Čudno je to, kako nam samo par detalja iz detinjstva obeleži jedno mesto, kako ta osećanja ne mogu da izblede ni posle mnogo godina, kako se te jasne slike i dan danas javljaju iznova i iznova i sećaju na neki period kad smo bili puni dečije radosti, prostote i jednostavnosti života.
Svaki put kada se namerim na tu stranu, vidim ispred sebe malog dečaka, koji držeći dedu za ruku polako prilazi tom visokom drveću, koje kao da stražari i čuva prilaz toj ogromnoj vodi.
Ispod tog visokog drveća stoji jedna klupa i strpljivo čeka da ugosti sve one koje se stalno utrkuju oko nje ne bi li uhvatili što bolja mesta i svedočili toj predivnoj igri prirode, kao kakvoj najboljoj pozorišnoj predstavi. Onaj mali dečak sad sedi na toj klupi, polako jede sladoled, umiren u dedinom zagrljaju, a opet nekako razdragan u srcu, sa hiljadu pitanja i sa očima punim divljenja prema svemu što se ispred njega dešava.
Sad ćutke i ja sedam pored tog malog dečaka, znam da me ne vidi i da ne mogu da popričam sa njim, da ne mogu mu kažem ko sam i šta sam, ali jedno sigurno znam, da i posle nekoliko decenija još uvek na tu klupu sedam nekako umiren, kao u toplom zagrljaju, ali opet nekako razdraganog srca, sa hiljadu pitanja i sa očima punim divljanja. Sada i ja ponekad vodim neku novu decu za ruku, do te iste klupe, ispod istog onog visokog drveća, na onu istu predivnu predstavu prirode.
Nadajući se, da u nekom budućem vremenu, kada mnogo vode proteče tom velikom rekom i kad dodju oni neki dani, kada osete da raznorazne gluposti svakodnevnog života pokušavaju da uguše onu dečiju radost i lepotu življenja u njima, da će i oni prošetati do te klupe, naći u sebi te tamo neke klince koji sede na njima, da će sesti pored njih i da će uživati u toj predivnoj predstavi, umireni, kao u kakvom toplom zagrljaju…