Nije dolazio skoro četrdeset godina. Ne zato što nije želeo, već zato što je stalno mislio da ima vremena. Sledeće nedelje. Sledećeg leta. Kada deca porastu. Kada ode u penziju.
A onda jednog jutra shvatiš da više nemaš šta da čekaš.
Sišao je kod Glavne i krenuo prema Gardošu. Grad mu je bio i poznat i stran. Neke kuće više nije prepoznavao, prodavnice su promenile imena, a automobili su zauzeli mesta gde su nekada deca igrala klikere.
Ali kaldrma je bila ista.
I Dunav je mirisao isto.
Skrenuo je u malu ulicu i počeo da broji kuće.
Pet. Sedam. Devet.
A onda ju je ugledao.
Staru plavu kapiju.
Boja je gotovo sasvim otpala, drvo se iskrivilo, a jedna šarka visila je niže nego što je pamtio. Prišao je i spustio dlan na nju.
Kapija je zaškripala istim onim glasom iz detinjstva.
U tom trenutku više nije imao sedamdeset godina.
Imao je osam.
Majka ga je dozivala na ručak. Otac je u dvorištu popravljao bicikl. Baka je sedela pod vinovom lozom. Negde je svirao radio.
Kuća je sada izgledala mnogo manja.
Tada je shvatio:
Nisu kuće nekada bile velike. Mi smo bili mali.
Iz kuće je izašla žena koju nije poznavao.
„Mogu li da vam pomognem?“
„Izvinite“, rekao je. „Ja sam nekada živeo ovde.“
Žena ga je kratko pogledala i nasmešila se.
„Onda niste gost.“
Donela mu je stolicu. Seo je tamo gde je nekada sedela njegova baka. Nisu mnogo pričali. Nije ni bilo potrebno.
Sa Gardoša su se začula zvona, a negde dole prema Dunavu prošao je brod.
Zatvorio je oči.
Na trenutak su svi ponovo bili tu.
Majka. Otac. Baka. Dečaci iz ulice. Lopta koja udara u zid. Radio sa prozora. Njegov glas koji viče da će doći kući „za pet minuta“.
Kada je ustao da pođe, žena ga je pitala želi li nešto da ponese iz dvorišta.
Odmahnuo je glavom.
Već je poneo ono po šta je došao.
Na izlazu je još jednom zatvorio plavu kapiju.
Zaškripala je.
Ovoga puta nije pokušao da utiša zvuk.
Pustio ju je da se čuje celom ulicom.
I krenuo niz Gardoš prema Dunavu.
Kao čovek koji se posle četrdeset godina konačno vratio kući.
Rasplakah se