U septembru 1833. godine Alfons de Lamartin stigao je iz Beograda u Zemun, na povratku sa dugog putovanja po Sredozemlju i Bliskom istoku. Poznatog francuskog pesnika ovde je zaustavio pogranični zdravstveni režim: pre nastavka puta morao je da boravi u Kontumcu, zemunskom karantinu. Iz tog zadržavanja ostalo je književno svedočanstvo u kojem se susreću iskustvo putnika, razgovori sa ljudima iz Srbije i razmišljanja o budućnosti Balkana.
Ime grada u njegovoj knjizi pojavljuje se u tada uobičajenom obliku Semlin. Pod tim imenom započinju „Beleške o Srbiji“, deo putopisa koji je Lamartin objavio po povratku u Francusku. Zemun je u toj priči mesto sa kojeg se osvrće na upravo pređeni put, dok ga od daljeg putovanja odvaja obavezno čekanje.
Na povratku sa velikog putovanja
Alfons de Lamartin (1790–1869) već je pripadao najpoznatijim francuskim pesnicima kada je u leto 1832. krenuo na Istok. Proslavile su ga „Pesničke meditacije“, objavljene 1820, a 1829. izabran je u Francusku akademiju. Putovao je sa suprugom, ćerkom Julijom, prijateljima i pratnjom u kojoj je bio i lekar.
Putovanje je obuhvatilo Maltu, Grčku, predele današnjeg Libana, Palestine i Sirije, kao i Carigrad. U njemu su se preplitali zanimanje za istoriju i veru, književna radoznalost i politička pitanja. Porodicu je u Bejrutu pogodila smrt Julije u decembru 1832. Taj gubitak ostavio je trag i u putopisu, uz opise predela, susreta i razmišljanja o religiji.
Iz Carigrada se Lamartin vraćao kopnenim putem preko Balkana. U Bugarskoj se teško razboleo. Posle prolaska kroz Niš, koji je tada bio izvan Kneževine Srbije, nastavio je prema Jagodini i Beogradu. U Zemunu je, posle više od godinu dana putovanja, već bio na povratku prema srednjoj Evropi i Francuskoj.
Čamac prema Zemunu
U belešci datiranoj 2. septembrom Lamartin opisuje susret sa Dunavom posle prolaska kroz šumovite predele Srbije. Narednog dana, pri dolasku u Beograd, opisuje i Zemun preko reke. Za putnika koji se vraćao iz Osmanskog carstva taj pogled označavao je približavanje drugom državnom i upravnom poretku.
Pred ukrcavanje posetio ga je brat kneza Miloša Obrenovića. Prema Lamartinovom kazivanju, doneo mu je knežev poziv da produži boravak u Srbiji. Pesnik ga je odbio zbog teškog zdravstvenog stanja svog saputnika de Kapmasa, nadajući se da će u Zemunu lakše dobiti potrebnu pomoć. U knjizi je posetilac označen samo kao knežev brat.
Lamartin prelazak izričito naziva prelaskom Dunava. Piše o širokoj i dubokoj reci, talasima nalik morskim i približno jednočasovnoj vožnji čamcem, posle koje su se kretali uz livade i voćnjake oko Zemuna. To je opis putnikovog doživljaja reke i dolaska; on ne određuje dovoljno precizno svaku tačku pristajanja da bismo prema njemu danas iscrtali tačnu putanju čamca.
Kontumac na habzburškoj granici
Zemun je 1833. pripadao Habzburškoj monarhiji i sistemu Vojne granice. Na suprotnoj strani nalazila se Kneževina Srbija, autonomna pod vrhovnom vlašću Osmanskog carstva, sa osmanskom posadom u Beogradskoj tvrđavi. Prelazak između Beograda i Zemuna zato je podrazumevao državnu i zdravstvenu kontrolu.
Kontumac je bio pogranična karantinska ustanova. Putnici i roba koji su dolazili iz krajeva pod osmanskom vlašću podlegali su propisanim merama protiv unošenja zaraznih bolesti, naročito kuge. Dužina zadržavanja zavisila je od sanitarnog režima i procene opasnosti. Putniku je moglo biti ograničeno kretanje iako sam nije pokazivao znake bolesti.
Zemunski kompleks, razvijan tokom XVIII i XIX veka, imao je smeštaj za putnike, prostor za robu, nadzor i bogomolje. Lamartinov boravak pripada istoriji svakodnevice te ustanove: poznato ime u putnoj ispravi nije samo po sebi ukidalo obavezu karantina. Dolazak u Zemun još nije značio da njegova grupa može slobodno da nastavi put.
Soba, dvorište i rastanak sa pratnjom
Na kraju opisa dolaska stoji kratka beleška: u lazaret su ušli trećeg dana u mesecu, uveče, i trebalo je da ostanu deset dana. U nastavku Lamartin opisuje smeštaj svoje grupe: svako od njih imao je zasebnu ćeliju i malo dvorište zasađeno drvećem. Reč „ćelija“ ovde označava odvojenu prostoriju za smeštaj u karantinu.
Tu se oprostio od dela pratnje koja se vraćala u Carigrad: vodiča, ljudi zaduženih za tovarne životinje i prevodilaca. Pisao je o njihovoj brizi tokom putovanja i o zahvalnosti sa kojom ih je ispratio. Rastanak je za njega imao i šire značenje. Iskustvo sa tim ljudima povezivao je sa uverenjem da se čestitost i ljudska dobrota mogu naći među pripadnicima različitih vera i sredina.
Deset dana karantina i tri septembarska datuma
Pri određivanju trajanja boravka potrebna je pažnja prema samom tekstu. Beleška o dolasku govori o ulasku 3. septembra i deset dana koje grupa treba da provede u karantinu. To je podatak o očekivanom zadržavanju, a ne potvrda dana kada su putnici zaista dobili dozvolu da odu.
„Beleške o Srbiji“ počinju oznakom „Zemun, 12. septembra 1833, u lazaretu“. U istom odeljku, ispred opisa poseta kod rešetke, pojavljuje se i datum 23. septembar 1833. Sva tri podatka pripadaju objavljenom putopisu, čija se dnevna hronologija na ovom mestu ne uklapa sasvim jednostavno.
Za utvrđivanje dana izlaska iz Kontumca potreban je dodatni, nezavisan dokument. Sam datum 23. septembar nije dovoljan dokaz tronedeljnog boravka, kao što predviđenih deset dana ne potvrđuje da je zadržavanje zaista toliko trajalo. U središtu svedočanstva ostaju Lamartinov boravak u zemunskom lazaretu i razgovori koje je povezao s tim mestom.
Posetioci kod rešetke lazareta
Najživlji deo zemunskih beležaka posvećen je ljudima koji su mu dolazili iz Beograda. Lamartin ih naziva prijateljima i kaže da su mu kod rešetke lazareta pripovedali o događajima u kojima su učestvovali. Granica karantina određivala je i način njihovog susreta.
U njegovom opisu ti ljudi sede pod lipom, na travi, uz obližnji šum Dunava i pogled prema obalama i šumama Srbije. Posetioci i predeli o kojima govore prisutni su u istom prizoru. Rešetka lazareta razdvaja ih od putnika, ali razgovor održava njegovu vezu sa zemljom iz koje je upravo došao.
Lamartin primećuje da su posetioci još mladi, mada nose tragove ranjavanja. Pripovedaju mu o borbama, ali ga posebno privlači njihovo interesovanje za javno obrazovanje, narodne škole, unapređenje poljoprivrede, uprave i zakonodavstva. U njegovoj slici Srbije vojničko iskustvo susreće se sa potrebom da se uređuje mirnodopski život.
O sadržaju tih razgovora saznajemo preko njegovog kazivanja. Imena svih sagovornika i njihove pojedinačne reči nisu zabeleženi tako da bismo mogli rekonstruisati čitav susret. Sačuvano je ono što je pisac izdvojio kao značajno: ljudi koji su prošli kroz ratove raspituju se kako se grade škole i unapređuju ustanove.
Istorija koju bi trebalo pevati
Na početku zapisa datiranog 23. septembrom nalazi se poznata rečenica: „Istoriju ovog naroda trebalo bi pevati, a ne pisati.“ Lamartin je odmah zatim naziva pesmom koja se još ostvaruje. Time pokazuje kako je razumevao pripovesti o srpskim ustancima: kao živu epsku građu, prisutnu u sećanju ljudi koje je sretao.
U ranijem delu „Beležaka“ govori o narodnim pesmama, njihovom prenošenju i mestu koje zauzimaju u pamćenju zajednice. Zanimaju ga glas, usmeno kazivanje i veza između porodičnog iskustva i velikih događaja. Za pesnika romantizma takva građa imala je posebnu privlačnost.
Njegova poznata rečenica zato pripada književnom tumačenju istorije. Ona izražava oduševljenje načinom na koji je slušao o Srbiji. Vrednost joj je u tom susretu sa usmenom tradicijom, dok se pojedinačni istorijski događaji koje putopis dalje prepričava moraju proveravati i prema drugim izvorima.
Srbija u pogledu francuskog romantičara
Lamartinovu Srbiju ispunjavaju šume, plodna zemlja, sela i ljudi privrženi slobodi. Opisuje gostoljubivost domaćina, đake, nove kuće, vodenice i krčenje zemljišta. Pejzaž i društveni život povezuje u sliku zajednice kojoj predviđa brz napredak.
Ta slika proističe iz određenog putovanja, razgovora i književnog izbora. Lamartin nije upoznao sve krajeve Srbije niti je sistematski ispitivao položaj stanovništva. Njegova procena broja ljudi, ocene zakona i predstave o blagostanju zato imaju vrednost svedočanstva o njegovom pogledu. Ne mogu se bez provere pretvoriti u popisne podatke ili precizan opis rada ustanova.
U pisanju se smenjuju blagonaklonost i obrasci tadašnje evropske putopisne književnosti. Srbiju poredi sa sredinama koje su njegovim čitaocima bile poznatije, a narodnu prošlost oblikuje prema romantičarskoj predstavi junaštva. Čitajući ga, upoznajemo i zemlju kroz koju je prošao i očekivanja sa kojima ju je francuski pisac posmatrao.
Kako su dopunjavane „Beleške o Srbiji“
Lamartin je sam ostavio podatak koji objašnjava nastanak objavljenog teksta. Uz opis razgovora u lazaretu, u napomeni navodi da je kasnije dobio podrobnija obaveštenja o novijoj srpskoj istoriji. Zahvaljuje putniku Adolfu de Karamanu, koga je upoznao u Jafi, na beleškama nastalim tokom Karamanovog boravka kod kneza Miloša.
Prema istoj napomeni, uz tu građu nalazio se i prevod istorije Srba koju je napisao jedan Srbin. Lamartin u toj rečenici ne imenuje njenog autora. Ona ipak jasno pokazuje da se objavljene „Beleške“ oslanjaju na više slojeva: sopstveno putovanje, razgovore sa domaćinima i naknadno dobijene pisane podatke.
Zbog toga ceo odeljak ne treba zamišljati kao rukopis završen u malom dvorištu Kontumca. Zemun je mesto važnih susreta i uporište pripovesti, dok je knjiga nastajala i uređivana i kasnije. To objašnjava zašto putopis treba čitati kao književno oblikovano svedočanstvo, uz pažnju prema poreklu svakog podatka.
Pesnik koji je već bio poslanik
Političko interesovanje u tim beleškama nije slučajno. Lamartin je u januaru 1833, dok je još bio na putovanju, izabran za poslanika u francuskom parlamentu. Kada je stigao u Zemun, njegov ulazak u skupštinski život već je imao konkretan izborni ishod.
U Srbiji je razmatrao mogućnost nastanka šire slovenske države na Balkanu. Pominjao je povezivanje sa Bosnom, delom Bugarske i Crnom Gorom, ali i drugačiju mogućnost, federaciju slobodnih država pod evropskim protektoratima. To su njegova razmišljanja o preuređenju prostora Osmanskog carstva, izneta u političkom jeziku prve polovine XIX veka.
Kasniju istoriju ne treba predstavljati kao ostvarenje unapred nacrtanog Lamartinovog plana. Njegove pretpostavke važne su kao deo tadašnjih rasprava o istočnom pitanju. Karijera će ga 1848. dovesti i na položaj ministra spoljnih poslova Francuske; u putopisu iz ranijeg razdoblja već se vidi koliko ga zanima odnos slobode naroda, vlasti i evropskih sila.
Zemunske beleške u velikoj putopisnoj knjizi
Delo je prvi put objavljeno 1835. u četiri toma, pod dugim naslovom Souvenirs, impressions, pensées et paysages, pendant un voyage en Orient (1832–1833), ou Notes d’un voyageur. Bilo je to Lamartinovo prvo veliko prozno delo. Ostalo je poznato kao Voyage en Orient, odnosno „Putovanje na Istok“.
U toj knjizi nalaze se putni prizori, istorijska pripovedanja, verska i politička razmišljanja i lična iskustva. „Beleške o Srbiji“ čine prepoznatljivu celinu, povezanu sa prolaskom kroz zemlju i zemunskim zadržavanjem. Uspeh putopisa i njegova brojna kasnija izdanja omogućili su da ti zapisi dođu do čitalaca daleko izvan prostora na kojem su nastali.
Veza sa Zemunom vidljiva je već u oznaci mesta na početku odeljka. Grad se pojavljuje kao tačka sa koje putnik sabira utiske o Srbiji. Njegov značaj u knjizi proizlazi iz položaja na granici, obaveze čekanja i razgovora koje je to čekanje omogućilo.
Koliko nam putopis govori o samom gradu
Zemunska epizoda daje malo podataka za detaljan opis tadašnjih ulica i zgrada. Najjasnije su zabeleženi dolazak, karantinski smeštaj, dvorište i susreti kod rešetke. U tim odlomcima nema oslonca za priču o Lamartinovim šetnjama Glavnom ulicom, poseti Magistratu ili obilasku Gardoša.
Njegovo svedočanstvo zato je naročito korisno za istoriju putovanja i granice. Pokazuje kako je zdravstvena ustanova uticala na vreme, kretanje i poznanstva jednog putnika. Kroz njegov ograničeni prostor boravka vidimo važnu gradsku funkciju: Zemun je kontrolisao prolaz ljudi i robe između različitih država i sanitarnih režima.
Prostor Kontumca i današnji park
Prostor u kojem je Lamartin boravio tokom XIX veka doživeo je veliku promenu. Na zemljištu nekadašnjeg Kontumca 1880. zasnovan je Mali park, iz kojeg se daljim uređivanjem razvio Gradski park. Većina karantinskih zgrada nestala je, a njihovo mesto postalo je deo svakodnevnog javnog života Zemuna.
Na istoriju kompleksa danas podsećaju pravoslavna crkva Svetog arhangela Gavrila i rimokatolička crkva Svetog Roka. Prva je postojala u vreme Lamartinovog dolaska. Današnja građevina Svetog Roka podignuta je 1836, prema planovima zemunskog graditelja Jozefa Felbera, tri godine posle njegove posete.
Obe pripadaju nasleđu Kontumca, ali današnji izgled tog prostora ne može se u celini preneti u 1833. godinu. Sačuvane crkve, kasnije parkovsko uređenje i spomenici svedoče o različitim razdobljima iste gradske celine.
Spomen-stub iz 1933. godine
Stogodišnjica Lamartinovog boravka obeležena je 1933. postavljanjem kamenog spomen-stuba u zemunskom parku. Nalazi se između dve kontumačke crkve, na prostoru koji je i pre nastanka parka pripadao karantinskom kompleksu.
Obeležje je povezalo pesnikovo ime sa gradskim prostorom u kojem se zadržao. Njegov položaj podseća na nekadašnji Kontumac, ali sam po sebi ne dokazuje gde se tačno nalazila rešetka opisana u putopisu ili lipa pod kojom su sedeli sagovornici. Za takvu preciznu rekonstrukciju bili bi potrebni dodatni planovi i dokumenti.
Lamartin je u Zemunu bio prolaznik. Ipak, ostavio je trag koji dopunjuje ono što o granici saznajemo iz propisa i istorije ustanova: opis čekanja, zahvalnost ljudima koji su ga pratili i zanimanje za posetioce koji su mu govorili o Srbiji. Kameni stub čuva uspomenu na taj boravak, a putopis njegov lični, književno oblikovan pogled.