Autor: Dušan Zrnić
U leto 1946. Ugrinovačka nije ličila na ulicu kakvu danas poznajemo. Gornji grad još je na mnogim mestima bio bliži sremskom selu nego velikom gradu. Kuće su bile niske, iza kapija dvorišta, bašte, šupe i stoka, a pojedine okolne ulice još zemljane. Ujutru su se kroz kraj mogla čuti zvona oko vratova goveda koja su terana prema livadama iza železničkog nasipa, a predveče su se stada vraćala podižući za sobom prašinu.
U jednoj od kuća uz Ugrinovačku mogao je tada da živi dečak po imenu Milan. Imao je devet godina i živeo sa babom i dedom. Roditelji mu nisu dočekali kraj rata. U kući se o tome nije mnogo govorilo. Ne zato što ih niko nije pamtio, već zato što je tih godina bilo previše kuća u kojima je neko nedostajao.
Jutro je za Milana počinjalo pre igre. Nahraniti kokoške, doneti vodu, očistiti iza svinje, dodati seno. Kada je bilo posla u bašti ili na njivi, išao je sa dedom. Nije se govorilo da „pomaže“. Pomoć je nešto što možeš i da ne uradiš. Ovo je bio posao kuće i radio ga je svako ko je mogao da drži kofu ili motiku.
U blizini je bila i stočna pijaca, među Zemuncima poznata kao Svinjska pijaca. Za porodicu tada jedna svinja nije značila samo pečenje za praznik. Značila je mast za kuvanje, meso za zimu, kobasice, čvarke i sigurnost da će narednih nekoliko meseci biti šta da se iznese na sto.
Milan je takve stvari naučio pre nego tablicu množenja. Naučio je da se hleb ne seče deblje nego što treba. Da jaje koje kokoška snese nije obavezno doručak, jer može da se proda. Da se krompir sa oštećenjem ne baca, već se loš deo odstrani. Da se drvo za peć ne troši dok još može da se obuče još jedan džemper. I znao je još nešto: vreme kada se stado vraća. To mu je bilo važno zbog drugih dečaka.
Na jednom proširenju malo dalje od kuće igrali su fudbal. Nisu imali pravi teren, a često ni pravu loptu. Dve cigle bile bi jedan gol, dva kamena drugi. Kada bi se neko pojavio sa pravom loptom, igralo se dok je ima ko da trči.
Milan ih je najčešće gledao sa kapije. Nije mu niko branio da ode. Samo je uvek postojalo nešto što prvo mora da se završi. Jednog popodneva stajao je sa kofom u ruci dok su se preko puta dečaci prepirali da li je bio gol.
„Milane! Fali nam jedan!“
Pogledao je prema dvorištu. Deda je bio iza kuće. Krava još nije bila napojena. Odmahnuo je glavom i ušao unutra.
Nije tada pomislio da nema detinjstvo. Deca retko umeju tako da posmatraju sopstveni život. Njima je normalno ono u čemu odrastaju. Njegovo je jednostavno bilo takvo.
Uveče bi baba iznela ono što ima: hleb, malo sira, kuvani krompir. Krajem leta i tokom jeseni radilo se oko paprike, paradajza, šljiva i zimnice. Roba sa pijace nosila se u velikim korpama, teže stvari prevozile kolicima, a dete nije imalo jasno odvojeni svet od života odraslih. Bilo je deo svega. Kada se radi – radi. Kada se jede – jede ono što ima. Kada ostane vremena – onda se igra.
Milan je ipak umeo da bude srećan zbog stvari koje danas jedva primećujemo. Ako baba izvadi vruću koru hleba. Ako deda dozvoli da prvi ubere zrelu šljivu. Ako u džepu ostane bombona koju nije pojeo prethodnog dana.
A ponekad bi mu se posrećilo da sve završi pre nego što se stado vrati. Tada bi spustio kofu kraj kapije i istrčao na ulicu. Nije se presvlačio. Nije prao ruke. Samo bi potrčao prema ostalima. Možda bi igrao dvadeset minuta. Onda bi se iz daljine začula zvona. Krave se vraćaju. Dan je pri kraju.
Godine su prolazile, a Ugrinovačka se menjala. Stada su nestala sa ulice. Livade iza železničkog nasipa ustupale su mesto gradu. Stigao je asfalt. Dvorišta su se smanjivala, stare kuće rušile, a tamo gde su nekada bile bašte pojavljivali su se novi objekti, garaže i automobili.
Milan je odrastao zajedno sa ulicom. Radio je, oženio se, dobio decu, pa unuke. Nikada im nije mnogo pričao o ratu. Još manje o tome koliko je radio kao dete. Kada bi drugi stariji ljudi počeli sa onim „u moje vreme“, obično bi ćutao.
Ali neke stvari su ga odavale. Nikada nije bacio hleb. Ako ostane poslednje parče nečega na stolu, gurao bi tanjir prema unucima. Ako dete kaže da neće da jede, ne bi se ljutio.
„Dobro. Ješćeš kad ogladniš.“
Jednom je unuk ostavio pola kifle na tanjiru. Milan ju je kasnije sklonio, zamotao i pojeo uz večeru. Ne zato što nije mogao da kupi drugu. Odavno je mogao. Samo nikada nije naučio da hranu gleda kao nešto čega će sigurno biti i sutra.
U starosti je najviše voleo kada mu je kuća puna. Deca trče iz jedne sobe u drugu, neko otvara frižider, neko traži sok, televizor radi, svi govore istovremeno. Nikada ih nije utišavao.
Možda zato što je dovoljno dugo živeo u kući u kojoj je tišina značila da nekoga nema.
Ponekad bi izašao pred kapiju i gledao Ugrinovačku. Automobili prolaze tamo gde su nekada prolazila stada. Nema zvona krava. Nema prašine. Nema dečaka koji postavljaju cigle za stative.
Ali da ga je neko pitao da li mu je detinjstvo bilo teško, verovatno ne bi znao šta da odgovori. Jer čovek svoje detinjstvo ne bira. Dobije ga. A onda ostatak života odlučuje šta će iz njega poneti.
Milan nije poneo gorčinu. Poneo je naviku da čuva hleb, da uvek ostavi nešto drugome i da nikada ne pita koliko ljudi dolazi na ručak.
Samo bi stavio još jedan tanjir.