefardske jevrejske opštine.
Porodica koju grad pamti kroz druge ljude
Vasiljevići možda najbolje pokazuju koliko je varljivo pitanje: šta ostane iza jedne porodice?
Ne mora ostati velika kuća.
Ne mora ostati fabrika.
Ne mora čak ostati ni prezime u muškoj liniji.
Ponekad ostane nešto drugo.
Jedan čovek pomogne Vuku Karadžiću kada mu treba novac. Drugi spreči da Branko Radičević završi u policijskom pritvoru. Treći na jevrejskoj svečanosti govori o ljubavi i slozi.
A između svega toga nastaju škola, biblioteka, štedionica, zadužbina i desetine malih tragova u istoriji grada.
Zato priča o Vasiljevićima nije samo priča o jednoj uspešnoj trgovačkoj porodici.
To je priča o Zemunu XIX veka — gradu u kojem su se trgovina, knjiga, politika, vera, kultura i komšiluk stalno dodirivali.
Porodica Vasiljević ugasila se u muškoj liniji.
Ali njena priča nije.