Gledana sa Ulice cara Dušana, stara kuća porodice Šuica ne privlači pažnju monumentalnom fasadom ili raskoši. Tek kada se prođe kroz kapiju otvara se sasvim drugi svet: staro prizemlje, duboko dvorište, terasa, bašta, pomoćni objekti i tragovi nekadašnjeg velikog imanja. Sve to čuva priču o porodici koja je ovde pustila koren još krajem XIX veka, prošla kroz raspad Austro-Ugarske, dva svetska rata, nekoliko država i generacije naslednika — a kuću nije napustila.
Priča počinje sa Jovanom Šuicom i Jelisavetom Manojlović.
Oficir sa Korduna i devojka iz Srbobrana
Prema porodičnom sećanju potomaka Šuica, krajem XIX veka Jovana Šuicu, mladog oficira poreklom iz Vrgin Mosta na Kordunu, sa Jelisavetom Manojlović iz Srbobrana spojila je provodadžika koju je porodica pamtila kao gospa Vukicu. Jovan nije poticao iz imućne kuće, dok je Jelisaveta, rođena 1870. godine, bila ćerka Gliše Manojlovića i Evice Dunđerski, iste generacije kao njena poznatija rođaka Lenka Dunđerski. Porodično predanje govori da je Manojlovićevo domaćinstvo sredinom poslednje decenije XIX veka pripadalo veoma imućnim vojvođanskim gazdinstvima.
Brakom Jovana i Jelisavete počinje zemunska grana porodice — i priča o kući.
Prema sećanju potomaka, Jovan je pomoću Jelisavetinog miraza stekao imanje u današnjoj Ulici cara Dušana. Porodična priča pamti da ga je kupio od čoveka kojeg su nazivali „turskim agom“, ali taj podatak nije potvrđen nezavisnim dokumentom i treba ga posmatrati kao porodično predanje.
Na imanju su već postojali stari podrumi sa presama za vino. Jovan ih je sačuvao, a postojeću kuću proširio još jednim krilom. Nastalo je visoko prizemlje površine oko 200 kvadratnih metara, u koje se ulazilo preko velike terase. Iza dvorišta nalazile su se štale za konje, a porodica je imala i veliki vinograd koji se, prema njenom sećanju, prostirao na oko 80 ari sve do Dobanovačke ulice.
Taj podatak vraća sliku Gornje varoši pre nego što ju je potpuno progutao grad. Cara Dušana tada nije bila današnja gradska arterija, već pravac kojim se iz starog Zemuna izlazilo prema severu i sremskom zaleđu. Iza kuća pružali su se vrtovi, njive i vinogradi, dok je Dobanovačka čuvala uspomenu na put prema unutrašnjosti Srema. Kuća Šuica nastala je upravo na spoju tog starog Zemuna i grada koji je počinjao da se širi.
Jeca i četiri sina
Jelisavetu su u porodici zvali Jeca. Jovan i Jelisaveta dobili su četiri sina: Nikolu, Đorđa, Savu i Stevana. Nikola je završio prava, Đorđe je postao arhitekta, Sava bankar, a najmlađi Stevan mašinski inženjer. Porodično sećanje navodi da su sinovi velikim delom školovani u Francuskoj i da su kasnije radili u diplomatiji, arhitekturi, finansijama i tehnici.
Kuća u Cara Dušana tako nije bila samo mesto stanovanja, već početna tačka iz koje su četiri sina odlazila u sasvim različite svetove.
Najmlađi, Stevan Šuica, imao je posebno zanimljiv životni put. Prema porodičnim podacima završio je francuski koledž u Bizerti, a zatim mašinstvo u Beogradu. Njegova veza sa razvojem jugoslovenske automobilske industrije potvrđena je i izvan porodičnog predanja: istorija kragujevačke fabrike beleži da su 1955. godine Prvoslav Raković i inženjer Stevan Šuica u Italiji potpisali ugovor o projektovanju nove fabrike automobila, u okviru saradnje sa „Fijatom“. Porodična hronika dalje navodi da je Stevan 1958. postao tehnički direktor kragujevačke „Zastave“, boravio u Torinu zbog „Fijatove“ licence i učestvovao u organizovanju proizvodnje čuvenog „Fiće“.
Tako jedna linija priče koja počinje u staroj zemunskoj kući završava usred industrijalizacije Jugoslavije.
A ključevi kuće ostaju u porodici.
Jelisaveta na carskom balu
Porodično sećanje sačuvalo je i mnogo intimnije priče. Jovan je, navodno, bio izuzetno ponosan na Jelisavetu jer su bečke novine pisale o njenom pojavljivanju na godišnjem balu za carske oficire. Posebnu pažnju privukla je ogrlicom napravljenom od bršljenovog lišća.
Porodica je čuvala i anegdotu sa dvorskog ručka. Posle glavnog jela pred goste su stavljene male posude sa mlakom vodom i kriškom limuna, namenjene pranju prstiju. Jovan, nenaviknut na takav običaj, navodno je krenuo da podigne činijicu prema ustima. Jelisaveta mu je tiho, na srpskom, objasnila čemu služi. Jovan je vratio posudu, pogledao prema plafonu kao da je tamo video nešto izuzetno zanimljivo i rekao:
„Vunderbar!“
Porodična priča kaže da je neprijatnost tako izbegnuta.
Ovu epizodu ne možemo dokazati arhivskim dokumentom, ali upravo takve anegdote govore kako je jedna porodica želela da pamti svoje pretke.
Rat koji je ispraznio kuću
Najdramatičniji deo porodičnog sećanja vezan je za Prvi svetski rat. Jovan Šuica bio je oficir u austrougarskom sistemu i, prema priči potomaka, svojevremeno komandant zemunske kasarne. Tokom rata porodica se našla na drugoj strani granice, u Srbiji, a Jovan se kasnije pojavljuje kao major srpske vojske.
Šta se tačno događalo tokom njegovog prelaska i vojne službe zahtevalo bi dodatnu arhivsku obradu. Ono što znamo iz porodičnog svedočenja jeste šta je zatekao kada se posle rata vratio kući.
Gotovo ništa.
Kuća je bila prazna.
Od starog nameštaja ostao je veliki klavir na kojem je, prema porodičnom sećanju, učio da svira uz majku. Komšije su mu navodno ispričale da su austrijske vlasti, nakon što je porodica prešla u Srbiju, imovinu čoveka kojeg su smatrale „prebeglim komandantom“ prodale na javnoj licitaciji — „na doboš“.
Jovan je odlučio da je vrati.
Prema priči koju je njegov unuk Nikola kasnije prepričao, Jovan je kao major srpske vojske poveo dvojicu vojnika i krenuo od kuće do kuće po komšiluku. Gde god bi prepoznao sopstveni komad nameštaja ili predmet, uzimao ga je nazad. Porodična anegdota kaže da je kod nekadašnje kućne pomoćnice pronašao i veliku ikonu Svetog Jovana, koju je žena sasvim legalno kupila na aukciji za dve forinte. Jovan ju je ipak skinuo sa zida, uz objašnjenje, kako ga porodica pamti, da se njegove stvari mogu kupiti samo od njega, a ne od vlasti koja ih je prodala.
Ovu epizodu ne treba predstavljati kao sudski dokazanu činjenicu. Ali kao porodično sećanje savršeno pokazuje koliko su velike istorijske promene neposredno ulazile u obične zemunske kuće.
Rat nije samo pomerio državnu granicu.
Ispraznio je nečiju dnevnu sobu.
Ista kuća, druga država
Kada se Jovan vratio, Zemun više nije bio grad iste države iz koje je otišao. Nestala je Austro-Ugarska, promenile su se granica, vojska i vlast.
Ali kuća je ostala.
Generacije Šuica menjale su zanimanja, odlazile u inostranstvo, vraćale se, delile nasledstvo i prolazile kroz nove državne sisteme, ali imanje nije nestalo. Stevan, najmlađi Jovanov sin, nasledio je kuću, a posle njega ona je ostala njegovim potomcima.
Kada je „Politika“ 2011. posetila imanje, ono je i dalje bilo u rukama porodice. Arhitekta Nikola Šuica, Jovanov unuk, veliki deo radnog veka proveo je u Parizu baveći se statikom građevina. Po odlasku u penziju 2005. zajedno sa mlađim bratom Aleksandrom obnovio je tavan, terasu i baštu.
Kuća je u nasledstvu pripala Nikoli, njegovom bratu i sestri koja je živela u Atini. Mogli su da je fizički podele, zazidaju prolaze, rasparčaju dvorište ili prodaju.
Nisu.
Nastavili su da popravljaju staru kuću i koriste zajednički prostor. Iza skromne fasade u Cara Dušana i dalje se nalazilo imanje sa prostranom kućom, velikom baštom, terasom, letnjom kuhinjom i posebnim paviljonom u dvorištu.
U gradu u kojem stare kuće svakodnevno nestaju, kuća je opstala zato što je neko odlučio da je ne pretvori samo u kvadrate.
Kada je Zemun postao Sarajevo
A onda se dogodilo nešto što Jovan i Jelisaveta sigurno nisu mogli da zamisle.
Njihova kuća postala je — Sarajevo.
Reditelj Ljubiša Samardžić pripremao je ekranizaciju romana Gordane Kuić „Miris kiše na Balkanu“, priče o sefardskoj porodici Salom u Sarajevu tokom prve polovine XX veka. Bila mu je potrebna kuća koja još nosi atmosferu tog vremena.
Našao ju je u Zemunu.
Ekipa je 2010. snimala u porodičnoj kući Šuica. U dvorištu i okolini stvarana je scenografija starog Sarajeva, a porodica pamti da je čak napravljen i privremeni minaret smanjenih proporcija kako bi kadar izgledao uverljivije.
Tavan visok oko četiri metra, prostrane sobe, terasa, bašta, letnja kuhinja i pomoćni objekti pokazali su se kao idealna scenografija. Na imanju je tokom snimanja boravio veliki broj članova ekipe, a porodica se sećala da se svakodnevno pripremalo oko četrdeset ručkova.
Zemunska kuća s kraja XIX veka tako je više od sto godina kasnije na filmu postala dom sarajevske porodice.
Zašto je filmskoj ekipi bila toliko zanimljiva? Verovatno zato što u njoj prošlost nije morala potpuno da se izmisli. Stare proporcije prostorija, visoko prizemlje, tavan, terasa, duboko dvorište i bašta već su nosili nešto što savremena scenografija teško može da napravi od nule.
Posle „Mirisa kiše na Balkanu“ kuću su koristile i ekipe koje su snimale reklame. Čak je i bunar napravljen za potrebe jednog snimanja ostao kao detalj u dvorištu.
Tako je kuća dobila još jedan život: prvo porodični dom, zatim svedok ratova i promena država, a onda scenografija za tuđe uspomene.
Dve generacije Nikole Šuice
U porodičnoj priči postoji još jedna zanimljiva nit.
Nikola Šuica, arhitekta i Jovanov unuk, čuvao je kuću zajedno sa bratom. Njegov sinovac, takođe Nikola Šuica, pripada drugom svetu: istoričar je umetnosti i dugogodišnji profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.
Preko mlađeg Nikole, odnosno kruga ljudi iz kulture, filmska ekipa je i saznala za imanje.
Tako se priča koja je počela oficirom krajem XIX veka nastavila kroz arhitekturu, tehniku, umetnost i kulturu.
Kuća je sve vreme ostala njena zajednička tačka.
Cara Dušana kao porodična osa
Za ovu priču važna je i sama ulica.
Današnja Cara Dušana jedan je od starih pravaca kojima je Zemun izlazio prema Sremu. Počinje kod Muhara i nastavlja prema Gornjem gradu, prostoru koji se tokom XVIII i XIX veka razvijao izvan nekadašnjih granica stare varoši.
Kada su Šuice stigle na ovo imanje, taj deo Zemuna još nije imao izgled današnjeg gusto izgrađenog grada. Iza kuća pružale su se bašte i vinogradi, a porodično imanje povezivalo je Cara Dušana sa prostorom prema Dobanovačkoj.
Zato kuću ne treba posmatrati samo kao izolovanu građevinu. Ona je ostatak načina života Gornje varoši koji gotovo više ne postoji:
kuća napred, dvorište iza nje, štale, podrum, vinograd, porodica pod jednim krovom i ulica koja vodi dalje prema Sremu.
Nije velika istorija — zato je važna
Jovan Šuica nije ličnost po kojoj je nazvana zemunska ulica.
Jelisaveta nema spomenik.
Njihova kuća nije najpoznatija građevina Zemuna.
I upravo zato pripada ovoj priči.
Jer istoriju grada nisu činili samo ljudi koje danas nalazimo u enciklopedijama. Činile su je porodice koje su kupile jedno imanje, zasadile vinograd, podigle decu, odlazile u ratove, vraćale se, popravljale krov, čuvale podrum i predavale ključeve sledećoj generaciji.
Šuice su uradile upravo to.
Krajem XIX veka Jovan i Jelisaveta započeli su jednu zemunsku priču u Cara Dušana. Više od jednog veka kasnije ista kuća još je mogla da ispriča dovoljno uverljivu priču o prošlosti da joj filmska kamera poveruje.
Možda je to najbolji dokaz da je nešto sačuvano.
Ne samo zid.
Nego atmosfera.
U Cara Dušana ostala je kuća u kojoj se porodična istorija Zemuna nije završila kada su njeni prvi vlasnici umrli. Samo je prešla u sledeću generaciju.