Kada su se u proleće 1946. godine uselili u malu prizemnu kuću u današnjem Gornjem gradu, Mara prvo nije otvorila prozore. Stajala je nekoliko minuta u hodniku i gledala oko sebe. Na zidu je još visio sat koji nije radio, na polici prazna staklena tegla, a kraj vrata jedan veliki gvozdeni ključ.
Njena porodica stigla je u Zemun iz kraja koji je rat ostavio gotovo bez svega. Imali su nekoliko kofera, nešto posteljine i više uspomena nego stvari. Kuća u koju su ušli pripadala je nekom drugom životu, ali više nije bilo nikoga ko bi im otvorio vrata.
Mara je skinula ključ sa eksera i pokušala njime da zaključa ulazna vrata. Nije odgovarao.
„Čiji je onda?“, pitao je njen desetogodišnji sin.
„Ne znam“, rekla je i vratila ga na mesto.
Mnogo godina ranije taj deo Zemuna nije izgledao kao Gornji grad koji danas poznajemo. Oko današnje Prvomajske prostiralo se nemačko predgrađe Francstal, odnosno Franzthal – „Franjina dolina“. Naselje se razvilo posle 1816. godine, kada su se u Zemun doselile 72 nemačke porodice. Među njima su bili zemljoradnici i zanatlije, a vremenom i trgovci i drugi stanovnici koji su na periferiji tadašnjeg Zemuna stvorili svoj kraj.
Kuće su uglavnom bile prizemne, sa dvorištima iza njih. U dvorištima bašte, šupe, poneka životinja i redovi vinove loze. Ko je znao zanat, radio je zanat. Ko je imao zemlju, obrađivao je zemlju. U Donji grad išlo se po poslu, a zatim se vraćalo u svoj kraj.
Jedna takva kuća mogla je biti i Marina.
Na starom okviru vrata u kuhinji njen sin je jednog dana pronašao nekoliko ureza. Bili su jedan iznad drugog, uz svaki po jedva vidljiv trag olovke. Neko je tu godinama merio koliko dete raste.
Najniža crta bila je na visini njegovih ramena.
„Mama, ovde je živeo neki dečak.“
Mara je pogledala tragove i dugo ništa nije rekla.
U kraju je tada još stajala velika crkva Svetog Vendelina. Podignuta je 1888. godine prema projektu arhitekte Hermana Bolea. Sa dva vitka tornja izgledala je potpuno drugačije od svega u okolini i bila jedno od najprepoznatljivijih obeležja Francstala. U njenoj neposrednoj blizini 1901. podignuta je školska zgrada koju će kasnije koristiti današnja OŠ „Petar Kočić“.
Mara nije poznavala ljude koji su pre rata živeli u njenoj kući. Nije znala njihov jezik, nije znala gde su otišli niti da li će ikada ponovo proći tom ulicom. Znala je samo da su iza njih ostali tragovi svakodnevnog života. Jedna polomljena šolja u podrumu. Stara voćka u dvorištu. Urezi na vratima. I ključ koji ništa u kući više nije otključavao.
Nije ga bacila.
Godine su prolazile. Njeno dete krenulo je u školu. U dvorištu je posađen novi orah. Stara šupa je srušena, krov popravljen, prozori zamenjeni. U kraj su dolazile nove porodice i novi ljudi. Govorili su drugačijim naglascima, donosili drugačije običaje i polako pravili svoj Zemun.
Ime Francstal postepeno je nestajalo iz svakodnevnog govora. Stari nemački kraj postajao je deo novog Gornjeg grada.
A onda je nestala i crkva.
Sveti Vendelin je posle Drugog svetskog rata još neko vreme stajao, iako oštećen. Tokom pedesetih počelo je njegovo uklanjanje, a 1957. crkve više nije bilo. Školski kompleks se u istom periodu širio i menjao.
Deca koja su kasnije trčala njegovim dvorištem teško su mogla da zamisle da su se iznad istog prostora nekada uzdizala dva crkvena tornja.
Marin sin je odrastao, oženio se i ostao u Zemunu. Kada je dobio svoju decu, njihove visine počeo je da beleži na istom drvenom okviru vrata.
Prvo jednu crtu.
Pa godinu dana kasnije drugu.
Nove oznake pojavile su se pored starih.
Niko više nije znao čija je bila ona prva.
Možda baš zato Mara nikada nije dozvolila da se okvir zameni.
„Neka ostane“, govorila bi majstorima.
Kada je umrla, sin je među njenim stvarima pronašao stari gvozdeni ključ. Čuvala ga je skoro četrdeset godina.
Tada se setio svog pitanja iz detinjstva.
„Čiji je onda?“
Sada je znao da odgovor verovatno nikada neće dobiti.
Ključ možda nije bio od ulaznih vrata. Možda je otvarao podrum, kapiju ili neku šupu koja je odavno srušena. Ali posle toliko vremena to više nije bilo važno.
Ostavio ga je tamo gde ga je majka prvi put pronašla.
Na ekser kraj vrata.
Gornji grad danas nema mnogo vidljivih tragova nekadašnjeg Francstala. Ulice su drugačije, kuće menjane, stanovnici se smenjivali, a veliki deo naselja iz XIX i prve polovine XX veka prepoznao bi danas samo neko ko veoma dobro poznaje stare karte i fotografije.
Ipak, prošlost grada ne mora uvek da ostane u velikim spomenicima.
Ponekad ostane u starom zidu.
U voćki koju niko ne pamti ko je posadio.
U nekoliko crta na okviru vrata.
I u ključu koji više ništa ne otključava.
Možda je upravo zato Gornji grad toliko zemunski.
Jer u istim kućama nisu uvek živeli isti ljudi, nisu govorili isti jezik i nisu dolazili iz istog kraja.
Ali su svi, pre ili kasnije, počeli da ih zovu svojim domom.