Nedelja je u Zemunu nekada počinjala drugačije. Nije bilo alarma na telefonu, poruka u grupi ni roditelja koji automobilom razvoze decu na trening. Dečake je iz kuće izvlačila lopta. Ako je nisu imali, pravili su je od krpa. Ako je teren bio zauzet, igrali su na livadi. Ako nije bilo golova, dve cigle bile su dovoljne. A iza svega čule su se fabrike. Ikarus, Zmaj, Teleoptik, tekstilni pogoni, radionice i magacini nisu bili izdvojeni od grada. Bili su njegov deo. Između kuća i fabričkih ograda ostajale su ledine na kojima su nastajala igrališta, a oko velikih preduzeća razvijala su se sportska društva i klubovi. U jednom takvom Zemunu mogao je da odraste i dečak poput Mike.
Lopta ispod ruke
Imao je petnaest godina i jednu jedinu ozbiljnu fudbalsku loptu u društvu. Zbog toga se ona čuvala gotovo kao porodična dragocenost. Nije se šutirala po asfaltu ako nije moralo. Nije se ostavljala napolju preko noći. Kada bi pukao šav, u kraju se uvek znao neko ko ume da ga popravi. Mika je nedeljom izlazio iz kuće pre doručka. Majka bi mu sa vrata dobacila da se vrati do ručka.
„Samo jednu utakmicu.“
Oboje su znali da to nije istina. Jedna utakmica postala bi dve, dve bi postale revanš, a onda bi se pojavio neko iz druge ulice i rekao da njegova ekipa može da pobedi sve koji su trenutno na terenu. Tako bi dan prošao.
Grad fabričkih klubova
Posleratni Zemun živeo je u ritmu industrije. Velika preduzeća nisu okupljala ljude samo na poslu. Uz njih su nastajala kulturna i sportska društva, sekcije, igrališta i ekipe. U gradu su se pojavljivala imena poput „Ikarusa“, „Zmaja“, „Jedinstva“ i „Naših krila“, dok su se klubovi osnivali, spajali, menjali nazive i nestajali gotovo istom brzinom kojom se grad širio. Za dečake iz kraja sve to bilo je mnogo jednostavnije. Postojao je teren „kod fabrike“. Drugi „iza pruge“. Treći „tamo prema Ikarusu“. Nije bila potrebna adresa. Svi su znali gde se igra.
Kad fabrika utihne
Najlepše je bilo kasno popodne. Radnici su već izašli iz pogona, bicikli su se razilazili ulicama, a iz pravca fabrika dopirao je sve slabiji zvuk mašina. Na igralištu se, međutim, tek zahuktavalo. Prašina bi se podizala ispod kopački. Mreže često nije ni bilo. Golman bi između dve stative nacrtane u glavi vikao da je lopta otišla pored gola, dok bi napadač tvrdio da je prošla „pola metra unutra“. Rasprava je mogla da traje duže od akcije. Sudije nije bilo. Neko stariji sa strane ponekad bi presekao:
„Gol je. Igrajte.“
I igralo se dalje.
San o velikom klubu
Svaki kraj imao je nekoga za koga se govorilo da „stvarno zna fudbal“. Za Miku je to bio Vlada iz susedne ulice. Bio je dve godine stariji, imao je prave kopačke i trenirao u klubu. Kada bi se pojavio na livadi, svi su želeli da budu u njegovoj ekipi. Jednog dana, posle utakmice, prišao je Miki.
„Što ne dođeš na trening?“
Mika se nasmejao.
„Gde ja da treniram?“
„Pa na terenu.“
To mu je zvučalo toliko jednostavno da je te večeri jedva zaspao. Do tada je fudbal bio igra koja počinje čim dovoljno dečaka izađe na ulicu. Odjednom je postojala mogućnost da neko kaže da vrediš. Da dobiješ dres. Da tvoje ime bude zapisano. Da igraš protiv ekipe iz drugog kraja Beograda.
Prvi pravi trening
Na prvi trening stigao je prerano. Na igralištu još nije bilo nikoga. Seo je pored ograde i čekao. Nekoliko minuta kasnije pojavili su se stariji igrači. Neki peške, neki na biciklima. Jedan je došao pravo iz škole sa torbom koju je ostavio pored klupe. Trener nije mnogo pričao. Postrojio ih je, poslao da trče i zatim podelio lopte. Mika je vrlo brzo shvatio da ono što je radio na ulici i ono što se traži na treningu nisu potpuno ista stvar. Ovde je trebalo dodati loptu kada je najradije ne bi dao nikome. Vratiti se u odbranu. Trčati i kada lopta nije blizu. I slušati čoveka koji prekida igru baš onda kada misliš da si uradio nešto najbolje. Vratio se kući umoran. Sledećeg dana ponovo je došao.
Protiv grada preko Save
Najviše se pričalo o utakmicama protiv velikih beogradskih klubova. Partizan. Crvena zvezda. BSK. Za klince iz zemunskog kraja ta imena zvučala su drugačije nego danas. Televizor još nije bio u svakoj kući. Fudbaleri nisu svakodnevno gledani na ekranima. O njima se slušalo na radiju, čitalo u novinama i pričalo po kafanama i fabričkim halama. A onda bi se dogodilo da na teren izađe dečak tvojih godina u dresu jednog od tih klubova. Odjednom više nije bio ime iz novina. Stajao je nekoliko metara od tebe. I trebalo je uzeti mu loptu.
Generacija mladih igrača Partizana sa kraja pedesetih i početka šezdesetih kasnije će ostati zapamćena kao „Partizanove bebe“. Mnogi od tih mladića postaće prvotimci, reprezentativci i učesnici najvećih evropskih utakmica svog kluba. Za zemunskog klinca koji bi ih sreo u mlađim kategorijama, međutim, oni još nisu bili legenda. Bili su samo protivnici koje treba čuvati.
Nije svaki dečak postao fudbaler
Mika nije stigao do velikog stadiona. Takvih kao on bilo je mnogo više nego onih drugih. Jedan je počeo da radi u fabrici. Drugi je otišao u vojsku. Treći se oženio. Četvrti je povredio koleno. Neko je jednostavno shvatio da nije dovoljno dobar. Ali to nije značilo da su godine provedene na terenu bile izgubljene. Decenijama kasnije niko od njih možda više nije mogao da se seti rezultata neke juniorsko-pripremne utakmice. Ali svi su znali gde je bio teren. Ko je najbolje šutirao levom. Ko je stalno kasnio. Ko je donosio loptu. I ko je, kada bi pala kiša, prvi predlagao da se ipak igra.
Zemun koji je nestao ispod novog grada
Mnoga igrališta na kojima se tada igralo više ne postoje. Na mestima nekadašnjih fabričkih kompleksa promenili su se objekti, namena prostora i čitavi delovi grada. Neke fabrike su ugašene, druge preseljene ili potpuno promenjene. Nestala su i mala igrališta koja nikada nisu bila dovoljno važna da bi završila na razglednici. Ali ona postoje u sećanju.
Stariji Zemunac ponekad i danas prođe ulicom i zastane. Pokazuje unuku zgradu, parking ili ogradu.
„Ovde smo igrali.“
Dete pogleda. Ne vidi teren. Ne vidi stative. Ne vidi prašinu. Teško mu je da zamisli da je tu nekada dvadeset dečaka jurilo jednu loptu sve dok se sa prozora nije začuo glas neke majke.
„Kući!“
Grad se pamti i po mestima kojih više nema
Istorija Zemuna nije samo istorija Magistrata, Gardoša, ratova, fabrika i velikih ljudi. Postoji i mala istorija grada. Teren koji nije imao tribine. Lopta koju je posedovao samo jedan dečak. Bicikl naslonjen na fabričku ogradu. Dres opran uveče da bi se do jutra osušio. I nedelja tokom koje niko nije gledao na sat.
Možda Mika nikada nije postojao. Ali hiljade dečaka poput njega jesu. I zato je priča o njemu priča o jednom stvarnom Zemunu. Zemunu u kojem su se između fabričkih hala, pruga i kuća stvarali mali fudbalski svetovi. Neki igrači iz njih stigli su do velikih stadiona. Većina nije. Ali gotovo svi su, mnogo godina kasnije, umeli da pokažu rukom prema nekom sasvim promenjenom delu grada i kažu:
„E, tu smo nekada igrali fudbal.“